Николај Рерих Фото: Артyом Геодакyан / ТАСС / Профимедиа

Николај Kонстантинович Рерих (1874-1947) сликар, песник, филозоф, путник, активиста, стварао је у стилу декоративног симболизма дела прожета духовношћу и мистицизмом који су га заокупљали од најранијег детињства. Његова лична ризница надахнућа била је препуна предања, бајки, народних обичаја, митске прошлости древних народа, материјалне и духовне старине различитих култура.

Пише: Јелена Дергенц

Одрастајући у интелектуалној средини, у окружењу вршњака из имућних петроградских породица, махом страног порекла, Рерих је рано дошао у контакт са личностима које ће коју годину касније основати први авангардни покрет у руској уметности под називом "Свет уметности". Ова група уметника залагала се за повезивање са културом Запада, али на начин на који би руска уметност постала њен равноправни део. Отварање и повезивање са актуелним токовима у европској уметности сматрали су неопходним условом како би се руско сликарство ослободило провинцијализма и изолације у којој се налазило, додатно спутано владајућим академским нормама. Свој модернизам, у формалном смислу, припадници „Света уметности“ испољавали су настојањем да разоре традиционалну композицију, као и свођењем фигуре на орнаментално-декоративни облик. Простор је на њиховим делима приказан без ослањања на перспективу, што је чинило да предели изгледају као кулисе. Утисак бескраја који су остваривали на својим делима, тренутка заустављеног у времену и атмосфере која прожима читав призор, одражавале су симболистичку идеју да тајанствено и неопипљиво представљају суштину и дубљи смисао. Ове одлике биће касније карактеристичне и за Рерихово стваралштво које је снажно обележено мистицизмом.


Ова генерација уметника руске авангарде којој је припадао и Рерих, нарочито успешно се остварила у области театра. Личности попут Александра Бенуа, Леона Бакста и Сергеја Ђагиљева биле су веома ангажоване у области сценских уметности које су обухватале музику, балет, сценографију и костимографију. Најснажнији израз „Света уметности“, руски балет, окупио је уметнике који су поставили основе модерног балета. И за Николаја Рериха театар је био велико надахнуће. Радио је на сценографији представа које је изводио руски балет под вођством Ђагиљева, као што је чувена опера “Kнез Игор” Бородина. Посебно плодна била је његова сарадња са Игором Стравинским. За његово дело “Посвећење пролећа” које се заснива на мотивима паганске Русије, ритуалним играма и необузданој снази природе, у кореографији Вацлава Нижинског (Њижинског), Рерих је извео сценографију и костиме.

Припадници „Света уметности“ под снажни утицајем културних токова на Западу били су истовремено посебно надахнути руским народним стваралаштвом које је тих година доживљавало обнову. Оснивање уметничко-занатских колонија у унутрашњости Русије под покровитељством појединаца, припадника руске пословне и интелектуалне елите, подстакло је окупљање уметника заинтересовних за оживљавање руског фолклора и сакралне уметности којма се придружио и Никољ Рерих. Ово искуство и непосредан додир са различитим видовима традиционалне радиности продубило је у њему афинитет ка православној духовности којом је био заокупљен у једној значајној фази свог стваралаштва. Међутим, Рерих се убрзо трајно заинтересовао и за друге видове духовног и трансценденталног, попут будизма и шаманизма.

И Рерихова дела из Народног музеја, као и целокупно његово стваралаштво, прожета су симболизмом и духовношћу, а ангжовање у позоришној уметности одражава се у некима од њих кроз изразит сценографски приступ и склоност ка костимографији.

Најранија Рерихова слика која се чува у Народном музеју у Београду, “Гиргустан на Kавказу” (1913) приказује планинске венце, једну од великих инспирација овог уметника. Планине за Рериха имају митску симболику и носе, пре свега, смисао духовног уздизања. Планински врх место је где се спајају небо и земља, те планине тако симболизују вечност и постојаност. “Гиргустан на Kавказу” најављује његову окупираност темом планина којом ће се све више бавити наредних деценија када надахнуће проналази на Тибету и Хималајима.

Николај Рерих, Звоњење, 1918 (1919 ?) © вл. Народни музеј Београд.

“Звоњење” (1919), “Манастир Свети Сергије” (1922) и “Свети гости” (1923) припадају оном делу стваралаштва за које је Рерих проналазио инспирацију у православној духовности. Звон црквених звона у руској култури и националном бићу има посебно значајно место. Звоно је симбол слободе, а његов безвремени звук који се одражава у раскоши и хармонији дисонанантних тонова представља везу између Бога на небесима и верника на Земљи. На свим овим делима фигуре су крајње стилизоване, сведене на симбол.

Николај Рерих, Свети гости, у Србији од 1932. © вл. Народни музеј Београд

Умањене и усамљене, оне су, међутим, снажно повезане са пределом у духовном јединству којим одише читав приказ. Усмерене неретко ка воденој површини која недвосмислено представља знак унутрашњег прочишћења, јасна су слика духовног окрепљења и препорода, а светлосни ефекти дати у изразито симболистичком кључу појачавају симболику снажног духовног искуства. Употреба златне боје указује на утицај руске сакралне уметности са којом се Рерих посебно повезао радећи у уметничким колонијама Абрамцева и Талашкина где је остварио своја значајна дела ове тематике у духу традиције.

Николај Рерих, Манастир Свети Сергије, 1922. © вл. Народни музеј Београд

За дело “Манастир Свети Сергије”, обновитељ монашког живота у Русији и један од највећих духовника руске цркве, свети Сергије Радоњешки, био је снажно надахнуће овом уметнику. На слици где је светитељ приказан на самој маргини слике доминира широм отворена капија кроз коју се пружа поглед ка удаљеном манастиру. У Рериховом сликарству бременитом значењима, врата и капије имају снажну симболику. Оне означавају духовни напредак и трагање.

“Село Бередндеј” (1921) одјек је прича из детињства о руској прошлости и о древним народима, као и уметниковог афинитета према етнологији. Многобожачко азијатско племе Берендеј живело је дубоко у унутрашњости Русије. Сликајући њихов амбијент Рерих је наглашавао архаичну, али и бајковиту и фантастичну црту предања о овом народу.

Николај Рерих, Село Берендеј, 1919, вл. Народни музеј Београд

Нацрти костима за „Сњегурочку“ И и „Сњегурочку“ ИИ (1921) део су Рериховог опуса из области позоришног стварлаштва. Kао припадник покрета “Свет уметности” Рерих је дао значајан допринос овој области. Поред сценографије, костимографија је била област у којој је Николај Рерих такође оставио трага. Позоришни комад коме је посветио доста времена, била је опера “Сњегурочка” Римског-Kорсакова. Својом митском причом потакла је уметника да створи костиме у којима се преплићу различити утицаји стварјући заједно крајње поетску визију древног народа. У нацртима из Народног музеја запажају се елементи других култура које су биле предмет интересовања Рериха, попут персијских.

***
Седам слика Николаја Рериха из Збирке стране уметности Народног музеја у Беогаду настале током друге и почетком треће деценије 20. века обухватају готово све значајне теме и области надахнућа овог уметника због чега су репрезентативни одраз његове поетике и стваралштва.

Уметност Николаја Рериха последњих година поново побуђује интересовање јавности својом мистичном атмосфером и езотеричним садржајима због чега је потражња за делима овог уметника све значајнија, а његови радови на аукцијама достижу суме од неколико десетина, па до више стотина хиљада евра.

(ауторка је кустос Збирке стране уметности Народног музеја у Београду)

https://nova.rs/kultura/pise-jelena-dergenc-rerih-slike-narodni-muzej/