Нанети губици агресору

Одломак из књиге „Агресија НАТО”, аутор генерал-пуковник Спасоје Смиљанић.

Снаге противваздушне одбране, из организацијског састава стратегијске групације РВ и ПВО у 78 дана рата, обориле су агресору 2 авиона (авион Ф-117А и авион Ф-16Ц); 9 беспилотних летелица; 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Наведена борбена средства су погођена у ваздушном простору СРЈ, пала су на територију Југославије и за обарање постоје проверљиви материјални докази.

Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања (дејства) су погодиле (и вероватно оштетиле) и још 36 авиона и 2 хеликоптера (види Преглед 17). Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СР Југославије.

Бројни су показатељи који указују на висок ниво веродостојности процена погађања летелица НАТО у ваздушном простору СРЈ које су са већим или мањим оштећењем слетеле на аеродроме земаља у нашем окружењу, или се срушиле ван простора наше територије. Изнећу само неке:

1.         Генерал Кларк у својој књизи „Модерно ратовање”, признаје да се 1 авион „ХАРИЈЕР” срушио у Јадранско море (јужно од Улциња) а 2 хеликоптера „Апач” на Проклетије, непосредно уз границу са Албанијом, на албанској страни.

2.         Многима је позната прича око слетања на аеродром Скопље тешко оштећеног авиона А-10 којим је пилотирао син генерала Мајкла Сорта и молба сина - пилота, официра америчког ваздухопловства, да тата не каже мами да се она не би узбудила.

3.         Навелико се причало и писало, да су поред обореног Ф-117А погођена и још 2 авиона истог типа, те да је један од њих слетео (срушио се испред писте) на аеродрому Плесо код Загреба, а други на аеродром Бутмир код Сарајева. Писано је, али је и сасвим тачно, да је администрација ваздухопловних снага САД осим обореног Ф-117А, одмах после завршетка агресије на СРЈ расходовала још 2 авиона Ф-117А.

4.            Причало се и писало да је после дејства по објектима у рејону Београда, у Спачванске шуме, (јужно од Винковаца) пао један стратегијски бомбардер Б-2, те да је у време пада из Тузле покренута специјална америчка јединица. У току агресије јављали су: служба осматрања и обавештавања (ОиО), радио-аматери, визуелни осматрачи, пријатељи из окружења, а навелико и средства информисања јавности, да је: погођен авион пао у рејон Сјеница - Нова Варош; један Ф-15 принудно слетео на аеродром код Тузле; НАТО авион пао на планину Бјеласицу, коју интензивно надлећу авиони тражећи пилоте; у село Тмушевци северно од Скопља пао један Ф-16; дански Ф-15 принудно слетео на аеродром Бутмир код Сарајева, због оштећења којаје задобио од српске ПВО и тако даље, пуно јављања и обавештавања, али...       

5.         Институт за одбрану и спољну политику САД је међу првима, још 9. маја 1999. године саопштио да је НАТО у судару са Војском Југославије ,,већ изгубио 36 авиона, 8 хеликоптера и 6 беспилотних летелица.”  О истој теми говорио је и Грегори Копеј, председник асоцијације за међународне студије у Вашингтону. У прва два месеца агресије алијанса је, упозорио је Копеј, изгубила 70 авиона. Копеј је рекао да има податке са „највишег места у Бриселу, да је ВЈ до 20. априла оборила 38 авиона, 6 хеликоптера, 7 беспилотних летелица и бројне крстареће ракете.”  Руска агенција ИТАР-ТАСС је објавила 25. марта 2000. године, позивајући се на главну обавештајну управу руског Генералштаба, да је НАТО за време агресије на Југославију изгубио 3 „невидљива” авиона Ф-117А и око 40 других борбених авиона.

Ово су само изјаве и написи, за нас само претпоставке, без материјалног показатеља и доказа. Можда ће једног дана пуна истина ипак изаћи на видело, а за сада су то само претпоставке - реално могуће, али...

Губици РВ и ПВО

Губици у људству

Већ сам нагласио, да је човек - борац у одбрани од агресије НАТО био одлучујући фактор успешности извођења и трајања борбе, те је због тога и био примарна мета и интерес НАТО напада. У свакој концентрацији средстава ратне технике и људи на одређеном простору, а што је у технологији борбе јединица РВ и ПВО нужно, човек је био стални циљ дејства НАТО бомби и ракета.

У току агресије Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана је од дејстава НАТО авијације и крстарећих ракета имало губитке у људству: погинуле, рањене и повређене (Табела 16). Погинуло је 39 припадника или 0,19% од укупног броја ангажованог људства: 12 официра, 9 подофицира, 3 војника по уговору, 6 војника и 9 припадника из резервног састава. Сви погинули припадници РВ и ПВО су погинули од оружја НАТО агресора. Рањено је 110 припадника, или 0,55% од укупно ангажованог људства: 19 официра, 24 подофицира, 11 војника по уговору, 10 војника, 44 припадника из резервног састава и 2 цивилна лица на служби у ВЈ. Пет (4,5%) припадника: 1 официр, 2 војника по уговору и 2 војника из резервног састава, рањени су од стране терориста тзв. ОВК. Од укупног броја рањених теже је рањено 46 (42%), лакше 64 (58%) припадника. Повређено је 7 припадника, 0,03% од укупног броја ангажованих: 2 официра, 2 подофицира и 3 припадника из резервног састава. Из Табеле 16, видљиво је да је погинуло 12 официра и 9 подофицира, укупно 21 официр и подофицир или 54% погинулих припадника РВ и ПВО. Са бројем погинулих војника по уговору (3), 62% погинулих су били професионалци. Ово указује и на чињеницу високе професионалности и савести официрског и подофицирског кадра РВ и ПВО, њихове бриге о људима, а посебно о чувању војничког кадра. У РВ и ПВО је увек, па и у овом наметнутом неравноправном, по агресора срамном рату, важило правило и команда ,,за мном”, а скоро никада, или врло ретко „напред”. У овом рату из РВ и ПВО су гинули команданти пукова и ескадрила: пуковник-пилот Миленко Павловић, потпуковник-пилот Живота Ђурић и многи други официри и подофицири на командирским и командним дужностима. Погинуо је и мој претходник командант РВ и ПВО генерал-пуковник Љубиша Величковић, у време погибије помоћник начелника Штаба Врховне команде за вид РВ и ПВО. То је одлика и карактеристика припадника РВ и ПВО, часни, храбри, професији одани. Њима баш приличи онај Његошев завет, „Свак је рођен за по једном мријети. Част и брука живе до вијека.”

По родовима и службама, највећи губици су били у роду артиљеријско- ракетних јединица ПВО: погинуо је 21 припадник или 54% од укупно погинулих, рањена су 42 припадника или 38% од укупно рањених, повређена су 2 припадника, 28,6% од укупног броја повређених.

На Табели 17 приказани су губици по јединицама РВ и ПВО. Највеће губитке су имали: 250. ракетна бригада ПВО: 6 погинулих, 13 рањених и 1 повређен; 311. самоходни ракетни пук ПВО: 6 погинулих и 11 рањених; 240. самоходни ракетни пук ПВО: 5 погинулих и 5 рањених; 310. самоходни ракетни пук ПВО: 4 погинула и 7 рањених; 230. самоходни ракетни пук ПВО: 4 погинула и 6 рањених; 63. падобранска бригада: 2 погинула, 31 рањен и 1 повређени припадник.

У Корпусу ПВО су погинула 33 припадника (85% од укупног броја погинулих), рањено 69 (63%) и повређена 3 (43%). Укупни губици Корпуса ПВО су 105 припадника (67,3% укупних губитака РВ и ПВО). Ваздухопловни корпус је имао погинула 4 (10,2% од броја погинулих), рањених 10 (9%) и једног повређеног. Укупни губици Ваздухопловног корпуса су 15 (9,6% укупних губитака РВ и ПВО). Команда РВ и ПВО са непосредно потчињеним тактичким саставима је имала погинула 2 (5,1% од укупног броја погинулих), рањена 31 (28% укупног броја рањених) и повређена 3 (42,8% укупног броја повређених). Неоспорно и губици у људству, указују и показују, иако је највећи број дејстава извршен по аеродромима, да је због организације борбених дејстава (велика концентрација људи) и прецизности употребљеног НАТО оружја највећи број људи (67,3%) страдао у Корпусу ПВО.

Табела 16

Табела 17