СВИ ГОВОРЕ О РЕЧИМА ПРОФЕСОРКЕ:


Професорка енглеског језика и књижевности Љубинка Боба Недић објавила

је на свом личном блогу текст о генерацијама деце која немају своје

мишљење.


У тексту "Деца коју су појели скакавци" на блогу Клотфркет, професорка

износи своје мишљење о образовном систему, ученицима и друштву уопште

и на крају упућује апел свима. Текст који је изазвао велику пажњу

јавности преносимо у целости.


"Тешко ми је да започнем овај текст јер ми је тешко да напишем да су нам

ученици све мање интелигентни. Мучно је и страшно да један просветни

радник, родитељ, човек то напише. Још је мучнија могућност да је то

истина.


Већ неко време, тачније неколико последњих година, борим се са

прихватањем чињенице да сазнајне способности мојих ђака опадају из

генерације у генерацију, да расте равнодушност, незаинтересованост,

отупелост. Концентрација се мери секундама, интересовања своде на

два-три, и то обично два-три површна, за њихове године погрешна.

Наравно, говорим о просеку и знам да има сјајних изузетака, али знам и

да их је из године у годину све мање.


Помислим - можда су она другачија деца сва отишла у гимназију! Онда се

сетим да у средњој стручној школи радим већ 22 године, да никада нисам

радила у гимназији и да своје ђаке све време упоређујем са ђацима који

су прошли баш кроз моју школу, ту исту средњу стручну.


Помислим - променило се друштво, амбијент је другачији, вредности су

другачије. Онда се сетим да је природа ипак јача од друштва. Дете до

десетак година по природи својих година мора да буде радознало,

искричаво, да га све и свашта занима, да не зна где ће пре. Тинејџер

мора да буде бунтован, пун великих снова, решен да промени свет, убеђен

да ће историја запамтити његово име. Мислим, када, ако не тада, када

има 15, 17 година?


Помислим - можда је до родитеља? Размислим када су им и како родитељи

одрастали, да ли је тада начињена грешка коју преносе на своју децу, да

ли је направљена нека штета која ће се тек у наредним генерацијама

исправити.


Онда схватим да су родитељи мојих ђака тек неколико година млађи од

мене, да су одрастајући можда закачили пар година живота у оној

спокојнијој земљи, да су онда пролазили кроз хиперинфлацију, немаштину,

растурање бракова, одавање алкохолу неког од родитеља, ратове које

нисмо водили, повратнике с ратишта са угаслим очима, бомбардовање,

сатанизацију нашег народа, настанак турбо-фолка, дизелаше као главне

фаце, Пинк (не)културу, "опасне момке", кајле и утоке, бензин у флашама,

празне самопослуге, паштете и виршле, 5. октобар, велике наде, срушене

наде, тунел без светла на крају.


У међувремену су они постали родитељи, најбољи што умеју да буду,

генерација родитеља која не зна за боље, која не зна за нормално, која

је поражена у најбољим годинама свог живота.



Да ли је то разлог што су нам деца овако отупела?



Желим да се извиним родитељима што овако пишем. Знам да звучи страшно и

нечовечно, али ви имате то једно или двоје деце, а мени их је кроз

учионицу прошло вероватно преко хиљаду, и ја не могу да не видим

промену која ми се одвија пред очима. У последње време се одвија толико

брзо да је буквално свака нова генерација убедљиво лошија од претходне.

Више не треба да прође пет-шест година да би се разлика приметила. Сада

је опипљива и страшна.



И немојте мислити да само о вама размишљам када тражим узрок томе.

Напротив! Знам да је и до школе од које неко упорно покушава да направи

не забавиште, него зезалиште. Знам да је и до друштва поремећених

вредности. Међутим, и једно и друго су на снази бар десетак година, а

деца нису остала на нивоу од пре десет година. Срамежљиво и уз много

непријатности проверавам са колегама да ли и они имају такав утисак,

надајући се да је можда проблем у мојим нереалним очекивањима. Шапућемо

о томе, свесни чињенице колико наше речи ужасно звуче. Нажалост, сви са

којима сам разговарала виде и осећају ту промену код ђака.



Пре две године осећала сам се јадно када сам из оперативних планова

избацила све дугачке текстове. Те исте текстове су ђаци пре десетак

година савлађивали као од шале. Данас то могу да ураде три до четири

ученика у одељењу. Пре 15 година, када се мој предмет изучавао од

петог, а не од првог разреда као сада, моји ђаци, ученици средње

стручне школе, уз мало напора могли су да прате гимназијски темпо.

Истина, имали су три часа страног језика недељно, а не два као ови

сада. Међутим, и колеге које предају остале предмете примећују да

данашњим генерацијама градиво једноставно не улази у главу. Ђаци те

гледају бело, не умеју да понове шта си рекао, на крају часа се не

сећају онога што је било на почетку.



Најгоре је када их питаш за мишљење. Тргну се и збуњено те погледају.

Није им јасно због чега их смараш захтевом да имају мишљење на неку

тему, и то тему њиховом узрасту блиску, а може и на српском ако је

проблем да говоре на страном језику.



Пре неки дан сам их питала шта би био њихов посао снова, када им новац

не би био проблем. Сазнала сам једино да немају снове.



Тренд се наставља језивом брзином. Стрмоглављујемо се у понор, или смо

скуване жабе. Нешто јесте. То нешто игноришемо и толеришемо. Ту и тамо

промрмљамо себи у браду, згранемо се над тим какве нам генерације

долазе, није нам добро после иницијалних тестова, кукамо што морамо да

предајемо градиво из основне школе чак и када знамо да су наше колеге у

основној то одлично урадиле.



Систем је смислио излаз - ИОП 1. Ако дете има из било ког разлога

потешкоће у усвајању градива, направи му план по његовој мери, скрати

градиво, снизи критеријум, остави му више времена за сплавове,

фолкотеке, турске серије. Не масирај га захтевима! Не терај га да стиче

знање. Прави од себе и школе будалу чак и када видиш да оно једноставно

не жели да учи. Није до њега, до тебе је. Тако каже систем. Ушарени му

учионицу, певај му песмице, учи га кроз игру, чак и ако има 18 година.

Забављај га, буди пун оптимизма и елана, стално се осмехуј на часу и

строго пази да не повредиш његова нежна осећања. Немој случајно да

подигнеш глас! Немој случајно да га затрпаваш домаћим задацима! И да се

ниси усудио да му даш јединицу, јер није до њега - до тебе је.



Може и тако. Све може. Само не знам чему то води. Не свиђа ми се

резултат. Последице су погубне, а од мене се очекује да им допринесем.



Пошто сам ја из генерације оних који су имали снове и навикли да циљеве

постављају високо, а не тамо где је најлакше, сањам о томе да се

удружимо: ми, просветни радници, и ви, родитељи. Да устанемо сложно

против овог заглупљивања наше деце, против пропадања младости, против

одгајања зомби генерација, које не занима ништа, које су већ сада

спремне на то да "одблеје" живот и сачекају крај у блаженој отупелости.



Узели су нам фабрике, узимају нам руднике, чак и изворе воде. Сами су

одлучили да су наши органи државни. Оберучке прихватамо све западне

трендове. Помислио би човек да смо баш модерни. Сада нам некако узимају

и децу.



Хајде да се освестимо сви заједно. Хајде да бар децу не дамо. Хајде да

помогнемо деци. Надам се да није касно."







Поздрав,
Original
SVI GOVORE O REČIMA PROFESORKE: ZAŠTO SU NAM DECA OTUPELA?



Profesorka engleskog jezika i književnosti Ljubinka Boba Nedić objavila

je na svom ličnom blogu tekst o generacijama dece koja nemaju svoje

mišljenje.



U tekstu "Deca koju su pojeli skakavci" na blogu Klotfrket, profesorka

iznosi svoje mišljenje o obrazovnom sistemu, učenicima i društvu uopšte

i na kraju upućuje apel svima. Tekst koji je izazvao veliku pažnju

javnosti prenosimo u celosti.



"Teško mi je da započnem ovaj tekst jer mi je teško da napišem da su nam

učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni

radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to

istina.



Već neko vreme, tačnije nekoliko poslednjih godina, borim se sa

prihvatanjem činjenice da saznajne sposobnosti mojih đaka opadaju iz

generacije u generaciju, da raste ravnodušnost, nezainteresovanost,

otupelost. Koncentracija se meri sekundama, interesovanja svode na

dva-tri, i to obično dva-tri površna, za njihove godine pogrešna.

Naravno, govorim o proseku i znam da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i

da ih je iz godine u godinu sve manje.



Pomislim - možda su ona drugačija deca sva otišla u gimnaziju! Onda se

setim da u srednjoj stručnoj školi radim već 22 godine, da nikada nisam

radila u gimnaziji i da svoje đake sve vreme upoređujem sa đacima koji

su prošli baš kroz moju školu, tu istu srednju stručnu.



Pomislim - promenilo se društvo, ambijent je drugačiji, vrednosti su

drugačije. Onda se setim da je priroda ipak jača od društva. Dete do

desetak godina po prirodi svojih godina mora da bude radoznalo,

iskričavo, da ga sve i svašta zanima, da ne zna gde će pre. Tinejdžer

mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet, ubeđen

da će istorija zapamtiti njegovo ime. Mislim, kada, ako ne tada, kada

ima 15, 17 godina?



Pomislim - možda je do roditelja? Razmislim kada su im i kako roditelji

odrastali, da li je tada načinjena greška koju prenose na svoju decu, da

li je napravljena neka šteta koja će se tek u narednim generacijama

ispraviti.



Onda shvatim da su roditelji mojih đaka tek nekoliko godina mlađi od

mene, da su odrastajući možda zakačili par godina života u onoj

spokojnijoj zemlji, da su onda prolazili kroz hiperinflaciju, nemaštinu,

rasturanje brakova, odavanje alkoholu nekog od roditelja, ratove koje

nismo vodili, povratnike s ratišta sa ugaslim očima, bombardovanje,

satanizaciju našeg naroda, nastanak turbo-folka, dizelaše kao glavne

face, Pink (ne)kulturu, "opasne momke", kajle i utoke, benzin u flašama,

prazne samoposluge, paštete i viršle, 5. oktobar, velike nade, srušene

nade, tunel bez svetla na kraju.



U međuvremenu su oni postali roditelji, najbolji što umeju da budu,

generacija roditelja koja ne zna za bolje, koja ne zna za normalno, koja

je poražena u najboljim godinama svog života.



Da li je to razlog što su nam deca ovako otupela?



Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i

nečovečno, ali vi imate to jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz

učionicu prošlo verovatno preko hiljadu, i ja ne mogu da ne vidim

promenu koja mi se odvija pred očima. U poslednje vreme se odvija toliko

brzo da je bukvalno svaka nova generacija ubedljivo lošija od prethodne.

Više ne treba da prođe pet-šest godina da bi se razlika primetila. Sada

je opipljiva i strašna.



I nemojte misliti da samo o vama razmišljam kada tražim uzrok tome.

Naprotiv! Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi

ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih

vrednosti. Međutim, i jedno i drugo su na snazi bar desetak godina, a

deca nisu ostala na nivou od pre deset godina. Sramežljivo i uz mnogo

neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak,

nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Šapućemo

o tome, svesni činjenice koliko naše reči užasno zvuče. Nažalost, svi sa

kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka.



Pre dve godine osećala sam se jadno kada sam iz operativnih planova

izbacila sve dugačke tekstove. Te iste tekstove su đaci pre desetak

godina savlađivali kao od šale. Danas to mogu da urade tri do četiri

učenika u odeljenju. Pre 15 godina, kada se moj predmet izučavao od

petog, a ne od prvog razreda kao sada, moji đaci, učenici srednje

stručne škole, uz malo napora mogli su da prate gimnazijski tempo.

Istina, imali su tri časa stranog jezika nedeljno, a ne dva kao ovi

sada. Međutim, i kolege koje predaju ostale predmete primećuju da

današnjim generacijama gradivo jednostavno ne ulazi u glavu. Đaci te

gledaju belo, ne umeju da ponove šta si rekao, na kraju časa se ne

sećaju onoga što je bilo na početku.



Najgore je kada ih pitaš za mišljenje. Trgnu se i zbunjeno te pogledaju.

Nije im jasno zbog čega ih smaraš zahtevom da imaju mišljenje na neku

temu, i to temu njihovom uzrastu blisku, a može i na srpskom ako je

problem da govore na stranom jeziku.



Pre neki dan sam ih pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac

ne bi bio problem. Saznala sam jedino da nemaju snove.



Trend se nastavlja jezivom brzinom. Strmoglavljujemo se u ponor, ili smo

skuvane žabe. Nešto jeste. To nešto ignorišemo i tolerišemo. Tu i tamo

promrmljamo sebi u bradu, zgranemo se nad tim kakve nam generacije

dolaze, nije nam dobro posle inicijalnih testova, kukamo što moramo da

predajemo gradivo iz osnovne škole čak i kada znamo da su naše kolege u

osnovnoj to odlično uradile.


Sistem je smislio izlaz - IOP 1. Ako dete ima iz bilo kog razloga

poteškoće u usvajanju gradiva, napravi mu plan po njegovoj meri, skrati

gradivo, snizi kriterijum, ostavi mu više vremena za splavove,

folkoteke, turske serije. Ne masiraj ga zahtevima! Ne teraj ga da stiče

znanje. Pravi od sebe i škole budalu čak i kada vidiš da ono jednostavno

ne želi da uči. Nije do njega, do tebe je. Tako kaže sistem. Ušareni mu

učionicu, pevaj mu pesmice, uči ga kroz igru, čak i ako ima 18 godina.

Zabavljaj ga, budi pun optimizma i elana, stalno se osmehuj na času i

strogo pazi da ne povrediš njegova nežna osećanja. Nemoj slučajno da

podigneš glas! Nemoj slučajno da ga zatrpavaš domaćim zadacima! I da se

nisi usudio da mu daš jedinicu, jer nije do njega - do tebe je.



Može i tako. Sve može. Samo ne znam čemu to vodi. Ne sviđa mi se

rezultat. Posledice su pogubne, a od mene se očekuje da im doprinesem.



Pošto sam ja iz generacije onih koji su imali snove i navikli da ciljeve

postavljaju visoko, a ne tamo gde je najlakše, sanjam o tome da se

udružimo: mi, prosvetni radnici, i vi, roditelji. Da ustanemo složno

protiv ovog zaglupljivanja naše dece, protiv propadanja mladosti, protiv

odgajanja zombi generacija, koje ne zanima ništa, koje su već sada

spremne na to da "odbleje" život i sačekaju kraj u blaženoj otupelosti.



Uzeli su nam fabrike, uzimaju nam rudnike, čak i izvore vode. Sami su

odlučili da su naši organi državni. Oberučke prihvatamo sve zapadne

trendove. Pomislio bi čovek da smo baš moderni. Sada nam nekako uzimaju

i decu.



Hajde da se osvestimo svi zajedno. Hajde da bar decu ne damo. Hajde da

pomognemo deci. Nadam se da nije kasno."