Лично: Смрт која то није

Пише: Емило Лабудовић

„Смрт је непровјерена гласина“! Овом, само на први поглед полушаљивом опаском, чувени редитељ Емир Кустурица насловио је хронику својих сјећања на оца, стасавање на сарајевским улицама и успон до највиших висина филмске умјетности. Али, како год се на њу гледало, као на коначност свега или тек као на међуфазу између двије димензије вјечности, смрт је одвајкада заокупљала човјека и његово трагање за смислом живота, таман колико и живот сам.  Јер, људска врста је једини вирус проклет да живи са спознајом властите смртности. У времену у којем је смрт постала свеприсутна, када њоме почињу и завршавају дневни телевизијски и новински билтени, и кад се читави свјетови (јер, човјек је васиона) своде на пуке бројке, на навикнутост, два одласка у вјечност и успомене издигла су се изнад свих пописа и уписа у књиге мртвих. На небо, у сусрет Творцу којем су посветили своје животе, ваздигли су се Патријарх српски, Иринеј, и Митрополит црногорско – приморски, Амфилохије.

Смрт оних који проповиједају вјечни живот, који вјерују и славе васкрснуће и повратак мртвих, који овоземаљски живот живе само као епизоду и искушавање, увијек је била нешто више од пуког испраћаја и растанка, без обзира на њихову хијерајхијску висину. А кад одлазе они који су били путовође и предводници, који су били духовни пастири и симболи, који су животом и жртвом свједочили да је све овоземаљско профано и пролазно, то бива нивоа националне жалости а доживљај губитка  надилази појединачни и постаје општенационални.

О животу, подвижништву и жртви двојице духовних пастира српског народа у овом времену зна се готово све. Оно што остаје изван биографија и животописа су тренуци, доживљаји и анегдоте који су привилегија оних који су са њима дијелили вријеме у којем су били обични људи, племенити, брижни и одани, јаки кад се морало, слаби и обазриви када је требало. Патријарх и Митроплит живјели су толико богате животе, били савременици бурних историјских дешавања, актери великих страдања и подвига српског народа, били на мјестима на којима се страдало и славило, били уз вјерујући народ и са њиме свуда и на сваком мјесту, остављајући будућим биографима тежак задатак да из тог мноштва одаберу важније, интересантније, да животе пуне живота сведу и укњиже на странице књига и животописа. Али, оно што ће упокојење ову двојицу монаха издвојити из „хронике паланачког гробља“ јесте узрок који је убрзао њихов биолошки крај – вирус короне. И изнова ће подгријавати расправе о томе је ли снага вјере јача од болести и јесу ли својом светошћу били заштићени од подмуклог непријатеља. А уз ту, генералну, изнова ће се обнављати и појединачне распре око кашичице за причест, масовних процесија, литургија и заједничких молитви, о свему ономе што је од световне власти  и дијела јавности проскрибовано и на крст јавних оспоравања разапето као архаични однос цркве према биологији живота и савременој медицинској доктрини.

Није намјера ових редака да се сврставају ни на једну страну, да бране или нападају, јер има позванијих и упућенијих. Давно је речено да је вјера ствар вјерујућих и да јој не треба доказа јер тада већ прелази у науку. Они који су вјеровали, а Патријарх и Митрополит су били људи дубоке вјере, вјери су подређивали све, па и живот. Још од времена првих мисионара и крстоносаца, духовници и људи вјере су улазили на најстрашнија мјеста, мјеста смрти и страдања, да пруже помоћ и утјеху, дају последњу помаст и приме последњу исповијест, да опоје и испрате на пут у вјечност. Голим рукама видали су гнојне и кужне ране, превијали лепрозне, сахрањивали мртве и… умирали и сами. У вријеме куге, колере, шпанске грознице, ратних разарања, земљотреса, поплава, свештеници су били то што јесу и радили оно чему су се посветили јер су вјеровали, јер су живот посветили жртвовању и служењу, јер су, у коначном, смрт доживљавали као „непровјерену гласину“. Такав однос према свему што смрт носи, вјера и вјерујући су задржали све до сада, па и сада, у доба короне. Јер, као и живот, и смрт је од Бога и обоје су нам даровани. А Патријарх и Митроплит су, рекох, били људи вјере, људи и духовници чије је „вјерујем“ било веће и јаче од свега, а обавеза да себе дијеле са народом врховни кредо њиховог трајања. Митрополит је друге савјетовао и позивао да се штите, себе није хтио. Патријарх је знао чему се излаже доласком на Митрополитову сахрану, али, побогу, он је био ПАТРИЈАРХ, и тога дана, као и свих дана прије, било му је мјесто уз одар онога кои га је вјерно пратио и саслуживао му. Уосталом, и Христ је знао да га чекају Голгота и Крст на крају, али није одустао од вјере у свог и Оца свих нас, у васкрснуће које је смрт учинило само „непровјереном гласином“.

Знам да ће, као кроз све вријеме људске цивилизације, бити оних који су „за“, јер вјерују да је то исправно, и оних „против“, са истим убјеђењем да су у праву. А право да вјерују и сумњају једнако им је дато, као и обавеза да то право не оспоравају једни другима. И на крају, умјесто сврставања и подршке једнима или другима, читаоцу нудим одломак из књиге Клајва Луиса „Писма старијег ђавола млађем“. Иако објављена још 1942. године, само потврђује да ђаво не мирује и да нас стално искушава. И да је страх од смрти гори и погубнији и од ње саме.

„Млади ђаво: И како сте толике душе довукли у пакао?
Стари ђаво: Страхом.
Млади ђаво: Изврсна стратегија; поуздана и увек ефикасна. Чега су се бојали? Мучења? Рата? Глади?
Стари ђаво: Не. Болести!
Млади ђаво: Зар се у то време нико није разбољевао?
Стари ђаво: Да, јесте!
Млади ђаво: Други нису умирали?
Стари ђаво: Јесу, умирали су и други.
Млади ђаво: Није било лека?
Стари ђаво: Па било је.
Млади ђаво: Не разумем!?
Стари ђаво: Погрешно су мислили да једино што треба чувати је животић који имају по цену свега осталог! Нису се грлили, поздрављали, одрекли су се сваког људског контакта, свега људског! Новца им је понестало… изгубили су посао, потрошили уштеђевину, али и даље веровали да су срећни, макар више нису могли радити и зарађивати за хлеб! Памети им је понестало… данас би им медији рекли једно, сутра друго, а они би и даље веровали што чују! Одрекли су се личних слобода… из кућа нису излазили, нису шетали, нису посећивали рођаке и родбину! Свет се претворио у огроман концентрациони логор добровољних затвореника! Прихватили су све! Све, само да би осигурали својим јадним животићима дан више. Било је тако једноставно! Једноставно као и сада“!

https://www.in4s.net/licno-smrt-koja-to-nije/