Егзистенцијална криза са епицентром на Косову и Метохији наставља да потреса Србију и регион. Имајући у виду размере кризе сматрам да решавање косовског питања, иако најважније, у овом тренутку није приоритет за Србе. Правно-политичка аргументација је без сумње на страни Србије, али она није од неке користи у међународном систему пред колапсом. Уместо непрекидне борбе са спољним непријатељем, Србија би требало да се окрене себи, да се фокусира на духовну обнову и економски препород како би на најбољи начин превазишла транзитни период и у новом поретку заузела лидерску позицију.
Косово и Метохија је без сумње део Србије као што је Нагорно-Карабах део Јерменије, Крим део Русије, а Северна Ирска део Ирске. Ово поуздано знамо зато што су у питању територије које су део шире културно-историјске целине. Паралелно са продубљивањем пукотина унутар западноцентричног поретка ова чињеница постајаће све очигледнија. У поређењу са осталим спорним територијама, КиМ не само да је саставни део српске културне баштине, већ представља корен њене државности, митолошко језгро које је породило душу српског народа. Стога, борба за Косово и Метохију одвија се на индивидуалном нивоу сваког појединца, припадника српског рода, а тек онда се рефлектује на међународну арену.
Повратак Косова подразумева потрагу за сопственом душом која је, нажалост, услед сплета историјских околности, избледела, али није неповратно изгубљена. Стање српске дијаспоре то најбоље одражава. Дубоко фрагментирана и предуго занемаривана, српска дијаспора жуди за ефикасним координационим центром који би могао да је уједини. Овај есеј посвећен је начинима укључивања дијаспоре у послове матице и враћању душе српском народу где год он био, без обзира на место пребивалишта.
Неговање културе сећања
Када је реч о дијаспори, Француска је у другачијој ситуацији од већине држава. У претходних неколико векова, талас франкофилије проширио се на све светске меридијане. Француска култура постала је важан чинилац светске културе, па се за нас живот у Паризу не разликује много од живота у другим метрополама. У својству градоначелника Лондона, Борис Џонсон често се хвалио да је први човек седмог по величини „француског града“. Просечан Француз осећа се као код куће било где у свету. Логично је да у таквим околностима дијаспора нема велики значај за Француску. Међутим, услед великог прилива становништва последњих деценија, Пета република суочава се са забрињавајућим тенденцијама. Француска постепено постаје жртва све организованије алжирске, мароканске и турске дијаспоре.
Током сукоба у Нагорно-Карабаху управо је дијаспора била најјаче оруже турског председника Ердогана. Анкара је отворено претила побуном дијаспоре против власти у Паризу и Берлину у случају подршке Јерменији. Ердоганова тактика остварила је боље резултате у Немачкој захваљујући већем броју неоотоманске дијаспоре, коју осим етничких Турака чине Албанци и босански муслимани. Француска је покушала да помогне Јерменији, али нажалост без већег успеха.
Пораз Јерменије у бици за Нагорно-Карабах подсећа ме на случај Косова и Метохије. Сећам се разговора са бившим француским генералом који је покушао сликовито да ми дочара повлачење југословенске армије са Косова 1999. године. Тог дана, он је био у друштву дипломца са Вест Поинта. У ишчекивању дезорганизоване армије с подигнутим белим заставицама млади амерички официр угледао је велики број тенкова у пуној борбеној готовости.
Изненађен призором, индоктриниран надмоћи сопствене армије поставља питање: „Како је могуће да су ваше моторизоване јединице после 78 дана бомбардовања практично остале неокрњене“. На његово питање, искусни југословенски официр који се нашао у њиховом друштву одговорио је да су ултрамодерни НАТО бомбардери успели да униште само 13 тенкова. Млади амерички дипломац остао је без текста, преостало му је само да посматра величанствен призор „дислокације“ моторизованих јединца југословенске армије за коју се никако не може рећи да је изгубила рат.
Слична ситуација догодила се 1961. године када је Француска армија добила наређење о повлачењу из Алжира. Пет највиших француских генерала одбили су да се повинују наређењима и уместо повлачења организовали су спектакуларну војну параду у Алжиру. Као што Србија није изгубила рат на КиМ, тако исто Француска није изгубила рат у Алжиру. У том рату Француска је имала своје Кошаре, Паштрик и проливену крв. Срби и Французи били су победници у рату, али изневерени од стране својих политичара. Нема потребе спремати се за нове ратне походе када је рат практично добијен. Довољно је неговати културу сећања на херојско држање наших армија, причекати да се НАТО дезинтегрише по узору на Варшавски пакт и КиМ ће се вратити у састав Србије.
Драгоцен ресурс
На путу препорода државе Србије дијаспора се не сме држати по страни. Постављање Арноа Гујона на место директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону могло би да промени ствари набоље. Неопходни предуслов је подизање свести о стратешком значају страних држављана српског порекла за Србију. Принцип „сваки Србин у иностранству драгоцен је ресурс за државу Србију“ јесте идеја водиља у изградњи конструктивних односа са дијаспором. Такође, не би требало губити из вида две различите групе људи унутар дијаспоре. Прва група људи су они који желе и за коју није касно да се врати у Србију. У другу групу спадају они који су пустили корене у иностранству и немају намеру да се врате.
Првој групи припада Сара, прелепа млада девојка коју сам упознао у лондонском метроу. Рођена и одрасла у Србији, сели се у иностранство, успешно завршава економски факултет и проналази посао у Лондону. У овом тренутку Сара, заједно са свим младим људима у иностранству, чини значајан финансијски ресурс за Србију. У западним земљама ови људи припадају средњој класи, повратком у Србију они постају „високо друштво“ у смислу куповне моћи. Сваког лета они се враћају у своју домовину, изнајмљују станове, троше на изласке, финансијски помажу своје породице. Сливање новца у Србију на овај начин веома је важно за одржавање српске економије.
Овакве људе Србија по сваку цену треба да „врати кући“. Људима српског порекла, школованим у иностранству, са завидним радним стажом, треба обезбедити сигурна радна места како би својим радом и искуством обогатили своју отаџбину у свим аспектима. Нажалост, власти у Београду раде управо супротно: продају преостала јавна предузећа, свој народ претварају у јефтину радну снагу, а на руководеће позиције постављају стране банке и њихове менаџере.
Стиче се утисак да нико у Србији није заинтересован за повратак младог и образованог кадра, за њих као да нема места у отаџбини. Власти у Београду се задовољавају профитом од сезонског туризма и страних инвестиција, а огроман потенцијал српске омладине у иностранству остаје неискоришћен. Не видим да ико ради на повратку младих у Србију који су разочарани корупцијом и непотизмом. То је био основни разлог зашто су отишли и главна препрека зашто се не враћају. Сви говоре да су за успешну каријеру у Србији неопходни партијска књижица и родбинске везе, а не труд и марљивост.
Хиљаде младих „теслијанаца“ приморани су да своју афирмацију потраже ван граница Србије. Прошло је скоро 150 година откако је Никола Тесла напустио ове просторе, а ситуација је остала непромењена. Србија наставља да буде расадник најумнијих и најспособнијих појединаца, у туђу корист, а на своју штету. Никада није касно вратити људе као што је Сара али остаје дилема – да ли то Србија уопште жели?
За другу групу људи дефинитивно је касно планирати повратак. Наташа, коју сам упознао у авиону на лету Париз-Београд, једна је од њих. Словенска меланхолична лепота складно комбинована са истанчаним француским стилом израз је истинске елеганције. Није ни чудо што се ускоро удаје за Француза и наставља свој живот у Паризу. По свему судећи, у њеној новој породици француски ће бити први језик, а деца васпитана у духу нове културне заједнице. Карло Велики једном је рекао „када говориш други језик, то је као да имаш другу душу“. У оваквим околностима, Србија треба да учини све како би Наташина деца имала прилику да се из прве руке упознају са српском историјом и културом.
Најбољи резултати могу се постићи у координацији са Српском православном црквом и обезбеђивањем српских школа за децу. Реч је о озбиљним инвестицијама, али у блиској будућности оне би се вишеструко повратиле. Свако дете са завршеном српском школом у иностранству постаје амбасадор Србије. Они су ти који сутра треба да наставе стопама Арноа Гујона, организују хуманитарну помоћ за Србију и промовишу српске интересе у целом свету. Обновљене цркве у иностранству, одраз дубоке традиције и богате културне баштине, даваће ветар у леђа будућим младим нараштајима. Подршка дијаспори је обавеза за Србију, то значи водити рачуна о сопственој деци. За разлику од Француске, чији образовни систем важи само унутар њених граница, Србија треба да осмисли „дуални“ систем образовања, за Србе у матици и оне ван ње.
Духовна обнова и сабирање
Албанци, са друге стране, врло ефикасно користе своју дијаспору. То се види по бирократама албанског порекла запосленим у западним институцијама које су спремне да ураде све за албанске интересе. Албанска дијаспора била је важан ослонац Тиране у пропагандном рату 1999. године. Надамо се да се слична ситуација неће поновити доласком Бајдена на власт јер мора се имати у виду да је српска дијаспора кроз историју, посебно у поређењу са албанском, имала огроман утицај на Сједињене Државе.
Неколицина америчких војника српског порекла одликована је Пурпурним срцем, тројица од њих су генерали. Ту су и јавни тужиоци, гувернери, државни званичници – другим речима, у врху америчког естаблишмента не мањка људи српског порекла. Амерички грађани албанског порекла немају ни приближно успеха као њихови сународници. Ипак, албанска дијаспора је много боље одрадила свој део посла 1999. године убедивши цео свет да су они жртве, а Срби агресори.
Не знам да се икада албанска застава вијорила на Белој кући, а за српску знам да јесте. Сетимо се само Михајла Пупина и Николе Тесле и њиховог утицаја на амерички естаблишмент. Њихова популарност може се мерити са популарношћу савремених поп звезда. Они су лично познавали америчке председнике. Сада њихово место заузимају српски кошаркаши. Остаје чињеница да је српска дијаспора једна од најуспешнијих на индивидуалном пољу, али када је реч о колективној акцији ту заостају за другима.
Највећи изазов за Србију јесте да Наташина деца не покидају корене са својом отаџбином, да не буду само пасивни навијачи српских спортиста на међународним такмичењима већ да буду активни носиоци српског духовног кода. На крају крајева, српство није само етничка одредница везана за територију, оно је умногоме духовна вертикала објављена кнезом Лазаром уочи Косовског боја: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Оног тренутка када сви Срби, где год се налазили, пронађу своје унутрашње Косово, тада ће и званични Београд повратити надлежности над окупираном територијом. Духовна обнова почиње стратешким сабирањем српске дијаспоре распрострањене по целом свету.
За то време набавка офанзивног оружја и повећавање војног буџета треба да буде у другом плану. Неколико батерија С-400 и чврсте војно-политичке везе са братском Русијом сасвим су довољне за очување суверенитета. Реч „слобода“ за Србију, у овом тренутку, исто је што и С-400 јер гарантује да се 1999. година неће поновити. За разлику од прошлих времена, савремена битка за Косово одиграва се у нашим срцима. Све док српски народ не буде обједињен у чврсту духовну заједницу „нова Косовска битка“ користиће се у сврху јефтине пропаганде.
Сулудо је занемаривати милионе људи у иностранству, а у исто време све ресурсе улагати у повратак КиМ са албанском већином у састав Србије. Оваква врста политике изазива контраефекат и може Србију довести до руба егзистенције. Људима са знањем и искуством у иностранству треба осигурати повратак, а онима који тамо остају за стално обезбедити услове за институционално неговање српског језика и културе. Београд мора интензивније сарађивати са сународницима из иностранства и покренути заједничке пројекте како би дијаспора постала чврст ослонац у остваривању спољнополитичких интереса.
Са сигурношћу можемо тврдити да је највећа претња за Србију у 21. веку ново покољење Срба рођено у иностранству које неће разумети због чега се њихово презиме завршава на -ић.
Пол Антоан (Паул Антоине) је магистрирао историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду и међународне односе на Универзитету у Лондону. Такође је студирао у Русији на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО). Генерални је секретар и оснивач Француског удружења за мир на Косову, организације која у Француској организује конференције и различите догађаје за промоцију српске културе на Косову и Метохији. Организовао је путовање више француских политичара на Косово и Метохију и у Републику Српску, где су се, између осталих, састали са Милорадом Додиком и српским православним верским вођама на Косову и Метохији. Ексклузивно за Нови Стандард.
Превео Матија Малешевић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије
Извор Нови Стандард