Dragiša, ti i ja se u potpunosti slažemo. To si i sam na neki način potvrdio u članku koji si napisao i objavio. Ostajem pri svom stavu da trenutno ne treba podnositi tužbe protiv odgovornih zbog odugovlačenja sudskih postupaka, povrede prava na suđenje u razumnom roku i slično, jer za isto nisu ispunjeni uslovi. Rokovi (orijentirni) da bi postojala povreda navedenog prava koje sam objavio su stav Ustavnog suda, nisam ih ja proizvoljno naveo. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava postupak pred prvostepenim sudom načelno treba da se okonča (donese presuda - rešenje) za 2 godine.
Pored zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, što svi često zaboravljaju, postoji i ustavna vlast, a to je Ustavni sud, koji kontroliše kako tri prethodno navedene vlasti sprovode Ustav i njegove odredbe. Ustavni sud ne pripada sudskoj vlasti, kako neki misle, on nije sud nad sudovima, ili drugačije rečeno nije sudska instanca (instancioni sud). To je Ustavni sud potvrdio i u svojoj novoj odluci. Da bi bilo jasnije na šta mislim evo i citata iz odluke Ustavnog suda:
"Уставни суд указује на то да није надлежан да као инстанциони суд преиспитује закључке и оцене надлежних судова у погледу тумачења одредаба меродавног права, из чега проистиче да његова улога није да се бави недоследностима судске праксе и да интервенише када једноставно постоје противречне судске одлуке. Није искључено да два различита суда, као у конкретном случају суд у управном спору и парнични суд, испитујући посебне предмете у оквиру својих надлежности, дођу до другачијих, али рационалних и образложених закључака у погледу истог правног питања које је покренуто идентичном чињеничном ситуацијом. Стога тумачење одредаба меродавног права у оспореној судској одлуци, колико год се оно подносиоцу уставне жалбе чинило неправичним у односу на тумачења која су усвојили други судови у достављеним судским одлукама, не мора, само по себи, указивати на повреду означеног уставног права."
Међутим, иако у конкретном случају оспорена пресуда Управног суда није донета у извршењу одлуке Уставног суда, Уставни суд напомиње да је Управни суд у време доношења оспорене пресуде био упознат са оценама и ставовима Уставног суда о спорном правном питању ванредног усклађивања пензија војних осигураника. Штавише, подносилац уставне жалбе се у тужби у управном спору позвао на "општеобавезујуће правне ставове заузете у бројним одлукама Уставног суда", што је Управни суд у оспореној пресуди пропустио уопште да помене, а потом и да на адекватан начин оцени.
Полазећи од околности случаја које су утврђене у овом уставносудском поступку, Уставни суд сматра да примена новог правног става Управног суда начелно има за последицу наступање правне несигурности корисника војних пензија у остваривању њиховог права на ванредно усклађивање пензија. Овакав закључак Уставног суда се заснива на следећим разлозима: прво, број корисника војних пензија који захтевају и на које се може односити ванредно усклађивање пензија за 2007. годину је велики (у питању је више хиљада корисника); друго, до примене новог правног става Управног суда (јул 2013. године) дошло је у моменту када су парнични судови (март 2013. године) већ почели да усвајају тужбене захтеве корисника војних пензија, и у случају када нису поступали и одлучивали у извршењу одлука Уставног суда; треће, примена правног става који има за последицу одбијање свих тужби у управном спору корисника војних пензија, иако се истоврсни тужбени захтеви те категорије пензионера правноснажно усвајају у парничном поступку, несумњиво се одражава на легитимна очекивања корисника војних пензија, као посебно осетљиве категорије лица којима су примања из пензијског и инвалидског осигурања често једини извор прихода.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да су Управни суд и парнични судови у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбе, односно тужбених захтева и да је на тај начин Управни суд подносиоца уставне жалбе, одбијајући његову тужбу, довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени у парничним поступцима окончаним пресудама Вишег суда у Новом Саду Гж1. 54/13 од 22. маја 2013. године, Апелационог суда у Нишу Гж. 1284/13 од 27. јуна 2013. године и Вишег суда у Пироту Гж. 57/13 од 5. августа 2013. године. Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Управног суда У. 10614/13 од 25. септембра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, те је уставну жалбу и у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.