ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ

НOВИ ЕВРОПСКИ ЗИДОВИ
Стандарди, лицемери и варвари
Европи се не да да се истински уједини. Прво нам је сугерисано да је проблем у „гвозденој завеси” идеологије, затим да је реч о „плишаној завеси” културе, а од почетка кризе у Украјини све чешће се помиње бедем који дели „модерне државе” од оних које су изабрале да живе у прошлости.

Али зид који није могуће срушити је највиши и најдебљи од свих зидова – ментални. Утемељен је, између осталог, на једном веома уском, искључујућем и култур-расистичком схватању Европе и европског идентитета које доминира у срцу ЕУ.

На секуларизованом северозападу континента одавно су сахранили бога, али његову опојну функцију преузела је једна догматска и заслепљујућа визија Европе, темељ правоверја које данас дели Стари континент.

Показало се да чак ни у богатим и стабилним државама није лако модернизовати људске мозгове и променити ментални софтвер који производи визију Европе као самодовољне тврђаве, оазе светлости коју угрожава оријентални мрак који је окружује.

Тако је, после слике затвореног „хришћанског простора” која се одржавала вековима, Европа постала схваћена као подједнако ексклузиван, мада наводно космополитски забран. За многе корифеје „тврђаве Европа” данас је главна дилема да ли је стару „исламску претњу” заменила руска или два велика зла надиру упоредо.

У тако схваћеној Европи нема много места за све оне који су стварно различити. Они који долазе с далеких простора, или из земаља које, наводно, нису истински европске, прихватљиви су само ако су, како пише Славој Жижек, постали „лајт” или нешто налик „кафи без кофеина”, дакле људи који су очишћени од свега што показује да су истински другачији.

Слављење различитости и заклињање у плурализам има и једну збуњујућу границу – европејство сме да постоји само у једнини. Речено овдашњим политичким жаргоном, „друга Србија” је супер али „друга Европа” је недопустива.

Последице постојања оваквог менталног бедема можемо препознати у многим кључним политикама Брисела и моћних држава чланица.

Штавише, без узимања у обзир саморазумевања интелектуалних и политичких елита уније није могуће тумачити ни оно што с дешава у вези с Кримом, а што некима делује као борба за поштовање међународног права, језик силе или одбрана економских интереса.

Не треба губити из вида корен опасне ескалације у Украјини, ултиматум који је изрекао Мануел Баросо, председник Европске комисије – или ми („Европа”) или они (Русија). Са сличним захтевима може се суочити и Србија.

При томе, Србија је, за разлику од Украјине, деведесетих постала пример не само неевропске већ и антиевропске земље у Европи. Зато ће „европеизација Србије” на Западу бити праћена применом двоструких стандарда и великом дозом сумњичавости и неверице.

Тријумф заговорника бриселских интеграција на прошлонедељним изборима не треба да завара. Историја тешко умире. Греши свако ко верује да је у православним крајинама Европе могуће једноставно пресећи чвор и једним потезом „заувек” усмерити ове државе само ка Западу.

На нашим просторима упетљане су сложене и болне локалне историје и аутохтоне интелектуалне и друштвене традиције. Иако из битно различитих разлога, и у Србији и у Украјини залог боље будућности представља одустајање од схватања да Русија и ЕУ представљају две непомирљиве опције.

То неће бити лако. Наличје европеизације одавно представља деевропеизација оних који се не уклапају у доминантно схватање Европе. Од старих прокламација да Азија почиње код источне железничке станице у Бечу а Африка у Риму, стигли смо до много софистициранијих и мање транспарентних механизама искључивања другачијих делова Европе.

Њени јужни и источни ободи и даље редовно бивају уоквирени као претећи, скуп паразита и (не)културом затрованих варвара.

Ни данас није реч само о стигматизованом Балкану или оклеветаној Русији, већ и о „лењом медитеранском југу”. У жаргону европеизације која траје, Португал, Италија, Грчка и Шпанија постали су „свиње”, у складу са енглеским акронимом (ПИГС) који илуструје један од механизама сужавања како простора тако и самог појма Европе.

Деевропеизација је постала и озбиљан научни подухват. Јелена Суботић је, поредећи „напредак” у Хрватској на пољу европеизације и „одуговлачење” у Србији, закључила де је „Европа стање ума”. Она је Србију навела као пример земље у којој „идеја Европе није широко прихваћена”.

Угледна професорка на Државном универзитету Џорџије препознаје у Србији, за разлику од „успешно” европеизоване Хрватске, удаљавање, „дивергенцију идентитета” српске државе и Европе која је праћена „снажним отпором нормама и правилима европеизације” и „дефинисањем националне заједнице у супротности према Европи”.

Суботићева упозорава „европске политичке предузетнике” да ће у Србији и „другим државама-метама” у којима стање ума није задовољавајуће, европеизација бити тешко остварива.

Али „успех” етнички очишћене Хрватске одлично илуструје мрачну страну европеизације и цинизам који прати њену политизацију. Штавише, данас су најватренији заговорници приступању ЕУ албански и украјински ултранационалисти. Слично хрватском, и њихови шовинистички и злочиначки пројекти бивају препаковани како би могли да се уклопе у владајућу „идеју Европе”.

Западни медији су, на пример, претходних дана, упоредо с упорном „хитлеризацијом” Путина, поносне Хитлерове савезнике у Украјини преименовали у „антисовјетске партизане”.

Док год будемо сведоци патологизовања или нацификације различитости, Европа ће остати дубоко подељена. Увреде и клевете не представљају добру полазну основу за дијалог и обнову поверења.

Не делују обећавајуће ни покушаји да они који су другачији буду проглашени за неевропљане и одвојени новим зидом.

Било би много лакше да су проблем само грађани или заједнице који Европу кројену по мери Европске уније не виде као своју – милиони људи који, како нам се стално сугерише, ментално „нису постали Европљани”. Нажалост, препрека на путу ка истински инклузивној и уједињеној Европи крије се и у стању „европског ума”, саморазумевању уније која је присвојила идеју Европе.

Оно чини да, како пише Талал Асад, многи од оних који су „присутни у Европи ипак буду одсутни из ње”.

Зоран Ћирјаковић
објављено: 23/03/2014