POVEĆANJE PLATA I PENZIJA?

UNUTRAŠNJI PRITISAK, što u prevodu znači smanjivanje unutrašnje tražnje i smanjivanja svih vidova potrošnje, koncept koga provodi MMF, da bi garantovano bilo novca za njega , je već sto puta dokazano pogrešan koncept, koji preferira „stabilnost“ umesto reazvoja i večito pravi zavisnu državu od spoljnih zajmova i privredu bez finansiranja iz sopstvene akumulacije.
Taj koncept je nepovratno nametnut Grčkoj kojim je postignut cilj MMF da Grčka može da vraća kamate na zajmove, tako su spasene zapadne banke, da se smanji zaposlenost i poraste javni dug. Sve ovo očekuje i Italiju, Španiju, Portugaliju, Francusku i dr. Sve je prevaljeno na pleća naroda preko smanjenja plata i penzija, ukidanjem ili drastičnim smanjenjem socijalnih davanja i okrutnim naplatama poreza od stanovništva.
Takav koncept je prihvatila i vlada Srbije. U tom smislu su u vladu kooptirani ministri stranci. Hvale se da imaju novca ne znaju šta će sa njime a juče je procurela vest da je ipak spoljna likvidnost loša te da će se od Arapa zatražiti još jedna milijardica dolara keša, skoro je jedna takva tranša legla na račune, ministar finansija se hvalio, slušao sam svojim ušima, da je dolarska likvidnost perfektna, sad odjednom, kolaps. Svakih 5-6 meseci nova milijarda dolara zajma.
Predsednik vlade je, ne znam iz kojih razloga, izjavio da je on veći pristalica koncepta MMF od samog MMF, što bi se reklo „veći katolik od samog pape“.
Kada je sada putovao u Washington po zadatke, sam je tako izjavio, susreo se sa direktoricom MMF Kristin Lagard“,čak su se i slikali, koja mu je prenela da bi trebalo zadržati UNUTRAŠNJI PRITISAK.
Alek je već na izvršenju tog zadatka što se očito da zaključiti postupcima vlade . Plate i penzije su srezane, horde izvršitelja haraju Srbijom, doneseni su neljudski zakoni kao što su Zakon o radu, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administarciji, uvedeni su masovno fiskalni zahvati u obliku novih poreza i akciza, sve u vanredna zasedanja Skupštine, preko leta, kada je javnost smanjena.
Ako poreski obveznik ne plati 100 din poreza, sleduje ga kazna od 50000 dinara i izvršenje na pokretnoj i nepokretnoj imovini izvršnog dužnika ili imovini njegovih bližnjih i daljih rođaka.
Međutin unutrašnji pritisak na smanjenje potrošnje nije izvršen na oko 200.000 duša i parazita, partijske vojske, koja se nalazi na grbači poreznih obveznika što legalno što ilegalno, koštaju državu Srbiju godišnje oko 1,5 milijardi eura. Samo prošle godine na “ugovore o delu” stucano je 700.000.000 eura.
Očiti primer plačkanja sirotog naroda, ne samo materijalno sirotog, je najnovija odluka vlade o “minimalcu”.
Naime “minimalac” će u Srbiji i u narednoj godini biti 121 dinara po času rada što iznosi po aktuelnom kursu tačno 168 eura mesečna plata ( 121 x 168)/ 121 = 168 (Prosečan broj radnih sati u mesecu je 168). U Evropi nema države sa manjim “minimalcem” Reprezentativni sindikati su, zamislite, “tražili” 143,55 dinara/čas što bi dalo minimalac u proseku tačno 200 eura. Nije postignut konsenzus u razgovoru sa poslodavcima i onda je vlada presudila. Na socio-ekonomskom savetu (SES) “sindikati su tražili da se cena rada po radnom satu sa sadašnjih 121 dinar, poveća na 143,55 dinara, dok predstavnici poslodavaca i Vlade Republike Srbije bili protiv”. (citat)
Socijalno-ekonomski savet ima 18 članova, i to šest predstavnika Vlade Srbije, šest predstavnika reprezentativnih sindikata i šest predstavnika reprezentaivnih udruženja poslodavaca, koji se imenuju na četiri godine. Svaki član Saveta ima svog zamenika.
O svim pitanjima koje razmatra Savet odlučuje KONSENZUSOM na sednicama. Savet donosi odluke u formi: stava; mišljenja; inicijative; preporuke i zaključka
SES ima od pretstavnika vlade predsednika vlade i 5 ministara (i zamenike, nebitno), poslodavci 6 tajkuna i zaposleni 6 sindikalnih pretstavnika.
Spolja izgleda vrlo ozbiljna institucija a ustvari je gola forma. Normalno da su vlada i poslodavci uvek protiv bilo kakvog povećanja “minimalca”. Izjava ministra Vulina člana SES-a : Ministar rada Aleksandar Vulin rekao je: “ da su predstavnici vlade i resornog ministarstva bili na stanovištu da u ovom trenutku nema mogućnosti da se prevali još jedan teret na leđa, prvenstveno privatnih poslodavaca, odnosno da se nisu stekli uslovi da se cena rada poveća”. Ovo nikoga ne iznenađuje ko ima normalan rezon jer su ove dve grupacije na istom zadatku održavanja tzv. “UNUTRAŠNJEG PRITISKA”
Apsolutno je interesantna ova treća grupa u SES-u koju sačinjavaju sindikati. Prvo je pitanje koga oni uopšte pretstavljaju, ko ih je izabrao, koje odgovornosti prihvataju, ko ih plaća i potplaćuje, da li oni uopšte imaju na umu da pretstavljaju zaposlene..
Nedavno je jedan sindikalni vođa iskoristio mogućnost “tastera” te je podneo krivičnu prijavu protiv istaknutog pozorišnog reditelja Kokana Mladenovića. Pazite šta je umislio da mu je posao. Zoran Đuričić, predsednik sindikata kulture i umetnosti, je tužio Mladenovića zbog intervjua koji je u junu objavljen pod naslovom "Ovoliko zlo mora biti ugušeno u krvi, devedesete su došle na naplatu", a koji je na jednoj pres konferenciji prokomentarisao i premijer Aleksandar Vučić, istakavši da je sramota da radnici iz kulture koriste takve reči. (Jasna poruka je upućena svima koji su bili u dilemi šta da rade sa ovim verbalnim deliktom).
Đuričić je podneo beogradskom Višem tužilaštvu krivičnu prijavu protiv Mladenovića.
Iz tužilaštva je saopšteno da je krivična prijava podneta zbog krivičnog dela izazivanja rasne i verske mržnje i netrpeljivosti uz objašnjenje da se detalji krivične prijave ne iznose u javnost. Đuričić je za TV N1 rekao da je prijavu podneo iz ličnih razloga? i nije želeo da govori o tome uz napomenu da ga štiti ZAKON O ZAŠTITI UZBUNJIVAČA.
Neverovatna je brzina kojom je “delikt” procesuiran, počeli su inspektori da ispituju okrivljenog itd. Vojni penzioneri su podneli na hiljade krivičnih prijava protiv direktorice FPIO pa je tek poneka došla na red, normalno odbačena kao neosnovana. Reditelj Mladenović se ne snalazi u ovom poslu, hvali inspektore kako su bože ljubazni i sl. Neće ga zaobići krivična prijava, treba da bude siguran. Još je živ Gojko Đogo, robijš za zbirku pesama “Vunena vremena”, koji sada kaže da su tada svi bili u pravu: on, policija, sud i zatvor u Padinjaku. Umetnici takve odmazde doživljavaju lagano, mekano, dobronamerno. Đogu je disciplinsku meru, otkaz s posla, dao “radnički savet” Doma omladine, sindikat se nije protivio. Da li se “Vunena vremena “ ponavljaju?

Nikoga ovakvi sindikati ne pretstavljaju. Kako je moguć konzensus postići u razgovorima sindikata i poslodavaca u uslovima kada bi stvarno sindikati se borili za radnike kada je 2 miliona ljudi bez posla, kada nema realne privrede u državi, kada Zakon o radu stavlja srpskog radnika u ropski položaj.
Pazite sada marifetluke “sindikalnih vođa”. Da bi dalje ostali u superprivilegovanom položaju, da ne vade zadnjice iz fotelja, neće se sindikati protiv poslodavaca i vlade boriti sindikalnim sredstvima-to su u prvom redu obustave rada, blokade proizvodnih pogona, sukobi sa policijom, blokade saobračajnica i sl. nego kao puki legalisti obratiće se Ustavnom sudu Srbije? “Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) saopštio je danas da će se zbog odluke Vlade Srbije da minimalna cena rada za 2016. ostane 121 dinar po radnom času, obratiti Ustavnom sudu, kako bi se ocenila ustavnost i zakonitost te odluke, a koja je u suprotnosti sa Zakonom o radu”. Nešto su mi poznati ovi marifetluci. KVP već 7 godina traže zaštitu od USS bez rezultata.
Evo primera utvrđenog ropskog položaja radika. Naime Švajcaski gigant “Nestle” tužen je da preferira ropski rad zaposlenih na Tajlandu i još nekim državama. Naime američka advokatska kancelarija "Hagens Berman" podnela je kolektivnu tužbu protiv Nestlea u ime kupaca hrane za mačke marke "fensi fist" (Fancy Feast), koji kažu da ne bi kupili tu hranu da su znali da je za njenu pripremu korišćen ropski rad na Tajlandu i drugim zemljama.

Da je stanje prava zaposlenih u Srbiji definisano Zakonom o radu, kojim se vlada ponosi, takođe katastrofalno, imamo primera na pretek. Nema zaposlenog Srbina ili Srpkinje da mu se garantuje pravo na ograničeno radno vreme ili pravo na ljudske uslove rada ili pravo na zaradu. Naši zaposleni, recimo u trgovinskim lancima koji su preplavili Srbiju, je minimum 250 sati mesečno do 300 sati, tako da su oni ustvari svi na minimalcu. Kako se taj rad može nazvati drugačije nego ropski. U kojim uslovima rade radnici u rudnicima, topionicama, valjaonicama, hemijskoj industriji itd.itd. Da li se sindikati sekiraju za takav položaj svog članstva? Mislim , da su na to potpuno indiferentni.
U jednoj tekstilno fabrici, “strana investicija”u srcu Šumadije, koju je platila država iz budžetza,(ovo je izum kako da unište srpsku realnu privredu), radnice su šivenje materijala vršile sedeći za mašinama. Poslodavac je uvideo da se prave troškovi stolova, stolica, da radnice prave nepotrebne pokrete ruku tzv. zloglasni “terblidži” itd. i uveo je da se pređe na rad u stojećem stavu. Radnica, naša Srpkinja, ulazi, staje za visoki pult, bez prava da pogleda levo ili desno, ispred nje je na pola metra zid, radi, radi, radi monotone radne operacije, nema norme, radi se dokle treba gazdi , uz nadljudski intenzitet rada i ostvaruje ustvari dve , pa možda i tri norme posla, celo vreme jed pod nadzorom kamere, ako dva puta ode u toalet odbija jos se procenat od plate a plata je zamislite 18000 dinara. Smatra se danas da je ova vremenska norma najokrutniji vid eksploatacije živog rada. Plata je bila 15000 dinara, pa su novinari tog “uspešnog poslodavca”, iz srca Šumadije, kome je država napravila proizvodni pogon, zapitali da li je uredu da se prima tako mala plata. Isti se nakon par dana na sve medije hvalio kako je on svojim radicima povisio platu 20%, što je u Evropi nezabeležen procenat, te sada imaju 18000 dinara. Nema dana kada u ovoj fabrici ne interveniše Hitna pomoć jer radnicima pucaju vene na nogama, padaju u nesvest i dr.
Vlada vrlim poslodavcima, koji primenjuju ropski oblik rada, izlazi u susret i ne podiže “minimalac” niti za 1 dinar.

Nameće se krucijalno pitanje, gde su garnice manipulacije, omalovažavanja, egzistencijalnog ugrožavanja građana Srbije, koristeći primitivne metode preraspodele njihove lične imovine i utrošenog rada, bez bilo kakvih dokazivih rezultata politike koju nazivaju “UNUTRAŠNJI PRITISAK”.
Privreda je 3 godine u recesiji i rast BDP od 0,5% nije nikakav rast jer nismo takvim rastom na nuli za 8 godina. Teorijski nije moguće ovim konceptom “stabilnosti” preći u značajan privredni rast. Genijalni Lawrence Robert Klein, dobitnik Nobelove nagrade za Ekonometriju 1980. kaže: “U suštini, konflikt mišljenja je fokusiran oko Kenjzovog rezonovanja da je inflatorni lek za nezaposlenost superioran u odnosu na redukciju novčanih primanja”. Evropa će izaći iz recesije samo i jedino ako uspe preko operacije QE da pokrene rast cena i zaposlenosti jer je Evropska privreda trenutno u stanju oštre deflacije. Ovo su ekonomski efekti vladanja jedne primitivne diktature, nacionalna katastrofa srpskog korpusa, rastakanje matične srpske države, relativizovanje institucija države, uništavanje njene odbrambene moći ( tako da su nama tradicionalni neprijatelji počeli nas nazivati muvama), prevara milenijuma oko koncepta da EU nema alternativu posledice su takve da se ne mogu popraviti ili anulirati.

Praktično pitanje: da li će plate i penzije biti povećane krajem godine? Koncept stabilnosti bez rasta zapošljavanja i bez rasta svih vidova potrošnje nije kompatibilan sa tom nakanom, koja je ustvari još u formi obečanja. Ako zapadni mentori procene da ova garnitura na vlasti nije operativno sposobna da u zadatim rokovima ostvari preuzete zadatke, biće formalnih izbora, biće nekih promena, možda poneka promena i iznenađujuća, te povećanje plata i penzija 0,5 do 1% ili samo bonus od 2% na kraju godine.
Znači, odgovor je: nema značajnijeg povečanja plata i penzija sigurno i neće ga ni biti značajnog za narednih 6 godina, bez obzira ko bude na vlasti u koliko se ne promeni koncept i odustane od UNUTRAŠNJEG PRITISKA a primeni konceplt citiranog prof. Klajna, koncept rasta potrošnje ( odustajanje od redukcije plata i penzija) i tzv. konvergentnog modela stabilnosti. Ovaj model ću možda pretstaviti našim posetiocima sajta, mada ga posetilac sa prosečnim znanjem ekonomije i matematike ne može potpuno razumeti.