ВЕЛИКИ ИНТЕРВЈУ ЖЕЉКA ПАСПАЉA
Постао сам колекционар плоча ’81. када сам, на наговор брата, као 14-годишњак отишао у Загреб на омладинску радну акцију. Први пут када сам отишао у град, купио сам плоче Aзре, Филма и Казалишта и држао их поред јастука, могли су све да ми украде и да ме скину голог, али нису могли да ми узму плоче!

Непосредан је, отворен и причљив док претресамо горуће теме српске кошарке и спорта, али на сваки покушај да завиримо у његов унутрашњи свет, мисли и ставове, легенда српске кошарке се стидљиво повлачи у себе и доказује како је скромност била и остала особина великих људи.

A Жарко Паспаљ то јесте, и то у сваком смислу – велики спортиста који је са својих 2,06м, није фраза, увек остављао срце на терену, али и хуманиста чији је гест спасавања музичких плоча са депоније недавно одушевио целу Србију.

Потпредседник Олимпијског комитета Србије говори за Експрес.нет о проблемима српске кошарке, сукобу са ФИБA, предстојећој Олимпијади у Рију, спорту и политици, Звезди и Партизану, али и о томе како је на радним акцијама у Загребу заволео плоче, како види односе Србије и Црне Горе, зашто подржава легализацију марихуане у медицинске сврхе…

Колико је учешће кошаркашке репрезентације Србије у Рију угрожено претњама ФИБA?

– То би био скандал без преседана и надам се да се то неће десити, и да људи у ФИБA нису толико запели да неке своје пропусте и недостатке из протеклих 15 година решавају на овакав начин. То би било непоштено и сигуран сам да тај сценарио ником не би одговарао. Нажалост, препуцавања између две кошаркашке организације иза којих дефинитвно стоје интерес и новац, иду преко малих савеза који нити доносе одлуке нити се нешто посебно питају, а тражи се од њих да донесу одлуку која није примерена. Не верујем да ће то превладати на крају.

Све ово је последица лошег рада ФИБA још од 96-97.године, што је утицало на пад кошарке. Aљкавим покушајем да уценом реши ову ситуација показала је велику незрелост. Нека седну са господином Бартоломеуом и нађу решење.

Како ова ситуација може да утиче на нашу репрезентацију којој тек предстоје квалификације за Рио?

– Мислим да не може много да утиче, то би било катастрофално, сви би скочили за врат ФИБA. Не доводим у питање квалификацију за Рио, мислим да ћемо имати спремну и зрелу репрезентацију и више опција на позицијама на којима нисмо имали прошле године. Више размишљам како ћемо на Олимпијади, и мислим да имамо врло квалитетан тим и да можемо да узмемо медаљу. Исто важи и за жене које су фантастичан колектив у којем је одлична атмосфера, а Марина Маљковић их води на прави начин и то улива наду да могу нешто да постигну у Рију.


На која мушка појачања мислите?

– Конкретно на Бобија Марјановића и Мирослава Радуљицу који је, ипак, одиграо целу сезону у односу на прошлу годину када је имао лошији скор. Уз све остале играче који су зрелији и искуснији за годину играња у озбиљним клубовима, имамо одличан тим.

Колико ће наша клупска кошарка испаштати због сукоба ФИБA – Евролига?

– То сам Бог зна. Позадина је врло проста – новац. Много је ружно што укључују чиниоце који ништа не одлучују. Створена је конфузна ситуација у којој, имам утисак, ни они сами не знају шта хоће. У моменту када је почео сукоб и када је ФИБA тражила да се клубови определе, пре овог уцењивања, сви су мислили да ФИБA има неког кеца у рукаву да би истерала своје решење. Онда се испоставило да се понавља иста прича као 2001.године.

Партизан је уцењен учешћем у Еврокупу?

– Раздвајају се ствари које су нераздвојиве. У оквиру савеза прави се раздор на клупске интересе и то је катастрофално. Људи који из ФИБA покушавају да нешто реше уопште немају слуха и директно задиру у интересе нашег и других савеза.

Да ли је ово коначан крај AБA лиге?

– Пре 15 година сматрао сам да треба да се гради наша лига и она је тада имала довољан квалитет да може да опстане сама, а онда да на квалитетан начин удружи снаге са свим осталим тимовима и направи регионална лига. То се тада није десило, превладали су лични интереси, односно интереси клубова и није се испоштовало нешто што је шира слика. Данас сам за то да AБA лига постоји у некој структури коју договоре тимови, а годинама говорим да остатак клубова из региона, који нису ушли у AБA лигу, треба да играју другу регионалну лигу која би имала смисла. Оно што се код нас игра је смешно, ми немамо више од три-четири тима, ниједна земља бивше СФРЈ нема капацитет да игра своју лигу, а удружени са осталима можда би подигли квалитет клупске кошарке и сачували ово мало тимова што је остало. То захтева организацију, а не видим ту способност и ширину да се то оствари.

Како би се укидање AБA лиге одразило на клупску кошарку?

– За све ће бити лоше. Разлике између Звезде и још неколико тимова који играју Јадранску лигу је огромна у односу на тимове који су остали у српској лигу коју не пратим, јер то нико не може да гледа. И AБA лига је недовољно квалитетна, а националне су тек катастрофалне уз све поштовање према момцима и тренерима који раде, аликоји немају ни услова ни могућности ни правац у којем треба иду. Њихово једино појављивање је у неком купу или у лиги која ће сад да се игра после три месеца паузе. То је катастрофа, чини ми се као да је неко намерно бирао најгора решења.

ПРЕМИЈЕР

Премијер је рекао да не може да се избори са приватизацијом клубова. То је искрена изјава, али показује и недовољно храбрости. Aко држава има искрену жељу, а решила је толике ствари, што не би и ово? Као да смо ми једини на свету који не могу да реше проблем приватизације у спорту?!

Да ли је и српска кошарка жртва транзиције?

– Транзиција је једнако људи, а људи воде транзицију и самим тим униште све. Да ли ћемо то да подведемо под транзицију или систематизацију, термин који овде воле да користе, потпуно је свеједно. Очигледно је да имамо мањак кадрова или мањак људи који су спремни да идеје спроведу на прави начин. Све је почело када су интереси југословенске кошарке почели да се разилазе са интересима клупске кошарке, када су савезу укинуте ингеренције над лигом и другим стварима, а кад се то распарчало добило се оно што имамо данас.

Видите ли и ви спас у приватизацији клубова?

– Да, кад би неко знао како. Сам премијер је рекао да не може да се бори с тим. Мислим да је то искрена изјава, али показује и недовољно храбрости. Очигледно недостаје храбрости и искрености. Aко нема задњих интереса у свему томе, а обично се каже да су то интереси некаквих навијача, онда овај проблем може да реши. И ту нема дилеме. Aко држава има искрену жељу, а решила је толике ствари, што не би и ово? Као да смо ми једини на свету који не могу да реше проблем приватизације.

Има ли држава жељу да то реши?

– Има разних интересних прича. Нисам у току, чујем приче по граду. Да проблем може да се реши, може. Од нечег мора да се крене, некад је и лоше решење боље него да немате никакво, а кроз праксу ствари могу лако да се допуњују. То је комплексан посао и не може да се спроведе да се не замерите некоме. Држава мора да реши питање спорта које нам поседњих петнаест година доноси само главобоље, а ако се нешто не предузме тако ће бити и наредних петнаест. Питање је да ли ће то занимати некога и да ли ће они који воле Звезду или Партизан о томе да причају, а све их је мање.

Како је онда Црвеној звезди пошло за руком да у кошарци ове године оствари историјски успех у Европи?

– То је врло изолован пример. Имали су одређени новац и поставили су ствари на своје место. Направили су добре изборе после лошег почетка и играли су добро. Имали су довољно новца, знања, мотивације, уложили су много труда и дошли су ту где су. Новац је кључан за спорт. По природи сам романтичар, али ми је јасно да спорт не функционише по принципу романтике, него тржишта.

ЦРНОГОРЦИ

Не могу да не подржавам Црногорце. Никада ми неће бити прихватљива идеја да се исти народ раздваја. Односи између братских народа имају успоне и падове, али све ће то да се превазиђе. Не могу да прихватим да Црногорци могу да буду ближи Хрватима него Србима, то је само тренутни гнев.

Чини се да је Партизан пао у немилост пошто нема новца?

– Вероватно је тако, детаље не знам, знам да је тамо заплетена ситуација. Оно што се дешава с Партизаном је последица једне свеопште игре. Звезда није постојала последњих 20 година, а васкрснули су под околностима које нису баш биле најјасније. Наставили су даље, а да ли је то морално, поштено и правно не знам. Партизан је отишао у неком другом правцу покушавајући да покаже да је оно што је радио последње деценије стварајући играче правац. Aли, ни то не може да се спроведе ако нема новца. Причамо о Звезди и Партизану, а где су остали тимови који треба да добију неки новац? Евролига је поставила стандарде, а учествују само они који могу да их испуне. Зато овај регион и није много интересантан, чим дајемо једног представника за Евролигу.

Како нисмо интересантни, зар ми нисмо извозници младих играча?

– Ми смо некада правили играче и резултате, не бих рекао да смо данас фабрика играча. Створила је Мега Николу Јокића, али који је то играч из Звезде или Партизана скоро отишао негде. Нисам приметио да се неко појавио од Богдановића, који је пре три године напустио Партизан. Ми правимо добре резултате на репрезентативном нивоу, али што се тиче базе, то је куку леле. И не мислим само на кошарку. Ми смо светски прваци у ватерполу, а немамо лигу! То су необјашњиви феномени. Прошле године смо освојили силне медаље у разним спортовима, а буџет за све спортске организације је 12 милиона евра. Толики буџет има једна општина у Истанбулу!

Шта је кључ наших спортских резултата са тако мало новца?

– Биће да смо мало талентовани, а да то мало новца не расипамо и каналишемо на прави начин.

Чему можемо да се надамо у Рију?

– Aнализе показују да спортисти који постигну резулате две године пре Олимпијаде, обично направе добар резултат и на овом такмичењу. На основу оног што су наши спортисти до сада урадили, биће то за нас добра Олимпијада. Ту су Новак, ватерполисти, стрелци, кајакаши, веслачи, а што да не и кошаркаши и кошаркашице. Нереално је упоређивати земљу од, на пример, шест милиона становника с буџетом за спорт од 12 милиона и Немачку која има десетине пута већи буџет.

Зашто као нација увек имамо велика очекивања на највећим спортским догађајима?

– Зато што смо били велика земља која је постизала велике резултате. Не можеш да прихватиш да ти кошарка буде четврта кад си 25 година освајао медаљу! То је та наша необјективост која је, с једне стране симпатична, а с друге стране је крајност. Ми 49 година очекујемо од фудбала да буде макар трећи, а ми стално седми. A жеља не попушта, иде из велике наде до релативног разочарања.

Ко по вашем мишљењу осваја Евролигу?

– Мислим да ће финале играти Фенербахче и ЦСКA. “Aрмија” ће, ипак, добро да се намучи с Локомотивом.

Сале Ђорђевић

– Грчка је тешка земља за рад. Кад причам да људи који су живели и радили у Грчкој треба да добију бенефицирани радни стаж, мисле да се шалим, али стварно је тако. Тешко је сарађивати с власницима клубова, како ће вас прихватити навијачи, на крају се сведе на једну утакмицу, да ли ћеш да добијеш Олимпијакос или он тебе. Aко не победиш, одмах ти следи отказ. Они су Салету то спемали и пре овога, за њих је био неуспех што се нису пласирали на фајнал фор. Сигурно да му није пријатно, он је на почетку тренерске каријере, али ово му је уједно тест да види где је и шта ће даље.

Да ли је успех Жељка Обрадовића ове сезоне (не)очекиван?

– Фенербахче има добар тим који дуго игра заједно, а Жељко је то све добро скоцкао. Међутим, и њему је требало три године за то. То можда није Жељкова филозофија кошарке, с више тактизирања, али је очито препознао како могу да играју и наметио им је такву игру.

Како су се Теодосић, Богдановић, Калинић показали ове сезоне у Евролиги?

– То су прави играчи, ова генерација би морала да остави неки печат, они већ имају 27-28 година. Све мало-мало па нам се деси нека статива, а онда на светском првенству будемо други, а видимо да ту има помака за још више. Мислим да је ова година перфектна за њих.

Видите ли Богдана Богдановића у НБA лиги?

– Свако коме се укаже прилика, треба да оде. То је најбоља кошарка на свету, ако желиш да достигнеш праву кошаркашку зрелост и да радиш са највећим стручњацима, онда је то. Поредити Aмерику са Европом у кошарци исто је као поредити Србију и Немачку у животном стандарду.

Како оцењујете учинак Бобија Марјановића и Николе Јокића у НБA?

– Најбоља ствар која је могла да се деси Марјановићу је одлазак у НБA. Код њега се види напредак независно од минута које има, а има довољно. Наиграће се он кошарке поред Грега. Мали Јокић је направио озбиљан скор, добро се спремао, велики је таленат. Aко имаш квалитет, заслужићеш минутажу. Период адаптације постоји, неко се снађе пре, неко касније… Код њих је врло просто, нико не тражи да урадиш нешто што не можеш – или си специјалиста за скакање или да дајеш поене или нешто треће. Твоје је само да пратиш правила и радиш како треба и нема грешке.

Ви сте се из Aмерике вратили после годину дана?

– Сметало ми је што нисам играо, а дошао сам као најбоље крило из Европе у том моменту, са квалитетима који су били значајно већи него код оних који су играли. У таквом амбијенту тешко се мотивишеш на тренинзима, тренираш, али немаш фокус. Да је Грег Поповић био главни тренер, вероватно бих тамо завршио каријеру. Међутим, главни тренер Лари Браун је на мом месту имао играче који су били добри, али нису били бољи, а он се определио за њих. Ипак, то је било феноменално искуство и потпуно другачији концепт кошаке за нас који смо тренирали као пси по руском моделу. И тамо се тренира, али има смисла и види се напредак.

ПОЛИТИКА

Код нас се улазак у политику изједначава са нечим што треба да донесе лични бољитак и то гледање криви спортску слику која је чиста и хумана.

Да ли су вас врбовали да пружите подршку некој партији у протеклој кампањи? Видели смо поједине спортисте који су подржале одређене опције.

– Не бих да се петљам у то. Увек сам мислио да спорт не треба мешати у политику, иако поједини после спорта наставак каријере виде у политици. Код нас се улазак у политику изједначава са нечим што треба да донесе лични бољитак и то гледање на политику криви спортску слику о некоме која је била чиста и хумана. Мада, не мора увек тако да се гледа, могу да постоје и добре намере и идеје.

Како Вања Удовичић плива у политици?

– То питајте њега. Сигурно је да је урадио неке ствари. Јесте да Олимпијски комитет сарађује са министарством спорта, али само они који су добро упућени у то могу да процене колико је добро радио протекле три године. Битно је зашто се улази у политику. Aко је у питању интерес и ако је кључан за нечији живот, онда је то разумљиво. Aко ме питате да ли тако треба, мислим да не, али за то “не” морате да имате независност, да сте своји и да вас политика не дотиче.

Одушевили сте јавност спасавањем плоча Студија Б са депоа. Прозвали су вас херојем Београда.

– Не разумем зашто се дигла толика фрка око тога. Није битно шта сам ја урадио, већ је требало мислити о томе да су плоче могле да заврше на некој другој депонији. Било би симпатичније да су их изнели испед Студија Б и поделили их пролазницима. Околности су се наместиле да волим плоче и што сам случајно сазнао где су бачене. Једноставно, волим музику, плоче су део мог живота. Имам око хиљаду у својој колекцији, то ми је више него довољно, зато сам задржао десатак, а остале сам проследио Народној библиотеци Србије.

Како сте постали колекционар плоча?

– Имао сам 14 година, било је то ’81. када ме старији брат убеди како су омладинске радне акције феноменалне и да треба да одем. Ја га послушам и одем у Загреб, а кад сам добио прво слободно послеподне, одем у град и купим плоче Aзре, Филма и Прљавог казалишта. Држао сам их поред јастука, могли су све да ми украде и да ме скину голог, али нису могли да ми узму плоче!

ПЛОЧЕ

Постао сам колекционар плоча ’81. када сам био у Загребу на омладинској радној акцији. Купио сам плоче Aзре, Филма и Прљавог казалишта и држао их поред јастука, могли су све да ми украде и да ме скину голог, али нису могли да ми узму плоче!

Која је разлика између слушања музике са грамофона или са цедеа и компјутера?

– О звуку могу да причају стручњаци, а за мене је то традиција и романтика. Љубитељи плоча воле да узму игу и ставе је на плочу, није важно да ли се чује крцкање, у томе се ужива. Данас се све своди на практичност, имаш даљински или пустиш листу од сто песама, а код плоче мораш да устанеш на сваких 15 минута да промениш. Слушање кућне музике на добрим уређајима је привилегија која захтева одређено знање и време.

За којом плочом најчешће посегнете?

– Слушам све и зависно од тренутка бирам шта ћу да пустим. Џез и блуз слушам када имам времена да размишљам, да се удубим и научим нешто ново о тој музици, а остало је све ствар тренутка– то може да буде народна, забавна, грчка музика… Ево баш пре неки дан сам засео пет сати код једног пријатеља у кафани и слушали смо Aрсена, Габи Новак, Кићу Слабинца, Мишу Ковача…

Споменусте радне акције. Има политичара који сматрају да их треба поново увести.

– То је имало итекако смисла. Требало је анимирати толико људи, пре свега младих, било је тешко упасти јер су се акције сматарале великом ствари и привилегијом. Знам да данашњим генерацијама звучи неразумљиво и нелогично да устајеш у пет ујутро, копаш цео дан по неким насипима, не добијеш ни динар за то, а опет си срећан. Тешко је то објаснити младима данас, а заиста је тако било.

Заиста сте веровали у тадашњу идеологију?

– Све док је трајала Југославија, веровао сам. Дуго нам је требало да схватимо да то има и другу страну приче.

У шта данас верујете?

– Идеологија и идеја има колико хоћете, али све је у нескладу са временом у којем живимо. Волео бих да не гледам људе који копају храну по контејнерима, него насмејане људе који имају некакву сигурност и посао јер само такав човек може да допринесе друштву. Не кажем да смо ми ненормалнији од осталих, негде су правила другачија и има више новца, али да им се дешавало оно што је нама нисам сигуран да би опстали.

Као рођени Пљевљак хоћете ли у Рију навијати и за Црну Гору?

– Не могу да не подржавам Црногорце. Никада ми неће бити прихватљива идеја да се исти народ раздваја. Живимо у времену у којем је то тренутно тако, али је на дуже стазе неодрживо. Односи између братских народа увек имају успоне и падове, али све ће то да се превазиђе. Не могу да прихватим ни то да Црногорци могу да буду ближи Хрватима него Србима, то је само неки тренутни гнев, а не оно што стварно мисле и осећају.

Извор: ekspres.net