Вукови са Ибра

 

 

 

 

Кренули смо са железничке станице Адрани на Косово и Метохију 26. марта 1999. Колона је кренула у десет сати увече, три дана после почетка бомбардовања. Стигли смо у Липљан 28. марта после два дана скривања по тунелима, да нас не би НАТО авиони лоцирали.

Одатле самоходно до Клине, где смо два дана после тога били бомбардовани прво авионским бомбама, а после тога касетним бомбама у три наврата. Шест људи је погинуло тог дана, четворица рањена. Четири тенка су нам била уништена.

После тога креће прави рад. Прво кретање и стационирање у село Турјак где смо имали блиски сусрет са тројицом наоружаних шиптара, одмах чим смо ушли у село. Успели су да побегну. Следеће место на коме смо се стационирали било је Сеновац, затим Дреновац и Пусто село (коме је име стварно одговарало). До Сеновца смо возили ноћу без светала, иначе сам возач тенка и то је невероватно напорно. Последње место на којем смо се и задржали најдуже је Љугбунар, који је поред самог Јуника (граничног прелаза) и до кога смо могли да стигнемо за непуних пола сата у случају копненог напада...

 

Прва ратна искуства, уједно су ми били и најтежи тренуци који су ми се заувек урезали у глави. То је свакако био напад на наше положаје код Клине авио и касетним бомбама. Бомбардовање се десило у седам сати ујутру, док смо попуњавали горивом тенкове. Како се покварила цистерна, носили смо ручно канте са горивом. Ја сам свој тенк напунио и отишао до умиваоника да оперем руке. Поред самог хангара на двадесетак метара био је паркиран командни тенк и ту су двојица другова остали да налију још један канистер.

 

Кад сам завршио са прањем руку, кренуо сам напоље и само чуо фијук и експлозију...

 

Стакла која су била огромна су прсла и претворила се у прашину која ми је напунила очи... Експлозија ме је бацила уназад и на бок.

 

 

 

 

На слици се налази један од наших тенкова након авиоудара, иначе једини који није извучен са простора КиМ.

 

 Кад сам се усправио прво сам видео лице капетана на вратима умиваоника које је било црно од страха или чега већ. Потрчао сам напоље и прво што сам затекао на излазу био је потпоручник кога сам упознао дан пре, како седи уз зид, где се и затекао, а гелер му је откинуо доњу вилицу која виси као крпа.

 

Командни тенк је такође био погођен и двојица војника на њему су горела... Покушавали смо да их угасимо, али нажалост било је узалуд...

 

Тада сам угледао заставника са којим сам се шалио претходног дана, како се превија у блату, где му је гелер откинуо ногу.

 

Наравно, сва чула могућа терају да се бежи што даље одатле, али команда је да се сачека, јер се очекује упад шиптара из шуме. Кад смо убацили рањене у санитет, почиње први напад касетним бомбама. Нисам успео да легнем како треба, већ сам некако био на леђима и у једном тренутку сам отворио очи. Видео сам нешто огромно, што ме је асоцирало на буре како се отвара и просипа нешто од чега је небо постало црно. И онда сам чуо тутњаву и експлозију која је бивала све ближе. Ово је дефинитивно крај - то ми је пролетело кроз главу. Када је прошло, чује се само запомагање рањених. Људи трче унаоколо без неког циља. Ја покушавам да нађем брата који је био у тенку поред мог.

 

Међутим њега нема...

 

Касније сам сазнао да је жив, али да је тешко рањен. Такав је прво превезен до Клине, а из ње због тежине повреда у Приштину. И дан данас има гелере, један у плућном крилу а друга два у близини истог.

 

У том тренутку почиње други напад касетним бомбама. Једна од тих малих проклетих бомбица које изгледају као конзерва пасуља са падобранчићем је пала на само метар од мене, али срећом није експлодирала. Тад се већ чује команда - Сви у тенкове и што брже према Клини! 

 

Овај догађај се одвијао на плантажи вишања на брду изнад Клине. Ускачем у тенк и тада почиње трећи напад...

 

Затварам лук од тенка да не би упала нека бомба унутра и возим као луд до подножја, где нас усмерава војна полиција, да идемо у неко село. У селу је свако оставио тенк где је стигао и окупили се у једној кући да видимо колико нас има живих. Кад смо довезли тенкове после бомбардовања у село поред Клине, Славица, а за неке познатија као „КЕВА” се однекуд појавила ту и прва ме загрлила и казала како ће све да буде у реду и како је најгоре прошло... У принципу, утешила ме је, што ми је у том тренутко јако значило као младом војнику. Вероватно се не сећа тога, али ја се сећам и те како...

 

 

Кева у Призрену, крај Цара Душана.

 

 Након немилих догађаја и напада на наше положаје у рејону Клине, повукли смо се одмах сутрадан у село Турјак, где смо стигли пред сами сутон. Добијамо наредбу нас четворица да обиђемо село и нађемо подрум где ћемо се сместити. Прешли смо скоро на други крај села, да би у том моменту са друге стране нама у сусрет ишла три војника у маскирној униформи. Један од њих је нешто довикнуо, али ја нисам чуо шта, јер сам био иза осталих.

 

На то је капетан који је био испред викнуо - „Шиптари!” и почео да пуца! 

 

Ми смо такође запуцали, али како је било неколико кућа успели су да се раштркају и замакну иза њих. Пошто су познавали село и брзо су се изгубили. Ту ноћ нисмо спавали уопште. Страже су удвостручене... Ту смо се задржали три дана и после тога смо ишли даље у Сеновац, село изнад Ораховца. Стигли смо нешто испред поноћи. Нас четворица смо били смештени у последњој кући испод саме шуме, где смо требали да чувамо стражу са те стране. Први сам ја давао стражу. Мислим да су у селу имали стотину паса и да су сви лајали тих два сата...

 

У таквим мрачним ноћима човеку се причињавају разне ствари, кретање, шапат, репетирање пушке кораци...

 

Срећа, па ту ноћ није било проблема.

 

Следећег дана смо се пребацили у Пусто село, на два или три километра од претходног. Ту је почело копање ровова за тенкове и људство, пошто се очекивао копнени напад. Наравно, ми смо били под стресом још од бомбардовања и сваки налет авиона је био праћен залегањем. Кад смо дошли у Љугбунар, место између Ђаковице и Пећи, возили смо ноћу без светала. Кад смо пролазили поред касарне у Ђаковици, баш ту ноћ и баш тада су је бомбардовали. Не знам ни како сам возио, јер сам више гледао у небо, као да могу да видим наговештај опасности него на пут испред себе. Стационирали смо се у кући у којој су живеле две породице. Ми смо узели половину куће пошто је била са два улаза, а они су живели у другој половини. Функционисали смо нормално са њима. Поред нас, преко пута на око 300 метара била је бензинска пумпа. Ни сам не знам зашто, али гађали су је авионима минимум 100 пута у наредних месец дана колико смо се задржали ту.

 

 

 

 

 

 

 

Највише бомби је пало за Тројице. Једна детонација је била толико снажна да је избила врата са стоком која су делила нас и породицу у чијој кући смо били стационирани. А то се десило баш кад је командант батаљона стиснуо петљу да обиђе своје војнике, ПО ПРВИ ПУТ. Наравно истог тренутка је скочио, сео у кола и више га нисам видео до краја рата. За разлику од мог команданта батаљона, за команданта бригаде тада пуковника, данас генерал – мајора Милоша Мандића, само могу рећи - прави командант и људина! Сећам се да је у једном тренутку морао напустити Косово и Метохију, јер му је прорадио чир.

 

Тих дана се испред куће појавио пас, прелепи вучјак. Пошто псе обожавам, ја сам га припитомио и он је испред увек чекао само мене кад кренем на стражу. После сам схватио да је војни пас, јер по начину како реагује на стражи, видео сам да је истрениран. Ако било шта чује, неко наиђе, он само подигне уши, без било каквог звука. Планирао сам да, ако се рат икада заврши, спакујем пса у тенк и поведем са мном. Међутим кад је у близини бомба експлодирала, он се ваљда уплашио и побегао. Више га нисам видео...

 

Добио сам три дана одсуства 20. маја. Прво сам размишљао да ли уопште да идем, али носталгија је учинила своје. Кад смо наишли, гађан је мост у Брвенику испод Рашке и морали смо да прелазимо пешке, док је аутобус ишао неким путељцима. У повратку су шиптари направили заседу код Призрена, срећом нико није повређен. Само неколико стакала на аутобусу било је оштећено.

 

До краја на положајима на којима сам био са мојом екипом, није се ништа битније дешавало што бих могао да испричам. Дошао је и тај дан, послдењи дан рата. Када је потписано примирије емоције су биле подељене. Било ми је драго да је окончан рат - а и тужан, јер ништа нисмо добили и да су људи узалуд гинули. Самоходно смо ишли, возили тенкове од саме границе па до Куршумлије. Уз пут у Подујеву су такође шиптари пуцали на нашу колону, док су нас хеликоптери надлетали све време.

 

Издвојио бих један занимљиви сусрет код Приштине.

 

Ту се наша бригада срела са Американцима. Наши тенкови са једне стране пута, а њихови са друге стране пута, који искрено морам рећи нису ништа посебно. И сви амерички тенкови када су нас видели су се склонили поред пута тј. у канал да ми прођемо.

 

 Имам дневник у коме сам описивао сваки ратни дан, никад га нисам ни отворио. Девојка га је нашла једном приликом и прочитала... Затекао сам је уплакану, када сам дошао са посла... Нисам ни знао шта је у питању, тек касније ми је рекла.

https://cojstvo.rs/%D0%92%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B0-%D0%98%D0%B1%D1%80%D0%B0