ШТА ДА СЕ РАДИ

Душан Пајин
Стогодишњица идеје о Европској унији – 1914–2014.
Димитрије Митриновић (1887–1953) је у пролеће 1914. у Минхену саставио платформу о уједињењу Европе


Ову годину многи означавају као стогодишњицу избијања Првог светског рата, али вредело би подсетити да је исте 1914, само нешто пре самог рата, зачета идеја о потреби и добробити оснивања Европске уније, као важног чиниоца у отклањању сталних опасности од нових ратова. А зачетник и покретач ове идеје био је Димитрије Митриновић (1887–1953).

Митриновић је 1913. отишао у Минхен да ради на докторској тези о модерној уметности код Хајнриха Велфлина. Међутим, осим уметности, важна преокупација за њега су биле и општедруштвене прилике. На основу сачуваних докумената, видимо да се од пролећа 1914. до своје смрти 1953 (у Ричмонду, Велика Британија) стално залагао и борио за европску свест о заједништву. То видимо у платформи „­Аријска ­Европа”­, коју је написао у то време и послао једном кругу европских интелектуалаца. Њене главне идеје су најава онога што ће у разрађенијем облику бити речено и 1931. у плат­форми­ гр­упе Нова Ев­ропа.

Идеје уједињене Европе јављају се у време Митриновићевог боравка у Минхену, где се повезао са уметничком групом „Плави јахач” (посебно Кандинским) и групом европских интелектуалаца (посебно Ерихом Гуткиндом и Фредериком ван Еденом).

Митриновић је (у пролеће 1914) израдио платформу, чије су основне идеје следеће:

– Будућност човечанства не може се стварати слепим историјским и судбинским инстинктима, кроз светске ратове који су у припреми на свим странама...

– Истинско решење културних проблема човечанства није могуће док Европа не обустави свој суицид, кроз међусобне борбе и сталну опасност од рата.

– Народи Европе требало би да створе заједничко братство са западним и јужним Словенима, као и Русима... са Мађарима, Финцима и Јеврејима.

– Ново човечанство само ће себе креирати кроз Унију европских република.

Дакле, ако се ова година у Европи и свету обележава као стогодишњица Великог рата, имало би једнако смисла и да се обележи као стогодишњица зачетка идеје о Европској унији.

Утолико пре што наведени ставови нису за Митриновића били само пролазна утопиjска чежњанего се овој замисли (уједињењу Европе) он враћао и наредних деценија, током свог боравка и рада у Британији, све до фебруара 1950,када је одржао последњи говор о овој теми. При томе, у мају 1950. склопљен је споразум између Немачке и Француске (о угљу и челику), који се сматра полазном кариком у даљем фактичком процесу повезивања и интеграције европских држава.

Кад је реч о термину „аријска Европа” и „аријство” Митриновић је између 1913. и 1920. тај термин употребљавао као ознаку за оно што је најбоље у Европи, а не у расистичком значењу, како ће овај термин бити коришћен у нацизму.

То видимо и по његовим текстовима које је објављивао 1920–1921, где осуђује расистичку политику колонијализма, која је дошла до изражаја и пре успона нацизма.

Митриновић је 1931. иницирао стварање групе Нова Европа (New Europe Group), која ће – са прекидима – постојати до 1957, када је одржан њен последњи састанак.Први председник је био Петрик Гедис (Sir Patrick Geddes), кога је Митриновић упознао још 1915. у кући једне Енглескиње, која је код Митриновића у то време учила српски, јер је хтела да оде у Србију, као ратна болничарка

У којој мери је ту преовлађивала једна реалистична далековидост – видимо и по томе што се говори о проблемима који су и данас актуелни у Европској унији:

Европа је веома комплексна. Њена комплексност – велика разноврсност начина живота које она обухвата – јесте, такорећи, њена највећа вредност. Они који су суочени са проблемом њене интеграције не смеју бити схематски утописти, који теже јединству путем поништавања свих разлика у оквиру готове конструкције.

Федерација Европе не би значила одбацивање легитимне аутономије било које нације, још мање њене територије, културе, језика или обичаја. Она би, међутим, значила укидање међусобне агресије, како војне тако и економске, од стране нација које се угрожавају у међусобним заверама...

Пошто се задесио у Немачкој у време Сарајевског атентата, Митриновић није покушао да крене на југ да не би био ухапшен, па је успео да напусти Немачку и стигне до Британије, неколико дана пре избијања рата, почетком августа 1914. Још једна занимљивост је што је Митриновић до свог одласка у Британију такође био члан Младе Босне, која је – због Сарајевског атентата и претходног атентата 1910. на аустријског генерала Варешанина, поглавара анектиране Босне и Херцеговине – за многе била и остала само терористичка организација. Међутим, Млада Босна, као неформална организација, окупљала је широк круг појединаца, од којих су неки били склони атентатима, а други су сматрали важним ангажман на културном и политичком плану, као Андрић и Митриновић.

Да бих сачувао од заборава Митриновићеве идеје и акције, направио сам и једну веб-страницу њему посвећену – afrodita.rcub.bg.ac.rs/~dpajin/dm/index.html – а недавно је (у децембру 2013, у Универзитетској библиотеци у Београду) одржан и округли сто посвећен њему. Можда му током ове године на згради библиотеке (којој је завештао половину своје библиотеке из Британије) буде постављено и спомен-обележје.

Професор универзитета

Душан Пајин
објављено: 07.03.2014.

i