УВОДНИК

Ненад Радичевић
Емотивно навијање за Путина

То што је први сусрет шефова дипломатија Русије, Украјине, САД и ЕУ изнедрио прво усаглашавање ставова Запада и Истока о решавању украјинске кризе, према свему, не само што је изненадило јавност већ изненађење није крио ни амерички председник Барак Обама. Премда је одмах изразио сумњу у вези с руским обећањима за деескалацију ситуације у Украјини, рекавши да не верује да ће се Москва држати договора, Обама очигледно сматра да би ово могао да буде први корак ка споразуму великих сила о Украјини.

И заиста, седмочасовни састанак у Женеви могао би да буде права шанса за смиривање тензија у Украјини, будући да су се све стране обавезале да ће се уздржати од било каквог насиља, застрашивања или провокативних акција, додајући да све илегално наоружане групе морају да буду разоружане, а сви бесправно одузети објекти враћени легитимним властима. Уз амнестију демонстрантима, најаву реформе украјинског устава у коју ће бити укључени сви региони, као и слање специјалне посматрачке мисије Оебса, која би требало да помогне примени свих мера за деескалацију, све делује као релативно пристојан рецепт како да Украјина избегне грађански рат.

Међутим, најмање две ствари упадљиво недостају у заједничкој изјави из Женеве. Прва је рок у којем ће доћи до промене украјинског устава, као и да ли ће посматрачка мисија Оебса имати и већу улогу од пуког посматрања. Сасвим је очекивано да ће источне и јужне украјинске области, попут Доњецка, Луганска и Одесе, захтевати федерализацију земље, те је неизвесно да ли ће се до решења доћи кроз преговоре или ће званични Кијев ипак имати последњу реч.

Друга ствар која упадљиво недостаје у резултату женевских разговора јесте питање Крима. Стиче се утисак да је Запад заиста прихватио да је отцепљење и потоње припајање Русији овог црноморског полуострва готова ствар, коју неће променити никакви преговори и настојања да дође до деескалације ситуације. Ипак, то неће да изговори ниједан западни званичник, будући да ће Крим убудуће остати неизбежан западни аргумент када буду желели да доказују да је Русија прекршила међународно право.

Ипак, Крим и начин промене украјинског устава и даље ће остати два велика камена спотицања у односима украјинских прелазних власти и проруских група на истоку и југу земље. Због тога би било прерано рећи да се назире крај украјинској кризи. А још преурањенија била би оцена да је руски председник Владимир Путин успео да поједе бар неког пиона у геополитичком шаху са америчким председником Бараком Обамом. Чак и да је тако, то не значи да неће уследити жесток одговор у којем, као по правилу, страдају мали играчи. Страдају пиони на ивици шаховске табле, која лако може да буде простор на којем ће велике силе одмеравати снаге.

Тај пион лако би могла да постане Србија, уколико украјинска криза не крене ка путу споразума великих сила. Због тога би требало двапут размислити када овдашња јавност навија кад год руски и амерички лидери размењују оштре речи. Тренутно је у Србији лако емотивно навијати за Путина и оправдавати његово присаједињење Крима Русији или се, чак, залагати да он војном интервенцијом заштити становништво у Украјини које говори руски.

Узрок овог емотивног навијања лежи, без сумње, у чињеници да већина нашег становништва у догађајима у Украјини види „сценарио који се догодио на овим просторима”, а при том осећа и да су велике силе заслужне и за многе неправде на овим просторима.

Упркос том рационалном објашњењу лакоће емотивног навијања за Русе, чини се да ће бити мало места за емоције уколико се тензије међу великим силама наставе и ескалирају. Штавише, уколико криза доведе до тога да САД и ЕУ уведу економске санкције Русији, ту Србија неће моћи да заузима својеврсни помирљив став у којем се, када је реч о Украјини, наша дипломатија, што неко рече, прави да је мртва. Прављење мртвим пред руским медведом неће ићи тако лако, а ни Брисел неће имати превише разумевања што земља кандидат за чланство у ЕУ не следи његову реторику.

Додуше, неко ће рећи да можемо да будемо као Бугарска, која се противи сигналима из Брисела и инсистира на томе да неће да прекине изградњу гасовода „Јужни ток”. Нажалост, тај аргумент не стоји јер је, за разлику од Србије, Бугарска већ чланица ЕУ и уколико дође до економског рата Русије и ЕУ, Софија не зависи у потпуности од руског гаса, што се не може рећи у случају Београда.

У сваком случају, уколико дође до великог сукоба Запада и Русије, Србија ће бити натерана да бира између Брисела и Москве и како год одлучи, веома је извесно да ће у том избору „настрадати”, чак и када би је водили магови светске дипломатије. Напросто, и историја Србије указује нам да је некад немогуће избећи да будеш успутна жртва у сукобу великих сила.

Стога, уместо што се емотивно радујемо руској победи приликом отцепљења Крима и даљим осујећењима западних наума, боље би било да се надамо да ће Запад и Русија што пре постићи иоле трајнији споразум око Украјине. Јер, само то ће значити да ми нећемо бити у већем процепу него што можемо да издржимо.

Ненад Радичевић
објављено: 19.04.2014.