DIPLOMATIJA
Rusija i SAD ponovo najveći rivali
Odnosi između SAD i Rusije dosegli su jednu od najnižih tačaka od završetka Hladnog rata. I dok se Moskva i Vašington otvoreno sukobljavaju zbog Ukrajine, pitanje je mogu li da nastave saradnju oko Sirije i Irana?

Trebalo je da Barak Obama bude predsednik koji donosi prekretnicu u odnosima s Rusijom koji su se poslednjih godinama sve više pogoršavali. Odnosi između dve zemlje zaoštrili su se tokom vladavine Bušove administracije zbog ruske intervencije u Gruziji i američkih planova o postavljanju raketnog štita u istočnoj Evropi. Godine 2009. tadašnja američka ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton poklonila svom ruskom kolegi Sergeju Lavrovu crveno „dugme za resetovanje“. Taj gest simbolizovao je želju Bele kuće da izgradi kooperativniji odnos sa Kremljem.
Danas, pet godina poslije, Vašington preti Moskvi ekonomskim sankcijama zbog krize u Ukrajini. To je najozbiljniji sukob između te dve sile u protekle dve decenije, smatra Džefri Mankof, stručnjak za rusku spoljnu politiku iz Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) u Vašingtonu. „Neće biti povlačenja iz tog sukoba koji je nastao zbog krize u Ukrajini – bar ne dok Rusija nastavlja da igra svoju trenutnu ulogu sve autoritarnije sile“, ocenjuje Mankof u razgovoru za DW.
Međutim Americi je potrebna saradnja s Rusijom počevši od sirijskog građanskog rata pa sve do iranskog nuklearnog programa. Republikanska opozicija u Vašingtonu smatra da je neodlučnost predsednika Obame da zauzme agresivniji stav samo ohrabrila Damask, Moskvu i Teheran. „Kad je reč o našoj spoljnoj politici, čini se kao da smo ostali bez jasnog vođstva“, izjavio je senator Džon Mekejn za DW na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti u februaru ove godine.
Ograničena uloga SAD

Nije Obamina administracija zaista slaba, smatra Džošua Lendis. SAD se danas kao sila suočava sa sve izazovnijim međunarodnim, političkim okruženjem. I Kina i Rusija izronile su iz perioda političke i ekonomske slabosti s početka 90-ih godina 20. veka. Te dve zemlje sada mogu bolje da se odupru američkom pritisku.
„Za vreme Džordža Buša starijeg mogli smo da se izborimo za jednoglasnu odluku Saveta bezbednosti UN za napad na Irak u vreme Zalivskog rata 1990. Godine. To nas je koštalo samo nekoliko milijardi dolara“, napominje Lendis, stručnjak za Bliski istok na Univerzitetu u Oklahomi. „Mogli smo da nagovorimo ceo svet da glasa za veoma militarističku politiku prema Bliskom istoku, za koju danas ne bi glasali ni pod razno“, kaže Lendis.
Rat dveju sila preko leđa Sirije
U slučaju Sirije, američki ministar spoljnih poslova Džon Keri optužio je Rusiju da pomaže predsedniku Bašaru al Asadu da se održi na vlasti šaljući mu oružje. Od početka građanskog rata u Siriji, Moskva i Peking stavili su veto na tri rezolucije Ujedinjenih nacija u kojima je Vlada u Damasku oštro osuđivana, u kojima joj se preti sankcijama i poziva Asad da odstupi.

Keri, Lavrov i Brahimi u Parizu
Prema pisanju lista „Dejli bist“, ministar Keri nedavno je vođama sirijske opozicije rekao da je međunarodna zajednica izgubila godinu dana jer nije koordinirala svoje napore da svrgne Asadov režim s vlasti. To je pomoglo Damasku da učvrsti svoj položaj, a nedavno su Asadove snage uspele da ponovo zauzmu grad Homs nanevši pobunjeničkim grupama novi udarac.
Engleski „Gardijan“ nedavno je objavio članak u kojem je nekoliko iranskih stratega izjavilo da je Teheran dobio rat u Siriji. Iran je uz Rusiju bio jedan od ključnih zagovornika Asadovog režima. Zapadne obaveštajne agencije tvrde da je Islamska Republika snabdevala Asada oružjem kako bi se borio protiv sirijskih pobunjenika.
„Bez podrške Irana i Rusije, Asadov režim verovatno bi pao, a pomoć pobunjenicima spolja znatno bi porasla jer bi se donacije iz zalivskih država povećale kada bi ljudi osetili u kom smeru duva vetar“, tvrdi Lendis.
I dok Asadov režim polako učvršćuje svoj položaj, sirijska opozicija boravila je protekle sedmice u Vašingtonu kako bi zamolila Obaminu administraciju da ih opremi tehnikom za protivvazdušnu odbranu. Bela kuća poslala je lako naoružanje i ograničen broj protivtenkovskih raketa tipa TOW. Međutim, predsednik je do sada oklevao da pošalje veliku količinu teškog naoružanja iz straha da bi ono moglo da završi u rukama islamističkih militanata.
„Da je tu predsednik Buš, i da ih napadnemo sa svim raspoloživim sredstvima, mogli bismo da ih porazimo u roku od dve nedelje“, tvrdi Lendis. „Međutim, problem je u tome šta ćemo dobiti ako ih porazimo? Obama je zbog toga odustao, ali ne želi to da prizna. On bi radije da to Rusi priznaju.“

Iako je SAD na ratnoj nozi sa Iranom i Rusijom zbog budućnosti Asadovog režima, za sada se otvorila saradnja oko širenja oružja. Kremlj je prošle jeseni sprečio američku vojnu intervenciju u Siriji vršeći pritisak na Damask da preda svoj arsenal hemijskog oružja.
Sirija je međunarodnim inspektorima, koji su imali podršku Rusije i SAD, predala oko 92 odsto svog hemijskog naoružanja. Ipak, mišljenja se i dalje razilaze po pitanju transparentnosti i efikasnosti čitavog postupka. Damask kasni sa izvršenjem plana tvrdeći da zbog sukoba sa pobunjenicima ne može da dopre do preostalih osam odsto svog arsenala. I dok Rusija hvali saradnju Asadovog režima s međunarodnom zajednicom, Francuska, Velika Britanija, Izrael i SAD zabrinuti su zbog mogućnosti da je Damask zadržao izvestan deo svog hemijskog naoružanja daleko od očiju inspektora.
Konačni podsticaj za dogovor o nuklearnom naoružanju s Iranom
Podrška Moskve igrala je ključnu ulogu i u pregovorima oko iranskog nuklearnog programa. Prošlog novembra svetske sile i Iran postigli su privremeni dogovor po kojem je Islamska Republika pristala da zamrzne svoj program obogaćivanja uranijuma u zamenu za ublažavanje sankcija. Protekle sedmice pokrenuta nova runda pregovora o nuklearnom naoružanju. Krajnji rok za postizanje dogovora je 20. jul. No, s obzirom na to da Zapad pooštrava sankcije protiv Rusije zbog krize u Ukrajini, neki analitičari izražavaju zabrinutost da bi Moskva mogla da produbi svoje veze sa Iranom. Kremlj sa Teheranom pregovara o poslu sa naftom, što, prema mišljenju Vašingtona, predstavlja kršenje uslova privremenog dogovora. Iranska novinska agencija Fars za to vreme tvrdi da su ruski zvaničnici pristupili Teheranu kako bi pronašli način da se zaobiđu sankcije Zapada zbog krize u Ukrajini.

Da li su nemačke firme ugrožene u Rusiji?
Ma šta Kremlj da tvrdi, politička kriza već pogađa rusku privredu. To osećaju i nemačke firme koje posluju u toj zemlji, iako njihovi predstavnici tvrde: Rusija jeste velika, ali nije baš tako važna za nemačke koncerne. (16.05.2014)
„Vlada zabrinutost da će Rusija pokušati da upropasti postignute rezultate sa Iranom“, ocenjuje Mankof. „Ali ako Amerika bude pametno odigrala, još uvek može da se postigne to da Iranci pomisle da će više profitirati ako budu sarađivali sa Amerikancima nego da dopuste Rusiji da ima sve pokvari.“
Ipak, Moskva je bila veoma angažirana u pregovorima oko iranskog nuklearnog programa, podseća Suzan Maloni iz vašingtonske fondacije „Brukings“. A Kremlj baš i nema razloga da podržava navodni iranski program nuklearnog naoružanja koji bi mogao da bude povod za još jednu američku vojnu intervenciju na Bliskom istoku.
„Do sada smo mogli da uočimo da su sve strane uspevale da razdvoje postupak pregovara o opširnom (iranskom) nuklearnom dogovoru, od zaoštravanja bilateralnih odnosa između SAD i Rusije“, ukazuje Maloni za DW. „Tokom poslednjeg kruga pregovara održanog pre otprilike mesec dana sve strane ocenile su da su stvari krenule u dobrom smeru i da su saradnja i atmosfera veoma dobre.“
Autor: Spenser Kimbol
Datum 17.05.2014