Знамо ли где и у каквим условима живе учесници протеклих ратова на простору бивше Југославије?
Тек последњих неколико година акције „Бљесак“ и „Олуја“ обележене су на начин који им по величини страдања српског народа припада. Такође, у јавни простор ушла је и добила значајно место прича о херојима с Кошара и Паштрика, храбрим пилотима, ракеташима и припадницима јединице ВОЈИН, и њиховој улози у одбрани земље у време НАТО агресије. На ту тему снимљено је и неколико документарних и играних филмова, написане су књиге и студије. Показали смо како се чува култура сећања на херојство српског војника потврђено у рату какав је био непознат савременој војној доктрини – каже у разговору за „Печат“ генерал-мајор Видосав Ковачевић, председник Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова Србије.
У регистру СУБНОР-а налази се на десетине хиљада имена српских бораца, од којих је немало њих стекло статус „случаја“. Где је данас војна сиротиња?
Много је у нашим редовима страдалника, војних бескућника, бораца, заборављених и напуштених учесника ратова. Недавно смо у селу Црнољевица у општини Сврљиг, заједно с председником општине, обишли нашег борца с Кошара Драгана Николића. Затекли смо га у тешком стању, после два мождана удара, без икакве помоћи, заборављеног од свих. Нажалост, није једини. Помоћи овим људима, указати на њихове велике драме, оне у рату, али и ове у миру, задатак је како СУБНОР-а, тако и државе. Заборављајући њих ми се одричемо права на сећање, на нашу историју, наш идентитет. Подстицајна је чињеница да су последњих неколико година, у сарадњи с локалним органима власти, погинулим борцима додељене улице, подигнути знамени… Само у Неготину, у последњих пет година, 17 бораца погинулих у ЈНА и у НАТО агресији добило је своје улице. У Шумадији је подигнуто 7 спомен-обележја, отворен први трг херојима с Кошара а 11 учесника нових ратова добило је своје улице. Има сличних примера и у осталим градовима Србије. Заједно с државом и локалним органима власти успели смо да помогнемо многим породицама погинулих бораца, али проблем бораца у целини остаје нерешен – посебно ратних војних инвалида.
Закон о борцима, недавно усвојен у Скупштини, чини се да је отворио многа питања која су годинама била заташкавана. Колико је СУБНОР био укључен у израду овог закона.
Закон о борачко-инвалидској заштити усвојен је прошле а на снагу је ступио у јануару ове године. Био је то мукотрпан процес у који је Министарство за рад запошљавање, борачка и социјална питања укључило и бројна борачка, ветеранска и инвалидска удружења и, разуме се, СУБНОР Србије.
Кад је Закон усвојен, нико у потпуности није био задовољан, али смо подлегли утиску да га је лакше мењати и допуњавати него изнова писати. Ових дана у „Службеном гласнику“ је објављено и неколико Правилника који тумаче остваривање права бораца, ратних војних инвалида, цивилних инвалида рата, породица погинулих, од евиденције података, установљавања борачке и инвалидске легитимације…
Решавање ових питања биће прави тест за органе локалне самоуправе којима је наметнута велика одговорност, за нас борце али и државу, која ће показати колико је решена да ову област уреди на добробит свих нас.
У последње време у јавном простору активне су бројне организације које својим називом упућују на то да је реч о учесницима минулих ратова. Имајући у виду да СУБНОР баштини традицију дугу више од 70 година, поставља се питање шта ова удружења препоручује или, прецизније, чиме мотивисани се препоручују као партнери држави у решавању питања статуса бораца?
Проблем се јавио доношењем, у време претходне власти, Закона о удружењима грађана, којим су уништене неке важне друштвене организације, попут Савеза резервних војних старешина, борачких и инвалидских организација, Ловачког, Стрељачког савеза, многих спортских савеза, те синдикално и пензионерско организовање. Закон је омогућио да свега три члана могу пријавити своје удружење, било које од наведених, на својој кућној адреси и преко тзв. пројеката и уз помоћ пријатеља узимати државне паре за некакве активности. Зато данас имамо стотине борачких, синдикалних, пензионерских и других назовимо струковних удружења, на десетине инвалидских. У изради новог Закона о борачко-инвалидској заштити учињен је огроман напредак на том плану и дефинисано је пет подручја у којима ће Влада Србије одредити кровне организације које ће бити партнер и помоћ држави у решавању бројних проблема. Те организације ће бити финансиране из буџета Републике Србије.
Да ли је за све ове године урађена социјална карта бораца? Да ли Закон и на који начин третира интересе војних бескућника? Колико је важно да и у примени одредаба овог закона учествују и борци?
То је питање свих питања. Наше ресорно министарство за борачка питања овај кључни документ не може израдити без нашег и ангажовања локалне самоуправе. У новом закону стоји да локалне самоуправе одлучују о правима бораца на бесплатан градски превоз или попуст у плаћању комуналних услуга. Сматрам да сви борци на целој територији Србије морају уживати иста права, без обзира на то да ли живе у Београду или Врању. Колико знам, борци с пребивалиштем у Београду имају попуст од 30 одсто на плаћање комуналних услуга док то није случај у другим градовима.
Да ли сте размишљали да се с инфраструктуром од близу 100.000 чланова, колико СУБНОР броји, активније укључите у политички живот Србије?
Ми имамо развијену организациону структуру у свим општинама, градовима, окрузима, покрајинама, закључно с републичким органима руковођења. У нашим редовима су људи с ауторитетом и завидним борачким биографијама. Уз све то, наше амбиције се заустављају на настојањима да остваримо партнерски однос с надлежним државним органима у циљу помоћи у решавању бројних питања везаних за борачку популацију. Политика? Не, засад не.
Српски борац је постао нека врста реликвије прошлости, реткост у антикваријату која се „излаже“ зарад визуелног доживљаја организације неког историјског скупа или параде. Да ли и у којој мери је ова власт препознала значај и место српског борца, и зашто не можемо говорити о очувању историјске вертикале док год су њени носиоци маргинализовани део друштва?
Има ту истине. Не бих отварао питање како су се наши владари кроз историју односили према борцима после ратова, нити какав статус и углед су уживали. Непобитно је једно – српски борац је увек био истински представник свог народа, увек на правој страни у борби за правду и слободу и, што је најважније, у оба светска рата на страни победника. Чињеница је да се о страдању српског народа у оружаним сукобима 1990-их година дуго ћутало, а о НАТО агресији, коју су појединци именовали као ваздушну кампању, причало недовољно и не сасвим тачно. Наратив се променио, за шта велика заслуга припада садашњој власти.
Тужилаштво и полиција Хрватске и БиХ годинама спроводи прогон преосталих Срба сталним застрашивањем и пречишћавањем спискова „ратних злочинаца“. Да ли, знајући да је Србија притиснута обавезама регионалне сарадње, користе јавне и тајне оптужнице како би нас учинили кооперативним у мери задовољења њихових интереса?
То је она категорија бораца за коју важи сурова истина да су у рату сјајни борци и команданти а у миру заборављени и поништени људи. То су људи са црвених или ко зна којих потерница, оптужени, неки и у одсуству, за дела која нису починили. Деценијама не могу да посете своје родне крајеве, обиђу своје ближње, присуствују славама, венчањима, па и сахранама само зато што се њихово име нашло на списку за одстрел. Јавност је упозната са случајем капетана Драгомира Грујовића из Чачка, коме Словенци више од две деценије суде у одсуству, за дело које није учинио. То врло добро знају и њихови и наши правосудни органи, али бадава, човек је на црвеној потерници и не сме да напусти Србију.
Наш председник Београдског одбора СУБНОР-а, пуковник Бора Ерцеговац је такође осуђен у одсуству на 20 година затвора од стране хрватског правосуђа. Недавно је хрватско правосуђе подигло оптужницу против генерала Бајића и још шест официра ЈНА. Овом лудилу као да нема краја. Сви смо помало заборавили на генерала Борислава Ђукића који је ухапшен у Црној Гори, осуђен и сада чами у хрватским казаматима. Њихово страдање почело је у миру. Шта тек рећи за мученике осуђене у Хагу којима се ни после две трећине одслужене казне не одобрава отпуст и повратак кућама.
Збуњује чињеница да, и поред несумњивог угледа који Србија ужива у региону и шире, наши државни органи нису успели да на састанцима у билатералним или међународним оквирима реше тај проблем. СУБНОР на све начине покушава да пружи помоћ овим људима, али иако смо чланови европске и светске организације бораца и антифашиста, неопходно је да добијемо и статус кровне борачке организације у Србији како би ови покушаји били препознати. Не могу да изоставим још једну категорију наших бораца која се профилисала у време пандемије ковида 19. Сви наши лекари, медицинско особље, војници, полицајци, државни службеници и остали који су учествовали у спасавању становништва од ове опаке болести – наши су борци. Морам да истакнем да се наша организација активно укључила у ту борбу и наш председник Шумадијског округа, пуковник Жељко Зиројевић је тим поводом одликован од председника Србије.
Зашто ни упркос бројним непорецивим доказима није стављена тачка на лажне оптужбе против генерала Новака Ђукића, који је у време рата у БиХ држао најосетљивији фронт према муџахединима?
Случај генерала Новака Ђукића је по свему посебан и илустративан када је реч о чињењу или нечињењу нашег правосуђа. Генерал Ђукић је држао не само фронт према муџахединима већ бројне фронтове на којима је спроводио активности чији резултати су се у време рата показали кључним за Републику Српску. Као начелник Главног штаба Војске Републике Српске, први је био генерал Ратко Младић, генерал Ђукић није прихватио да у време преношења бројних надлежности из Републике Српске у надлежност БиХ, Војска РС, мимо Дејтонског споразума, уђе у састав Оружаних снага БиХ. Ту лежи објашњење за сва његова страдања, лажне оптужбе од стране правосуђа БиХ, седам година робије, његову и болест чланова његове породице.
Доласком у Србију на лечење, генерал Новак Ђукић започиње борбу као мало ко пре њега. Формира Тим за одбрану, доводи стране експерте из Чешке, Француске и Израела и уз помоћ наших сјајних домаћих експерата с генералом Илијом Бранковићем на челу – научно доказује да српска граната није побила децу 25. маја на Тузланској капији и да нема његове одговорности у тој страшној трагедији. Непобитни докази, стотине сати снимљеног материјала, неколико књига страних и домаћих експерата нису били довољно добар разлог да се срамни судски поступак против њега обустави или евентуално обнови с новим доказима. Тим за одбрану наставља борбу и мислим да ће успети да докаже да су од лажи увек претежније истина и правда.
Зашто се у свим јавним дискусијама о косовско-метохијском простору нападно искључује војна димензија проблема? Какве су геополитичке а какве безбедносне последице могућег одрицања од КиМ?
Ставови борачке организације на чијем сам челу веома су јасни – нема никаквог одрицања од КиМ. Подржавамо све разговоре и покушаје да се нађе решење за проблем који, уз све раније учињене грешке, није мали. Требало би уважити чињеницу да ми немамо релевантне или, да кажем, добронамерне саговорнике на другој страни, као и да је међународна заједница показала како изгледа њен доживљај „доследности“, посебно када је било речи о реализацији Бриселског споразума и формирању Заједница српских општина.
Војна димензија овог проблема није никада занемарена, али војска у решавању косовско-метохијског чвора може бити тек последњи, изнуђени адут. Србија ће свакако бранити и заштитити српски народ на КиМ уколико он буде нападнут. Опремање Војске Србије савременим ваздухопловним и другим средствима порука је да ће војска бити употребљена, али само у одбрамбене сврхе. Неко пре мене је изјавио, а историја нас уверава у истинитост реченог, да је јака војска одвраћајући фактор и моћно средство у дипломатији. Добро је што је питање Косова и Метохије поново враћено у међународне институције и треба настојати да ту остане што дуже.
Извор: Печат