Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 24 guests and no members online

   

 

 
 

фото: Искра

ВАТИКАН,  КОМИНТЕРНА И ЛОВЋЕНСКА КАПЕЛА

Много пута се говорило о комунистичко–ватиканској завери против Срба. Томе су се подругивали као „теорији завере“. Али…

Али, кад се погледа у документа, види се да су се ставови Коминтерне о Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потоњој Југославији, сасвим поклапали са ставовима Ватикана и „Цркве у Хрвата“ о Југославији као „тамници народа“ у којој су Срби хегемони. Та идеја Коминтерне наставила је да живи и у СФРЈ – Титославији.

Довољно је само погледати разговор који је Тито имао са делегацијом Црне Горе на Брионима 24. јуна 1970. године, па да се схвати да је Тито врло добро знао шта треба радити са Србима и њиховим знамењима да би се рашчистили путеви будућег расрбљавања. (Разговор је објавио Перо Симић, у својој књизи „Распето Косово“, Народна књига – Новости, Београд 2006.) Наиме, црногорски комунисти су решили да сруше Његошеву капелу на Ловћену. Српска Црква и српска културна јавност им се супротставља, али комунисти су неумољиви. Веселин Ђурановић и Видоје Жарковић су одлучни да српском владики подигну пагански Мештровићев маузолеј. Ђурановић вели Титу да је Српска Црква „главни проповедник тих остатака великосрпске политике у односу на црногорско национално питање“, у контексту чега се помиње и противљење рушењу капеле на Ловћену. Тито добацује да се СПЦ противи маузолеју јер га је „Хрват правио“, као и да је том капелом „Александар (краљ, нап. В. Д.) венчао Црну Гору са Србијом“, да би им на крају рекао да наставе куда су наумили, а да ни он, ни Уставни суд неће реаговати.

Не треба заборавити: Његошеву капелу на Ловћену у Првом светском рату срушили су војници римокатоличке династије Хабзбург, чији је заповедник у окупираној Црној Гори био ватрени римокатолик, србофоб и Хрват – Стјепан Саркотић. Обновио ју је краљ Александар, унук црногорског краља Николе, у чијим венама је текла крв Његошева; поново су је срушили Титови србофоби, чији су потомци устађоидни монтенегрини данас.

КОМИНТЕРНА О СРБИМА И ЈУГОСЛАВИЈИ

А што се тиче комунистичког става према Србима довољно је само да цитирамо резолуцију о „југословенском питању“ дрезденског конгреса Коминтерне:  „1.Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације.2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам.3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против бурожазије и капитализма. 4. Национално питање у Југославији није уставно питање и стога се не може поистовећивати с питањем ревизије Видовданског устава. Оно је, прво, питање борбе национално угњетеног становништва за његово право на национално самоопредељење и, други, питање револуционарне борбе радних маса у целој Југославији. 5.Борба против националног угњетавања, за право самоопредељења народа до отцепљења, и за радничку и сељачку власт, мора бити повезана с општом борбом против реакционарне великосрпске бурожоазије, против монархије и против Видовданског устава. 6. Мада национално питање не може бити решено ревизијом устава, КПЈ, упркос томе, мора активно учествовати у борби за ревизију устава у циљу обарања садашњег насилничког режима великосрпске буржоазије и освајања што више гаранција, политичких права и слободе за радне масе угњетених народа. КПЈ мора стално да тежи уједињењу радних маса у борби за успостављање радничке и сељачке власти објашњавајући масама да само радничко–сељачка власт може коначно да реши национално питање.7. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. Због тога се општа парола у вези с правом на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора изразити у облику издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварања независних република. 8. У вези с хрватским и словеначким становништвом у областима које је окупирала Италија Италијанска КП мора у контакту с југословенском братском Партијом развијати пропаганду и агитацију у духу споменутих парола.“

Да ли је овде нешто нејасно?

Не заборавимо да је познати српски историчар, Сима Симић, написао целу књигу „Ватикан против Југославије“, показујући како су папа и паписти од настанка државе Јужних Словена радили на томе да она буде разбијена.

ВАТИКАН И ЦРА ГОРА: МАЛО ИСТОРИЈЕ

О  вековном „послу“ Рима у Црној Гори, велики историчар Предраг Вукић пише: „Историјски пут Црногорско–Приморске митрополије који непрестано траје већ пуних 780 година препун је искушења и страдања. Налазећи се на деликатном геополитичком простору на коме се сударају али и прожимају интереси двију моћних вјерских и империјалних интернационала (католицизма и ислама), Цетињска миторполија је вјековима бранила сопствени духовни идентитет, као и државотворни и народносни идентитет Црне Горе у односу према спољним аспирацијама. Притијешњена између моћних регионалних империја (Турске, Венеције, Аустрије, а кратко вријеме и Наполеонове Француске), она је била непрестана баријера разним пројектима којима је предвиђана окупација ових простора и насилно превјеравање и асимилација народа коме је Цетињска митрополија била духовни стожер и центар саборног народног окупљања.

Католичка црква која је своје асимилаторске замисли спроводила преко Венеције и потом Аустрије увијек је подручје Црне Горе третирала као „tera missionis“, дакле као простор чије становнике („шизматике“) треба превести у католицизам. Њени су се интереси поклапали са интересима званичне Венеције и империјалног Беча чији су стратегијски интереси предвиђали војно и политичко покоравање Црне Горе. Распад некада јединственог српског царства који је наступи око 1360. године отворио је неслућене могућности, како Венецији, тако и католицизму. Млеци су већ 1420. заузели Котор. У околини Котора, на Светомихољској Превлаци налазио се манастир Св. Архангела Михаила који је био средиште Зетске Митрополије. Да би елиминисали православну духовност са ових простора, Млеци су средином XV вијека порушили овај манастир. Према народном предању, седамдесет превлачких монаха плански је отровано управо на празник храма (Аранђеловдан), а потом су млетачке галије топовима порушиле манастир на Превлаци. Да би спровели унијаћење народа Горње и Доње Зете Млеци су око 1452. у манастиру Пречиста Крајинска у околини Бара формирали унијатску архиепископију на чијем су челу довели архиепископа Јована. Будући да овај план није могао бити реализован усљед  чврстог православног духовног утемељења народа и властеле средњовјековне Зете, унијатска архиепископија се угасила око 1480. чему је уосталом допринијела и најезда Турака на Зету и млетачке посједе у Приморју.

Послије силаска Црнојевића са историјске сцене, Црном Гором ће управљати у раздобљу од 1500. до 1696. митрополити из разних племена. Већ 1622. формирана је у Риму Конгрегација за пропаганду вјере, специјализована и изразито милитантна институција са основним циљем да спроводи превјеравање православаца и осталих некатоличких народа и етничких заједница у католицизам. Уз покровитељство млетачких власти, трогирски архиђакон Франциско Леонарди развио је унијатску пропаганду у Паштровићима и Боки. Леонарди је дошао и на Цетиње и успоставио блиске везе са митрополитом Мардаријем Корнећанином кога је наговарао да пристане на унију са Римском Црквом (Ecclesia Romana), како католици иначе називају своју црквену организацију. Два цетињска монаха, међу њим и владичин синовац архиђакон Висарион Колиновић, отишли су по налогу митрополита Мардарија у Рим 1640. и обавијестили папу Урбана VIII да цетињска митрополија пристаје на унију са Св. Столицом. Пројект о унијаћењу Црне Горе ипак није остварен и Мардарије је убрзо одустао од Леонардијевог плана јер народ и православни клир у Црној Гори није изражавао ни најмању спремност да напусти вјеру својих предака. Леонарди се у октобру 1642. сусрео у Пећи са патријархом Пајсијем да би га придобио за приступање Пећке патријаршије унији са Ватиканом, али му то није пошло за руком. Да би што више угрозили опстанак православља на овим просторима, Млеци су крајем XVII вијека порушили манастир Тврдош и минирали цетињски манастир. Уочи одласка са Цетиња млетачка војна посада је минирала резидентни манастир Цетињске митрополије 1692. на Ћипуру. Већ 1694. по наређењу млетачког провидура Марћела порушен је и манастир Тврдош код Требиња, сједиште Требињске епархије. У унутрашњост православних храмова у Боки Которској млетачке власти су насилно дограђивале католичке олтаре како би се убрзао процес преузимања православних цркава у својину которске бискупије. Француска окупација Боке и Далмације (1807–1814). обезбиједила је пуну слободу вјероисповијести, па су из православних храмова коначно отстрањени римокатолички олтари. О томе је аргументовано писао Ристо Драгићевић. Рад на унијаћењу и превјеравању наставио се и у доба аустријске окупационе власти.

Да би се адекватно заштитили од римокатоличке пропаганде, племенске старјешине и господари Црне Горе у бројним уговорима о савезништву који су још од средине XV вијека склапали са Венецијом против Турака, изричито су од Млетака захтијевали респектовање православне вјере и одустајање од вјерске асимилације. Велики војвода Стефан Црнојевић са зетским збором потписао је на Врањини 6. септембра 1455. уговор о државном савезу са Млетачком Републиком у коме се императивно одређује да ће зетска кнежевина имати православног митрополита као свог духовног старјешину и да унијатски архиепископ у Крајини не може имати духовну јурисдикцију у Зети. С тим у вези, у истом се уговору поред осталог каже:“…да не буде никаквог попа или епископа или архиепископа католичког над нашим црквама, већ да буду од наше вјере настојници наших цркава и да не буду под латинским архиепископом из Крајине. Мора се поставити митрополит словенске вјере, јер се онај митрополит из Крајине назива митрополитом Зете и он поставља наше свештенике, без којих не можемо бити.“

Иако се овим уговором Венеција обавезала да ће обуставити унијатску пропаганду, Млеци га нијесу поштовали као што се нијесу придржавали одредаба ни касније склопљених уговора са Црном Гором којим су формално, али не и стварно, гарантовали слободу вјероисповиједања православном становништву у Боки и Црној Гори.

Цетињски митрополити су (са изузетком митрополита Мардарија) вјековима истрајно штитили и бранили неприкосновеност и слободу вјере својих предака. Краљ Никола је 1886. склопи са Ватиканом конкордат којим је обновљена Барска надбискупија. Иако је поданицима католичке вјере гарантовао пуну слободу вјероисповиједања, он је посебним уставним одредбама заштитио интересе православља од сваког вида прозелитизма. Уставом из 1905. (чл. 40) источно–православна вјера је проглашена државном вјером у Црној Гори, чиме је и формално озваничен њен привилегован статус. Исти устав (чл. 136) забрањује сваку радњу управљену „против источно–православне цркве у Црној Гори (прозелитизам).“ А чл. 14 устава децидно одређује да „Књаз Господар и Његов Дом морају бити источно–православне вјере“. Тиме је краљ Никола јасно дефинисао духовни карактер Црне Горе као државе са православним духовним утемељењем. Иако је одвајање духовне и свјетовне власти извршено још 1851. године, књаз Данило и краљ Никола су се сматрали заштитницима Цетињске Митрополије и тако су се и понашали, да би одбранили свој народ од иностране вјерске асимилације и сачували древни православни духовни идентитет Црне Горе.                        Стварање југословенске државне заједнице 1918. значајно је пореметило планове Ватикана који је намјеравао да уз ослонац на империјалну политику Аустро–Угарске Монархије утемељену на начелу Drang nach Osten (продор на исток) оствари војно–политичку ликвидацију Црне Горе и Србије и реализује пројект унијаћења и дефинитивног покатоличења српске националне заједнице на Балкану. Али и у измијењиним друштвено–политичким околностима римокатоличка црква је наставила са милитантном вјерском пропагандом усмјереном против православног духовног фактора, па тако и на просторима Црне Горе. Кулминација ове асимилаторске и деструктивне империјалне стратегије Ватикан је остварио масовним геноцидом и насилним покатоличењем дијела српске националне заједнице на подручју НДХ у раздобљу од 1941–45, а дефинитивно у грађанском рату од 1991–95. када је за само пет година са подручја Републике Хрватске протјерано око пола милиона Срба.“

Тако Вукић.

МИТРОПОЛИТ ГАВРИЛО О ВАТИКАНСКОЈ АКЦИЈИ

С тим у вези, корисно је цитирати изводе из неких писама цетињског митрополита Гаврила Дожића у којима надлежне државне и црквене факторе извјештава о римокатоличкој асимилаторској пропаганди у Црној Гори. Писма митрополита Гаврила настала у раздобљу од 1920. до 1938. чувају се у архиву Митрополијена Цетињу који је изузетно обиман и масиван.

У писму патријарху Варнави Росићу (Бр. 5541 А 1934–4271) од 2. октобра 1934. године митрополит Гаврило поред осталог каже:“У погледу  вјероучитељских дужности како у средњим тако и у основним школама наши интереси страдају много више него они других вјера и конфесија. Већина средњих школа нема сталних вјероучитеља, а основне школе немају ни једног јединог. Па чак и она два мјеста за Подгорицу и Никшић Министарство Просвјете није попунило иако је Ваша Светост та два мјеста била уступила овој Епархији! Римокатолици међутим имају свуда вјероучитеље у средњим школама, које плаћа држава, а тако и муслимани, гдје имају својих вјерских припадника. Римокатолици енергично спроводе своју пропаганду свуда и за то имају и средстава и људи. Нпр. бискуп римокатолички из Призрена дошао је недавно у Гусиње и оставио округло 70.000 динара да се одмах отпочне са подизањем римокатоличке цркве за непуних 30 домова римокатолика. Они спремају једну базу у Гусиње, а другу у Пријепоље гдје су већ подигли свој храм, за ширење њихово у Санџаку и долини Лима, гдје их до сада није било. Већ смо раније извијестили о подизању римокатоличке цркве у Никшићу“.

Ово излагање митрополита Гаврила не односи се на цјелокупни простор Црне Горе већ искључиво на подручје крајњег сјевера Црне Горе (Андријевица, Беране, Бијело Поље, Плав, Гусиње, Рожаје). Ако је католичка прозелитска кампања била тако интензивна у средишту Старог Раса, колијевке средњовјековне српске државности, колико је она тек била интензивна у приморским али и средишњим просторима Црне Горе и Цетињске Митрополије.

У извјештају Св. Синоду о стању у Црногорско–Приморској Митрополији М. Бр. 1178 од 28. априла 1936. године митрополит Гаврило се осврнуо и на интензивну прозелитску пропаганду римокатоличког клера, о чему поред осталог каже:“Очигледно је и тачно, да се и римокатоличка пропаганда свестрано и свима силама и средствима труди, да постојеће незадовољство и сиротињу овомошњег становништва експлоатише у своју корист. Преко својих часописа, летака, проповиједи и са разним средствима римокатоличка пропаганда настоји, да папу и папску цркву претстави као заштитника и душебрижника не само Хрвата већ и Срба. Она једнако шири и доказује отворено и тајно, да су Срби ових крајева, па цио Наш Народ и његови свјетски и духовни поглавари у далекој прошлости били под папом, али да су их Турци и Грци отргли од Рима! Чак се стално па у посљедње вријеме јавно протурају тобоже историјски утврђена факта, да су ови крајеви некаква Црвена Хрватска, а не српска покрајина, да су владари Зетско–Црногорски од Вукана до Црнојевића били римокатолици и томе слично, само да би се наше српске светиње и традиције што више сумњичиле и омаловажавале у очима данашњих народних маса!“     Будући да Цетињска Митрополија није могла адекватно парирати овако агресивној прозелитској кампањи, митрополит Гаврило забринуто констатује:“Јер наша Црква под постојећим условима нема ни интелектуалне, ни материјалне снаге, да се у борби успјешно одупире најезди римокатоличке пропаганде, у овим крајевима нарочито.“

Ваљда је и овде све јасно.

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ЈЕВРЕМ БРКОВИЋ

Историчар Будимир Алексић, у својој студији „Црвено – црна Гора“, насталој још у доба СР Југославије, показује како су се вековни планови Ватикана остваривали на наше очи и у наше доба. Говорећи о поводима за настанак своје књиге, чији је циљ био да именује и разобличи снаге које желе „латинизацију и кроатизацију Црне Горе“, Алексић указује да је у језгру црногорског сепаратизма „лако препознати расизам и шовинизам обликован у идеолошкој радионици хрватских усташа“.

Алексић у својој књизи наводи цео интервју Јеврема Брковића, дат новинама хрватских католика, „Гласу Концила“, 22. травња (априла) 1992. године. Тада је то изгледало као фатаморгана. После се претворило у ноћну мору. Но, да чујемо Брковића:

„ГК: Познато је да у Црној Гори дјелује Одбор за обнову црногорске православне Цркве. Које су његове основне задаће?

Брковић: Хвала вам што сте ме то питали. Ја сам један од утемељивача тог Одбора. Прије двије године заједно са господом Гвозденовићем, Перовићем, Почеком, Ђукановићем, Зековићем и другима, био сам један од утемељивача одбора за повратак Аутокефалне црногорске цркве. Одвајкада је црногорска Црква била аутокефална. Ми смо првобитно били католици. То је познато. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић, једноставно поправославио. Најстравичнијим методама које су икада у том периоду могле бити замишљене. Онда су поједини краљеви Црне Горе као моје племе Пипери и Црмници код Цетиња, једно врло значајно племе, остали католици све до седамнаестог стољећа. Према томе, ја не мислим, како ми то сада приписују, да преведем Црну Гору на католичанство. Ја сам православац. Али, у мојој култури битни су и елементи католичанства и православља. Ја се тога не могу одрећи. То су елементи мога хисторијског бића.

На црногорској застави, црногорском грбу, постоји лав. Постоји двоглави бијели орао на црвеном пољу и лав. Лав. Што је то? То је по директном одобрењу папе, мислим Сикста V, или Светог оца који је био након Сикста V. Била је то наша меморијска веза с католичанством. Лав на нашој застави бит ће и сутра када побиједи Црна Гора, када се врати дукљанским коријенима и када се поново постави наша застава – двоглави бијели орао на црвеном пољу и испод орла лав.

ГК: Каква је ваша визија будуће Црне Горе?

Брковић: Прије свега, морамо истрајати у борби за повратак Аутокефалне црногорске цркве. Јер преко шест стотина наших цркава и манастира сада је буквално окупирано. То је сада у рукама Српске православне цркве. Ми смо народ којему је истргнуто срце. Срце народа је религија. Срце културе човјеку је религија. Духовност човјекова је религија. А ми смо народ који је лишен тог срца, те духовности, тог осјећања, својих пракоријена. Ми смо једноставно припојени Цркви којој не припадамо – Српској православној цркви. Поготово не припадамо Светосавској. То више и није Српска православна црква. То више није нити православље. Ради се о светосављу. А светосавље је државна религија с изразитом милитантношћу што се сада очитује у рату против Хрватске. По Славонији, Барањи и другим бојиштима, најекстремнији и најмилитантнији су управо ти попови. Они су показивали и проказивали куће Хрвата које треба убити, палити. Сјећам се неког попа масне мантије који је на београдској телевизији измишљао како су поклана дјеца, доносио дјечју лубању. Послије се испоставило да је све лаж.

Црна Гора се мора вратити својим коријенима, својој православној Цркви с елементима католичанства. Као што је Сава Петровић, наш трећи владар у династији Петровић, хтио да поунијати црногорску Цркву. Била би срећа да је то урађено, јер би нас то на неки начин заштитило од светосаваца.

Мислим да је црква доказ државности, ризница блага које ми имамо. Црногорци имају огромно повијесно благо. Оно се мора вратити црногорском народу. то ћемо морати урадити ускоро. Амфилохије Радовић, такозвани митрополит црногорско–приморско–скендеријски, није друго но најобичнији агент светосавља и великосрпства у Црној Гори. Он је дошао завршити оно што је у Црној Гори започето десетог сијечња прошле године. Међутим, то је човјек оскудна образовања. Он чак не познаје добро ни Његоша. Чак га и не цитира добро. Он је завршио Православни институт у Риму. У том је смислу вјеројатно школован. Но, када је у питању опћа наобразба очито је да га он нема. То је човјек који фолира. Који једноставно лаже и својој Цркви и народу из којег је нажалост поникао. Човјек свестране наобразбе не би могао стати на чело одбора за рушење Мештровићева споменика маузолеја Његошу на Цетињу. А он је предсједник одбора за рушење Његошева маузолеја. Ми смо формирали такозване Ловћенске страже, чији сам ја био командант док сам био тамо. Стража није војна него цивилна организација. И ако заиста четничке хорде на челу са митрополитом Амфилохијем Радовићем крену рушити Мештровићев маузолеј Његошу, а руше га само зато што га је направио Хрват, онда ће ловћенске страже стати у одбрану Ловћена, маузолеја и Његоша.

Црна Гора бит ће као што је то вјековима до 1918. године била самостална и суверена. Када се Црна Гора и Црногорци ослободе комунистичког наслијеђа у својој менталности, они ће доћи к себи.

Ја сам то давно рекао. Посљедњи Стаљинов брк бит ће обријан у Црној Гори. ја мислим да се већ ових дана ради на бријању тога посљедњег Стаљинова брка који носи Булатовић. Ми имамо и свога законитог принца у Паризу Николу Петровића II Његоша.

Црна Гора и Хрватска, по економским процјенама, од свих бивших југословенских република најспособније су да врло брзо стану на своје ноге и укључе се у еуропске токове. Ево и Албанија је већ збацила комунизам. Морат ће то урадити и Црна Гора.Ја сјутра на том дивном нашем Јадранском мору, поморју и узморју, видим једну будућу медитеранску, јадранску унију коју ће чинити Албанија, Црна Гора и Хрватска“.

        Ако некоме није јасно зашто се води рат против устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу, сад му се може разбистрити.

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИћ

https://iskra.co/reagovanja/uoci-ustolicenja-mitropolita-joanikija-nekoliko-podsecanja/