Аутор Болен

Много је писаних, али нажалост заборављених и прашином прекривених доказа и сведочења колико је српски војник кроз бурну историју био цењен и уважаван, не само од свог народа већ и од непријатеља. Али те књиге већ одавно нико не узима са полица библиотека сем историчара и све малобројнијих потомака који трагају за својим прецима.
Живећи овај савремени живот, у ритму који задихани све теже пратимо, тешко је наћи времена за освртање и поглед преко рамена. А они који то и успеју да учине, често пута остану у недоумици, зашто су та наша богата историја и њени славни војници, а посебно генерације настављачи њихових традиција, данас неоправдано бачени у запећак. Да ли је точак историје сломљен баш на нашим војничким леђима? Да ли смо грешили ми или неко други у вези с нама? Зашто нас данас понижавају и сатанизују они који су нам се у даљој и ближој прошлости нескривено дивили и исказивали поштовање? Зашто смо по правилу, у немилости сваке нове власти?
Толико је питања, а ниједна књига још увек не даје одговор на њих.

Живимо годину у којој се навршава и обележава сто година од почетка Великог рата.
Можда је то и последњи рат у коме су поштовање и уважавање непријатељског војника били саставни део сопственог витештва и части. Од како је савремена технологија заменила храброст и „срце у јунака“ и витезови су све малобројнији.

Овако су говорили о Србима и српским војницима тог времена:

Норвешки пуковник Карстен Ангел, учесник напада на Србију у I светском рату:

„Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју”.

Франц Тирфалдер, 1935:

„Много су ми пута учесници у тамошњем рату саопштили колико су их дубоко дирнули храброст Срба, њихово витешко понашање према победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и војничко држање.”


Дневна заповест немачког цара Вилхелма, својим војницима пред полазак на Србију:

”Јунаци! Шаљем вас у рат против једног малог, али веома храброг народа. То су Срби, који су за време три недавна и врло тешка окршаја са Турском, Бугарском и Аустро – Угарском пружили свету доказа о најубедљивијим врлинама и сјајним војничким способностима, и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу, уписали током четири године само ненадмашне и славне победе.„

Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, 1915, својим војницима пред полазак на српски фронт:

”Ви не полазите ни на италијански, ни на руски ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе.„

Аустријски принц и мађарски маршал, надвојвода Јосиф Хабсбуршки, обраћајући се Јовану Дучићу:

”Српска војска је прва и најхрабрија војска у Европи. Ја то знам из сопственог искуства, јер сам против ње пошао да ратујем на Дунаву. Господо, шта сте ми учинили тога дана; после борбе која је трајала свега пола сата, ви сте уништили моју дивизију. Моји батаљони били су просто збрисани вашом ужасном ватром…„

После сјајних победа наше војске у Колубарској бици, резигнирани Аустроугарски властодршци у Бечу поручивали су команданту њихових снага генералу Поћореку да би најбоље било да изврши самоубиство и тако бар донекле спасе и своју и њихову част.
У телеграму упућеном својим надређенима генерал Поћорек је одговорио: „Хоћу, убићу се али тек онда када ма који други генерал аустријски победи српску војску“.

Не може се ово читати а не бити поносан на јунаке тог времена, којима противничке војсковође и државници тако здушно и витешки одају признање. Тужно је што наследници и потомци тих истих војсковођа и државника данас мисле и раде другачије, још тужније што ко зна зарад чега и сами то прихватамо.

У прилог горе написаном, доносим причу о двојици, од многобројних протагониста тог Великог рата, пуковнику српске војске Живојину Бацићу, и генералу аустроугарске војске Аперу, који су по мени јунаци приче, сваки на свој начин.
Много је сличних прича које треба избавити из канџи заборава, јер како рече Наполеон Бонапарта, и сам велики војсковођа: „Слава је пролазна, али заборав је вечан“

Живојин Бацић рођен је у Неготину 1872.године. Завршио је 23.класу Војне академије и Вишу школу Војне академије 1899.године, када је и унапређен у чин капетана 2.класе. У чин мајора унапређен је 1905.године, 1913.године у чин пуковника.
Године 1909. Постављен је за ађутанта краља Петра I Карађорђевића.
Учествовао је у балканским ратовима, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, као и другим одликовањима.
Данас се његова биста налази у центру Љига, а једна мала улица у Београду, на Савском венцу носи његово име.

Прича се одиграва уочи Колубарске битке, на положају Камаљ, на љишко-гукошкој греди, где је пуковник Бацић имао задатак да са својим 13.пуком, задржи аустроугарску војску одређено време и тако омогући повлачење српске војске.

Причу је за француски Журнал забележио ратни извештач Анри Барби 28.11.1914.године.
Ево како је он писао:

„БИТКА ЈЕ У ЈЕКУ. ПУКОВНИК БАЦИЋ, ПОКРИВЕН КРВЉУ, НАСТАВЉА ДА КОМАНДУЈЕ ОТПОРОМ. КАКО ВИШЕ НЕ МОЖЕ ДА ИДЕ, ЊЕГОВА ДВА ОРДОНАНСА ГА НОСЕ С ЈЕДНОГ НА ДРУГО МЕСТО.
ЈЕДАН ОФИЦИР МУ СЕ ПРИБЛИЖАВА:
-МОЈ ПУКОВНИЧЕ, НАШ ЗАДАТАК ЈЕ ИЗВРШЕН… ПРИМИЛИ СМО НАРЕДБУ ДА СЕ ДРЖИМО 24 САТА…
БАЦИЋ ГА СТРЕЉА ПОГЛЕДОМ:
-НЕ ПОВЛАЧИМО СЕ! ЈА СЕ НЕ ПОВЛАЧИМ!
Три аустроугарска пука су коначно изугубила елан. Али нове свеже јединице долазе у помоћ као појачање. Они најзад успевају да потисну оба крила српске линије у којој ни један официр не остаје неповређен. Српски центар, видевши да ће га окружити, почиње да се повлачи. Један од последњих официра који је још на ногама, обраћа се пуковнику:
-Мој команданте, ми не можемо више да се држимо, наставићемо битку дубље у позадини.
Пуковник Бацић још оклева, његов поглед кружи ка храбрим војницима који око њега леже мртви и он не попушта.
-Ви сте се понели као хероји. Можете се тући и у повлачењу. Ја остајем!
Пуковник Бацић је остао само са два војника поред себе, његови ордонанси одани му до смрти, одбили су да га напусте.
Непријатељ стиже на гребен и примећује пуковника који, упркос својим ранама стоји усправно, ослоњен на два војника.
-Где је ваш пук? Виче један аустроугарски официр, приближавајући му се.
-Мој пук, то сам ја!
-Предајте се! Додаје непријатељски официр. Овог пута, уместо одговора, пуковник Бацић се нагиње према двојици својих верних ордонанса.
-Ватра!
Истовремено једна салва са аустроугарске стране упућује се на тројицу Срба.
Пуковник још дише. Аустријски генерал Апер наређује да се покуша све како би се спасао живот српском пуковнику.
-Овај човек је херој! – рече својој пратњи и приђе смрто рањеном пуковнику Бацићу.
-Због чега се нисте предали пуковниче?
-Српски пуковник се никада не предаје – одговорио му је и издахнуо.”
Анри Барби

Три аустријска пука под оружјем отпратили су његове посмртне остатке до самог гроба, на коме је аустријски генерал дао да се на немачком језику напише:
,,Овде лежи пуковник Живојин Бацић, командант 13. српског пука, херојски погинуо на Гукошу“.