Уточишта ноћницима и доколичарима

Да ли се ико сећа кафане „Крагујевац”, оне на почетку Улице краљице Наталије, између Призренске и Рељине, такорећи наспрам „Моруне” која је ушла у повест Великог рата (реч је о потоњем „Триглаву”) на самом почетку стрмоглаве Каменичке? Назив је добила по посестрими из Савске махале, при дну Великих степеница, која је доцније преименована у „Посавину”... мада је у затеченом стању и с истим именом могла и да се овенча титулом културно-историјског споменика! Јер, изникла је на имању Милоша Обреновића који јој је и кумовао 1859. године, по повратку на трон књажевине. Нажалост, све три су временом избрисане из градског именика иако би нам те знаменитости ваљале и данас.

За ову причу, међутим, важан је „Крагујевац” на Зеленом венцу јер је у њему први пут уочена необична појава која није типична само за Београд.

Пијачне чекаонице

Једног пролећног јутра пре тридесетак година, у сам цик зоре, у буџаку „Крагујевца” затечен је Стеван Станић, чувени новинар НИН-а (док је још био део породице „Политикине” куће). Пред њим је била начета „гарнитура” (спасена од заборава сентенцијом „Не раздвајајте ми кафу од коњака нити коњак од кафе”), а за њим пробдевена ноћ. Али, пажњу придошлих привукао је један чудан детаљ. O наслону столице висио је цегер који је Стеван стално вуцарао уоколо уместо актен-ташне, али тог јутра безнадежно празан. Свако наиван би се заклео да је реч о преданом домаћину који је поранио па у кафани убија време ишчекујући да се тржница отвори.

Ваљда је ухватио погледе радозналих па им је поверио откриће до којег је дошао емпиријски, а данас се препричава по варљивом сећању са топлином у гласу, чиме се тихо ваја споменик предобром и мудром Стевану.

Испричао је да немају баш све београдске пијаце кафане за ноћобдије, али да крај сваке чучи бар једна која двери отвара сабајле, пре зоре. Наводно, та свратишта су била намењена вредним сељацима из околине Београда који су са својим еспапом пристизали у то време. Али, зна се да сељаци увек имају преча посла – око истовара робе и запоседања тезги, штеловања кантара или обнављања знања из основних рачунских радњи како би се лакше носили с подмуклим муштеријама склоним ценкању или каквим тежим злочинима.

По Стеви, тако је почео и Змајко кад су га поставили за шефа опеваног „Дринчићева”, оног крај Бајлонијеве пијаце, па због мањка ноћних аутобуса до, и од Великог Села где је проживео цео свој век, докучио да му је згодније да радно време објекта продужи на 24 часа, чиме је задужио Београд и добио заслужено место у његовој веселој повести.

И заиста, крај сваке београдске пијаце постојало је неко уточиште које је могло да буди и петлиће, а још их је било по авлијама. На Каленића гумну то су били „Врбас” и „Мали Каленић”, наспрам Цветкове пијаце „Цветкова механа”, а Јованове „Добој”, „Стари ђерам” био је на Ђерму, а на Палилулској истоимена касина доле, и „Конзерва” (која је намиривала и ноћну смену РТС-а) горе, уврх Абердареве, на бановобрдској „Баново брдо”... уз још неколико скрајнутих и безимених, а почињале су да раде у четири или пет, како која.

Та јутарња прибежишта заправо нису била намењена ранораниоцима, већ ноћницима, а служила су као перионице за спирање грехова почињених синоћ, пре него што ће виновник тихо покуцати на врата несрећне суђенице како не би разбудио децу и комшилук.

Зато је и настала недоумица: да ли и те кафане сместити међу остала попришта ноћног живота града као његово завршно поглавље или увести нову категорију као посебну тешкоатлетску дисциплину – „јутарњи живот Београда”?

Мићин „алкометар”

Али, те кафане никако нису биле трезнилишта – као оно у Клиници за тровања ВМА или у Клиници за болести зависности – јер мало је ко у њима поручивао и пио горке кафе и безалкохолне бућкурише! Ко је био у прилици и умео да види могао је да упозна ритуал који је почињао приласком шанку и наручивањем пића које се најчешће испијало с ногу, понекад и на екс, уз тобож нервозно погледање на сат. Већ друго би проклизало нешто лакше и знатно спорије, а сва следећа за столом, у друштву, раскрављено и натенане. Мезе – никада, осим ако се за столом није затекла котарица с јајима куваним у луковини.

Једном приликом је у „Мали Каленић” бануо комшија Мића, полицајац који је пензионерске дане испуњавао као домаћин оближње стамбене зграде (чиме се ратосиљао подстанарских мука уселивши се у хаузмајсторски стан). Како се, као „домаћин”, већ одомаћио и по околним кафанама, то је и у овој био чест и радо виђен гост. Али, замало да поквари статус кад је с врата, чим је опазио да нема ни слободне столице, надахнуто ускликнуо: „Море, кад би народна милиција и поднапитој пешадији обављала алко-тест и искључивала је из саобраћаја, нашло би се овде места и за нас, пристојније госте!” Пола кафане се искидало од смеха, док су га остали доживотно презрели стрепећи да ће се његова злослутна маштарија једног дана можда опредметити у виду приручног „алкометра” који би се качио изнад шанка уз тада обавезну, али и бесмислену поруку „Пијане госте не услужујемо”.

Неформални „фајронт” јутарњег живота без икаквог оглашавања одвијао се између седам и осам, чим на излог покуца обданица, кад би се клијентела мирно разилазила, делом у потрази за пристојнијим дневним боравком, а већма по рођеним кућама.

Да неко не помисли да је ово злобно опањкавање пијачних кафана, тих јутарњих свратишта бивало је и крај чиновничких бастиона са шалтер салама у којима се што раније морао заузети ред, како би се до краја тог радног дана обавио какав важан посао, и на почетним станицама првих јутарњих возила у јавном градском превозу.

Кафански ламент

Ко су били људи који су упражњавали овакав начин дружења? Махом доколичари: пензионери, беспослени, незапослени, распуштена студентарија, уплашени бегунци, слободни уметници (које су у том свету заступали писци, музичари, сликари, глумци и понеки критичар), митомани, агитатори колико и провокатори, сумњичави што су ту постављали бусију, маскирани радници Службе, љубавници најурени из постеље пред зору... и прави ноћници који су гледали да у таквим свратиштима премосте радну ноћ и радни дан.

То шаренило јутарње клијентеле није прошло незапажено, што је газда извесне кафанице у Скадарској улици – ван шаренила претерано нашминкане „Скадарлије” – уврстио у свој „бизнис план”.

– Убише нас ове епидемиолошке мере јер никако нисмо радили: таман кад су допустили да отворимо кафанске баште, Онај Одозго се нарогушио и вратио нам зиму или бар позну јесен. Зато сам помишљао да, по угледу на трговину, и ми уведемо некакав попуст за пензионере. Али, боље је решење да почетак радног времена померимо на четири изјутра, па тако збрињавамо госте „Скадарлије” кад их пред зору, у најслађе време, најуре оданде.

Ко зна? Има ту нечег...

http://www.politika.rs/scc/clanak/478235/Utocista-nocnicima-i-dokolicarima