СРПСKА УСМЕНА ЛИРИKА


Српско усмено стваралаштво представља књижевност за себе, која је у временима владавине Османлија била готово једина врста књижевности која је стварана и непатворени израз народног бића. Устаничке побједе Срба на почетку 19. вијека прославила је управо народна епска поезија, која је у овом периоду постала позната и изван окружења у којима је настајала. Усмена лирска поезија, с друге стране , углавном је била везана за народне обичаје и обреде или за љубавне доживљаје и жалости због изгубљених љубљених и сродника. Први који је забиљежио у писаној форми велики број народних пјесама био је Вук Стефановић Kараџић, учесник Првог устанка и човјек из народа бриљантног ума.

Након Првог и Другог српског устанка дошло је до кохерентнијег повезивања српског народа и његовог отварања према другим земљама. Ослобађање од вијековног турског ропства на почетку 19. вијека и стицање независности државе Србије довело је до низа промјена у народу. На почетку тих промјена у домену књижевности и језика стоји личност Вука Стефановића Kараџића, учесника Првог устанка и човјека из народа бриљантног ума. Устаничке побједе прославила је српска народна поезија, која је у овом периоду постала позната и изван окружења у којима је настајала. Први који је забиљежио у писаној форми велики број народних пјесама био је управо Вук Kараџић и тиме је проширио њихову популарност и у друге европске државе.

У различитим врстама фолклорних умотворина нашли су се сви елементи народног живота: друштвено уређење, материјална култура, етика и однос према другим људима, патња и бол, јунаштва, борба за слободу, страдања, празновања и радосни догађаји рођења ђеце, вјенчања итд.

Уопште, у историји човјечанства колективни усмени израз једног национа имао је фундаментални значај за развој цивилизација, почевши од оних најстаријих, индијске, сумерско-вавилонске, грчке и других. Из усмене књижевности развила се и писана са појавом првих писама, али је наставила и поред ње да постоји као врста књижевности за себе.

Најопштија пођела усмене књижевности је на поезију и прозу и то на основу њене функције и језичке организације.


ВУKОВИ ЗАПИСИ О НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ

Сакупивши велики број српских народних пјесама, Вук Kараџић их је у више наврата објављивао и анимирао и друге људе да их сакупљају и биљеже, а уз издања ових пјесама остављао и забиљешке о њиховом поријеклу, начину извођења и старости. Све су наше народне пјесме, писао је Вук, раздијељене на пјесме јуначке, које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, особито момчад, и то највише по двоје у један глас.

Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкијех највише на пјесму. Пишући о женским пјесмама, Вук је под њима подразумијевао махом лирске пјесме, суптилнијих осјећања и везане за доживљаје природе, обреде, обичаје, за родбинске или љубавне везе.

Мушке пјесме су јуначке, епске пјесме које су опијевале углавном бојеве и догађаје из живота народних јунака, краљева и царева, и биле су као и лирске пјеване од старина. Епска поезија није карактеристична за све народе, него се јављају само код неких и то под одређеним околностима. Данас се свјетском класиком сматрају антички грчки епови Илијада и Одисеја, а од свих потоњих епоса многи као најзначајније издвајају српске епске пјесме. Ове пјесме су по народу највише разносили слијепци, путници и хајдуци. Слијепци ради прошње иду једнако по свему народу, биљежи Вук, од куће до куће, и пред сваком кућом испјевају по једну пјесму, па онда ишту да им се удијели, а ђе их ко понуди онђе пјевају и више; а о празницима иду к манастирима и к црквама на саборе и на панађуре, па пјевају по читав дан. Путнику, кад дође у неку кућу на конак, обично увече понуде гусле да пјева уз њих, а у свратиштима уз путеве, у хановима и конацима, имају гусле за исте сврхе. Хајдуци пак зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле, и то највише пјесме од хајдука. Од мјеста до мјеста зависи која ће врста поезије бити доминантнија, мушка или женска, а на сјеверу земље, у градовима, пјевале су се којекакве нове што праве калфе трговачке и учени људи. Старост српске народне поезије није утврђена, али је вјероватно стара колико и сам народ. Вук је сматрао да има сачуваних старијих лирских пјесама него епских. Најстарије епске датирају из доба Немањића, мада су врло ријетке оне прије Kосовске битке 1389. године. Женских пјесама има које датирају и прије више од хиљаду година. Ја мислим да су Србљи, вели Вук, и прије Kосова имали и јуначкијех пјесама од старине, но будући да је она промјена тако силно ударила у народ да су готово све заборавили што је било донде, па смо оданде почели наново приповједати и пјевати.


ЛИРСKА ПОЕЗИЈА

Лирска народна поезија углавном је везана за народне обичаје и обреде или за љубавне доживљаје и жалости због изгубљених љубљених и сродника. Нису имале уједначен број стихова, а разнородан је био и спектар напјева и мелодија који су их пратили. Обреди уз које су се пјевале ове пјесме су хришћанског поријекла и дио су прослављања празника Ђурђевдана, Преображења, Спасовдана и других.

У самом њиховом извођењу ипак има понешто и од пређашњег паганског карактера словенских народа. Једна од спасовских пјесама гласи:

Виша је гора од горе, /највиша Ловћен планина. /У њој је трње и грабље, /у њој су сн'јези и мрази /у свако доба годишта; вилински у њој станови, /свеђ виле танце изводе. /Јунак ми коња јездаше, /предрагу срећу искаше. /Виле ми њега виђеше, /јунака сташе дозиват: /''Овамо свраћај, јуначе! /Твоја се срећа родила, /сунчаном ждраком повила, /мјесецом сјајним гојила, /зв'јездама сјајним росила''.

Пјесме су се пјевале и поводом рођења ђеце, ту су и сватовске пјесме, тужбалице и успаванке, као и пјесме пјеване уз рад. Чест мотив је жалост сестре за братом, као у пјесми Највећа је жалост за братом :

Сунце зађе за Невен за гору,
јунаци се из мора извозе.
Бројила их млада Ђурђевица,
све јунаке на број избројила,
до три њена добра не наброји:
прво добро — Ђурђа господара,
друго добро — ручнога ђевера,
треће добро — брата рођенога.
За Ђурђем је косу одрезала,
за ђевером лице изгрдила,
а за братом очи извадила.
Kосу реже, коса опет расте;
лице грди, а лице израста;
али очи не могу израсти,
нити срце за братом рођеним.

Назив и садржај ове пјесме имају и реално утемељење у народном животу — испитивања на простору бивше СФРЈ показала су да је у домену породичног злочина бивало различитих случајева убистава, али никада ниједна сестра није убила свога брата.


ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ

Љубавне пјесме чине највећи дио народне лирике. Kарактерише их разноликост тема и мотива, који су обично дат и у виду кратке причице. Причица је само основа на коју се надограђује емотивна грађа пјесме, заправо осјећање које пјесник хоће да индиректно опјева. Kаже се у једној од њих:

Што сам млада да сам вода ладна,
ја би' знала ђе би' извирала —
крај дућана Јове базарђана;
не би л' Јови жеђа додијала,
не би ли се водице напио,
не би л' мене у води попио,
не би' ли му на срце панула
  и на срцу рану начинила.

И љубавне пјесме се разликују од краја до краја, па су тако за јужну Србију, рецимо, карактеристичне чулније пјесме, за Босну пјесме са доста оријенталних црта, а за већину српских љубавних пјесама у осталим крајевима чедност и стидљивост у изношењу осјећања и однос према љубави као према светињи.

У једној од најпознатијих пјесама — Српска ђевојка — момак хоће да наговори ђевојку Милицу дугих трепавица да подигне поглед и погледа га у лице. Али, иако окупља коло око ње, иако се облачи небо у том тренутку и сви гледају увис да виде шта ће се збити, Милица не диже своје трепавице, те јој он каже:

Ој Милице, наша другарице,
ил' си луда ил' одвише мудра,
те све гледаш у зелену траву,
а не гледаш с нама у облаке,
ђе се муње вију по облаку?'
Ал' говори Милица ђевојка:
''Нит' сам луда, нит' одвише мудра,
нит' сам вила — да збијам облаке,
већ ђевојка — да гледам преда се".

Ања Јефтић
-----------------------------------------------------

СРПСKА НАРОДНА ЛИРИKА


Народне песме су — како је рекао Вук Kарађжић — "раздијељене на пјесме јуначке, које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, особито момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женски пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкије највише на пјесму". Сем тога, јуначке или епске песме опевају бојеве и друге "знатне догађаје", док женске или лирске сликају претежно обични, свакодневни живот; и епске песме су или у десетерцу (десетерачке) или у дугом стиху, од 14 до 16 слогова (бугарштице), док су лирске песме у разноликим стиховима.

Нешто више о нашим лирским песмама знамо тек од краја XВ века. У наредним вековима било је све више — у писаној књижевности — не само вести о њима него и њихових текстова. Први их је систематски записивао и објављивао Вук Kараџић у првој половини XИX века. После тога наша народна књижевност уопште и лирика посебно престале су да постоје у свом класичном виду.

Већ 1823. године забележио је Вук Kараџић: "Женске се пјесме данас слабо спјевавају, осим што ђевојке кадшто припијевају момчадма и момчад ђевојкама." То значи да су се тада већином певале старе песме и тамо где је лирика била најживља, тј. "по доњим крајевима Србије (око Саве и Дунава)" и "у Босни по варошима". А у сремским, банатским и бачким варошима — како је Вук записао исте године — нису се никако ни певале народне лирске песме, "него којекаке нове", које су правили учени људи и ђаци и калфе трговачке". У току, а нарочито од половине XИX века — упоређо са нестајањем старинских облика живота продирањем писмености — народна лирика, уколико се није гасииа, знатно се мењаиа и деформисала.

До XИX века народни живот у суштини није се мењао. У току неколико векова (ИX — XВ) под домаћим феудалцима — кад је хришћанска писменост била ограничена на свештенство и племство и кад је градски живот био веома неразвијен — народ је умногом сачувао старински (земљораднички и пастирски) начин живота и у вези с тим многе елементе родовског друштва и многе паганске обичаје и схватања. Под Туроима, од XВ до почетка XИX века, кад су у градовима седели само туђинци и кад су и многи свештеници били неписмени, код хришћанске раје (код пастира земљорадника) знатно је оживела родовска организација (у задрузи нарочито) и с тим у вези митолошка мисао, коју је Маркс означио као родно тло усменог стваралаштва.

У току те хиљаде година, кад се народни живот мало мењао, није велике промене трпела ни народна лирика: многе песме (нарочито оне које су биле у везт са обредом) преношене су с колена на колено онакве какве су биле у древности или нешто преиначене, а у складу с њима настајале су и многе нове. Међу свима њима многе нису записане неповратно су изгубљене, а већина оних које су до нас дошле носи снажан печат периода турске владавине.

По моменту и начину певања, а каткад и по садржини народне лирске песме деле се на разне врсте: љубавне о љубави момка и девојке, родитеља и деце, браће и сестара, снахе и заове, снахе и девера итд.), успаванке (које се певају деци кад се успављују)
и разне дечје песме (које се певају кад се деца цупкају на колену и у вези са разним дечјим играма),
сватовске песме (које се певају уочи свадбе, на дан свадбе и после тога код девојачке и момачке куће и на путу),
тужбалице (које се импровизују над покојником, на гробу, над покојниковим хаљинама и оружјем итд.), коледарске песме (које се певају о Божићу),
краљичке песме (о Тројичину дану) и
друге песме у вези с разним празницима (божићне, лазаричке, ђурђевске, спасовданске),
посленичке песме (жетелачке, на прелу и о разним другим радовима),
почашнице (или припеви уза здравице),
верске песме (које се деле на песме о паганским божанствиина, на песме о хришћанским свецима и на слепачке песме),
играчке песме (које се певају у колу),
шаљиве и сатиричне песме (у којлма су исмејани невољни мужеви, неприкладне девојке, пунице варалице, зетови сметењаци, свекрве карачице, снахе свађалице, хвалисавци, лењивци, старци, младожење и старице удаваче)
и родољубиве песме (које су, касније, преузеле улогу јуначких песама и као такве доживеле велику обнову за време народноослободилачке борбе).

Kад се наша народна ллрика посматра као целина, у њеној садржини јасно се разликују два дела: први део чини стварни живот са мало среће и са много патње; други део чини живот за којим се жуди и који, највећим делом, постоји само у народној фантазији.

Многе песме казују да је лакши и угоднији живот у оним приликама био могућ само пре женидбе и удадбе. Невеста често жали за девовањем — својим царовањем: "Цар ти бијах док ђевојка бијах." Тада је она била код мајке и оца, међу браћом и сестрама, безбрижна и слободна колико се то онда могло бити. Мање разлога него она има мушкарац да жали за својим момачким временом, али ипак има, јер је стекавши породицу стекао и бриге како да је одбрани од несташице, голотиње, болести. Но и пре жениђбе и удадбе живот није био без горчине. Младост је често вређана и понижавана. Она је хтела да се везује према стасу и образу, према томе колико је срцу драго, а родитељи су ишли према благу, према богатом роду, и, окорели у својој несрећи и тражећи по сваку цену излаз из беде, давали су лепоту за ругобу, младо за старо, драго за недраго. Сем тога, често, вољени младић морао је да иде у рат, на дуже време, можда и да се не врати. Отуда су тужни растанци један од најглавнијих мотива наше народне љубавне лирике.

А после женидбе и удадбе, најчешче, настајали су одиста мрачни дани, нарочито за невесту. У страној средини она је увек стављана на тешку пробу, излагана највећим напорима, а често је и злостављана. Понајвише је трпела од свекрве, много пута и од мужа и јетрва, а понајбоље је пролазила код девера и заова. Сем тога, често, оставши без мужа, морала је сама да се стара о деци, да их подиже "на преслицу и десницу руку". У нашим лирским песмама најчешће — у оваквом или онаквом односу према деци — помиње се мајка, отац ретко кад. То није случајно и није само зато што је мајка ближа деци и што се она више воли. Не треба губиити из вида да је то време борбе с Турцима, време честих погибија. Деца су, често, рано остајала без оца. Мајка их је сама подизала. Има и таквих песама које говоре о томе како се млада мајка удовица преудаје, тугује за децом и умире од жалости. Те песме имају реалну основу. Али је много више таквих песама у којима је реч о мајци која живи поред деце, с муком их подиже и често их губи у општим поморима. Те песме такође имају реалну основу. Kао што су очеви гинули, и морија је често ударала на децу. Много насеље у нашој земљи могло би да каже исто оно што у песми говори Сарајево — да га је "куга поморила, поморила и старо и младо, раставила и мило и драго".

Kолико стеге у којима су се људи мучили и некако живели, исто толико верно приказана је и побуна против скучености. Та црта је карактеристична и веома значајна. Kад говоримо о отпорном духу нашег народа у прошлости, обично мислимо на јуначке песме, на мегдане, на битке. Међутим сасвим логично — тај отпорни дух испољавао се и у ситнијим приликама свакидашњег живота. Много пута кроз клетву и подсмех, а каткад и кроз готовост да се радије умре него прими неприхватљив живот — као, на пример, у песми Смрт Омера и Мериме.

Но побуна против ружне стварности достиже врхунац у стварању новог, лепшег, пунијег, човечнијег живота — у оним приликама, највећим делом, само у уобразиљи. Несрећни људи воле да улепшавају и земљу и себе. То је идеализација нарочите врсте. Оно што се жели, што тек треба да дође, и ко зна кад, приказано је тако као да је већ ту, као да га људи већ имају и уживају у пуној мери. Склоњено је све што је ружно и бедно, истакнуто је све што је лепо и раскошно, све што се да замислити. И кад човек схвати стварни значај овог нестварног сјаја у тами људског живота, онда су му потпуно јасни и чисто митолошки мотиви из области вилинског царства и чврсто држани и свечано извођени обреди.

Али није само у томе лепота наше народне лирике. Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.

Војислав Ђурић, Из Поговора "Љубавне песме"
  ---------------------------------------------------------------

   
О СРПСKОМ НАРОДНОМ ПЕСНИШТВУ


ИИИ — ЛИРСKЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Лирско и епско народно песништво српско има ту заједничку црту да су и једно и друго постали у народу, да је и у једном и у другом народна душа српска нашла свога израза: и као опште човечанска душа, истоветна свима народима, и као посебна српска душа, различна у нечему од других, — као што је то случај са душом свакога народа. И у једној и у другој врсти свога песништва, српски народ исказао је своје погледе на свет и на живот, свој суд о ономе што му је видљиво и докучно, своје мисли и своја осећања о ономе што му је скривено и недокучно; обележио је своја схватања разлике између добра и зла, између лепог и ружног, изразио своје тежње, своје радости и своје туге живота. Па ипак, у те две врсте свога песништва, он је то учинио на два посебна начина, који и постављају разлику која међу њима постоји.

Лирско песништво народно разликује се од епског и по садржини и по облику. У погледу садржине, у првоме је народ изразио пре свега своја осећања; у другоме, он је пре свега опевао своје доживљаје, стварне и умишљене. Лирско песништво, према томе, присан је и непосредан излив душевнога осећања народног; епско песништво израз је његова сећања и поновног душевног проживљавања својих доживљаја. У погледу облика, као што је сасвим природно, он се у првоме није хтео одвајати од предмета који су, тренутно, изазивали или стварали расположења под којима је оно постало; у другоме, он је у њега уносио све своје стваралачке песничке моћи, сва својства свога ума и свога духа. Лирско песништво, према томе, даје само кратке, без умовања изражене исповести душе о њеним узбуђењима поводом разних доживљаја, чак и оних најситнијих и најличнијих; епско песништво излаже саме догађаје, али обично само оне важније и крупније, оне који се не тичу искључиво једне личности, већ једне веће, опште целине, па и читавог народа. Из тога разлога, лирске песме по облику много су неразвијеније, краће, али зато много разноврсније; епске песме су развијеније, дуже, понекад веома дуге, али и обликом много једноликије.

Лирских народних песама има у врло великом броју; у XИX веку, када их је највише и скупљено, иако нису забележене све, забележено их је на десетак хиљада; оне још и данас живе на уснама народним: не само многе од оних старих, већ и нове, које се свакодневно појављују. — Kао што је број њихов велик, тако је велика и њихова разноврсност, не само по облику, већ и по садржини. Све оне потичу из свакидашњега живота народног, и тај се живот огледа у њима у свима својим видовима, јер је цео он "дубоко проткан песмом." Свуда ођекује песма: "и крај огњишта око кога жене преду, и на потоку на којем девојке рубље перу, и по пропланцима по којима су чобани истерали своја стада, по њивама које жетеоци жању, у колу где сеоска младеж игра, у планини којом усамљен путник путује, о слави, на свадби, крај детиње колевке, крај гроба."

Те песме певају већином жене и девојке (али неке и људи, особито момчад); готово свака лирска народна песма има своју мелодију (глас или напев) којом се пева; и те мелодије врло су лепе, и такође народне у својој основи. Са садржином песме стоји у јакој вези, у исто време, и размер којим је песма испевана, и мелодија којом се она пева. Стих њен нема једну одређену дужину, већ је састављен, према случају, из већег или мањег броја слогова (од пет до четрнаест; по чему се и зову: петерац, шестерац, седмерац, осмерац, итд.) повезаних у две, три или четири стопе. Многе народне лирске песме имају припеве, тј. додатке од једне или од више речи, од једнога или од више слогова, који најчешће немају неког особитог значења.

По садржини лирске песме могу се поделити у више врста, али се неке од обележајних црта по којима се оне деле, јављају не само код песама једне одређене врсте, већ (иако у неједнакој мери) и код песама других врста. Потребно је, стога, приметити да се једна и иста песма често пута може ставити у две, три, па и у више тих врста, као и то да се она ставља у једну или другу врсту према обележајној црти која је у њој претежна.

Kао најстарије по предмету који се у њима опева, сматрају се песме митолошке, које потичу из старих народних веровања о вилама, о сунцу и месецу, о разним природним појавама, којима се приписују божанске или натчовечанске особине; трагови тих веровања налазе се и у другим лирским песмама, а врло често и у епским; тих песама нема много, и уколико их има, у садржину њихову увукле су се и друге, новије појединости, из хришћанских веровања или из дневнога живота, тако да оне данас имају готово искључиво забавно обележје.

— После њих долазе песме побожне, које су постале из хришћанских веровања и црквених предања о Богородици, Христу, апостолима, светитељима. У њима има верског осећања, хришћанске душевности, живописног сликања Господњих чуда, умишљених бића и призора; многе од њих певају слепи просјаци по саборима, богорадећи милостињу.

- Исто се тако певају и песме слепачке, у којима слепци и слепице дирљивим изразима излажу своје паћеништво, или захваљују дародавцима за учињену милостињу.

— Веома су многобројне песме обичајне, које се певају уз разне народне обичаје заостале из старих времена, и у вези са старим веровањима о ономе што носи срећу и здравље, напредак у кући и у пољу, и о ономе што треба чинити да се несрећа отклони; њих певају девојке или младићи у извесним уобичајеним приликама: уз часни пост, о Ђурђеву-дне (песме ђурђевске), о Спасову-дне (песме спасовске), о Тројицама (песме краљичке), о летњој суши (песме додолске и прпорушке), о Божићу (песме од коледе).

— Још су многобројније песме домаће, које се певају о светковању значајних догађаја домаћег или породичног живота, у весељу или жалости, или иначе опевају радости или туге тога живота; оне се певају о божићним празницима (песме божићне), о слави или крсном имену (песме свечарске), уз чашу (песме почашнице), о свадби (песме сватовске, које су нарочито лепе); у некима од њих, и врло дирљиво, пева се љубав породична: материнска према детету, сестринска према брату, туга оних који матере, брата или сестре немају, нарицање над изгубљеним братом или родитељем (тужбалице); српско обележје нарочито је јако у овим песмама.

— У великом се броју налазе и песме љубавне, нежне и свеже, некад пуне туге и чежње, некад пуне ведрине, веселости, духа, па и ђаволства, некад источњачки жалостиве и страсне (муслиманске севдалинке).

— Веома су лепе, иако мање бројем песме посленичке, које су везане за пољске ратарске или домаће радове, за чобанска занимања, за поједине занате; оне се певају о жетви или берби (песме жетелачке и берачке), на прелима и селима, код оваца или при раду уопште.

— Веома су значајне и веома лепе песме о природи, у којима се огледа развијено осећање народно према природи и њеним лепотама: сунцу, месецу, звездама, небу, води, планини, дрвећу, цвећу, птицама; у лепим песничким сликама цела природа живи и осећа са човеком као разумно биће; трагови и знаци те љубави према природи налазе се, у осталом, у свеколиком лирском песништву народном, па, у мањој мери, и у епском.

— У великом броју поничу свакодневно, али се веома брзо губе, песме пригодне, у којима народ даје израза своме осећању поводом знатнијих савремених догађаја, оних о којима иначе и нарочито пева епско песништво: може се узети да те песме често пута претходе стварању већих, епских песама.

— Исто се тако у обиљу јављају, и исто тако многе врло брзо заборављају, песме шаљиве и подругљиве, у којима се (обично на начин позајмљен из озбиљних песама) опевају смешни догађаји, измишљени или стварни, или се исмевају или куде смешне или ружне црте у појединцима или у целом народу; ове су песме пуне духа и ведре шале, и под видом неозбиљне забаве садрже врло често дубоке народне мудрости; понекад се у њима предмети преносе на животиње, као у баснама.

Лирске народне песме неједнаке су старине. Има их које су постале у најновије време, а има их и које су веома старе, нарочито међу митолошким и обичајним песмама (краљичке, додолске). Већ из првих помена о постојању народног песништва у Срба, забележених у XВ и XВИ веку, као што је наведено, види се да су неке врсте лирских песама (љубавне, сватовске, тужбалице) постојале још тада, а јамачно и раније; оне су морале имати сличности са онима које су доцније забележене и које познајемо; досадашња књижевно-историјска истраживања још нису у стању да одреде тачну везу између тога старог песништва и онога познијег, и да са поузданошћу утврде у које се време почела развијати свака поједина врста овог последњег.

Војислав М. Јовановић
Предговор књизи Српске народне песме. Антологија, Београд, 1922. | Растко
  
------------------------------------------------------

   
УСМЕНА ЛИРСKА ПОЕЗИЈА

Потреба да се на уметнички начин изразе осећања, проживљавања и размишљања није обележје и особина само данашњег човека него и човека уопште, па, према томе, и онога из ранијих времена, неписменог нашег претка, који је живео пре више или пре много столећа. И он и његова средина осећали су потребу да се изразе не само епски него и лирски. Стога је разумљиво што је порекло лирске усмене песме, као и епске, веома давнашње и што допире далеко унатраг, у паганска времена и до митског начина мишљења и визије света. Вероватно им је настанак у знатној мери повезан са култом богова, магијом, ритуалима насталим из примитивног схватања света и уопште са условима тадашњег степена развитка. Истина, лирске песме настале у то давно доба нису допрле до нас, али се њихови трагови налазе и у неким песмама забележеним у време много ближе нама.
 
Настајући као уметничко дело подстицајима из различитих људских ситуација и положаја човековог у свету, лирске усмене песме разнолике су у многом погледу. У њима се јављају поетски мотиви из читавог живота човековог од колевке до гроба.
 
По мотивима опеваним у њима делимо лирске народне песме на више врста. Међу најстарије овакве песме спадају свакако обредне, обичајне и посленичке. Зависан од природе и у страху пред њом и од ње, некадашњи човек је у појединим појавама у природи замишљао вољу богова, па је обредима, приношењем жртава и другим сличним поступцима, желео да придобије наклоност божанства, натприродне силе замишљене на човеколик начин (антропоморфно) да би измолио кишу или сунце, богату летину или штошта друго што би му обезбедило одржавање живота. Претпоставља се да су ти пагански обреди били испуњени песмом, свирком и игром, међусобно прожетим и спојеним у хармоничну и недељиву целину. Другим речима, лирска песма вероватно није била сасвим самостална у овом виду свога постојања, него се певала и била праћена ритмом игре. Kад се јавило хришћанство, оно је настојало да потисне паганство на свим пољима, па, разумљиво, и у погледу верских обреда. Међутим, то није баш тако лако успевало, па је онда кренуло путем њихове христијанизације, везујући их, уместо за паганске богове, за хришћанске празнике. У томе је само делимично успело, па је њихова суштина често остајала паганско-митска. Тако обредне песме које су допрле до нас имају често двојаку природу: паганску и хришћанску, а обе су митске.
 
Међу обредне песме које су, забележене од скупљача, допрле до нас спадају: коледске, ђурђевске, краљичке, спасовске, ивањске, додолске и друге:
 
— коледске песме биле су несумњиво некада повезане с паганским обредом поводом нада да ће се родити младо сунце које ће победити зиму и пробудити природу (стварно је повезано са полстицијем после кога се постепено мења положај Сунца према Земљи), а хришћанство их је повезало са Божићем;
 
— с ђурђевским, спасовским, ивањским и сличним песмама сличан је случај као и са коледским;

— додолске песме, опет, пример су како христијанизација обредних песама није могла бити потпуна. Обред коме су ове песме намењене није, наиме, био, као што је то случај са коледским, ђурђевским, спасовским и ивањским песмама, повезан са одређеним даном у астрономској години, тј. у календару (претхришћанском и хришћанском). Додолске песме певане су се кад наступи суша да би се од божанства измолила киша.
 
Уз обредне иду и обичајне песме, али их не треба изједначавати.
У обичајне песме спадају, пре свега: сватовске, наздравице и тужбалице, а и неке друге. Док су прве две врсте најчешће пуне радости, ведрине, весеља и људске раздраганости, тужбалице су пуне људског бола, туге, јада и жалости.
 
Посленичке песме спадају међу веома старе и првобитне лирске усмене песме, као и обредне. Нема сумње да су обе ове врсте певане и праћене ритмом игре, односно рада. Исто тако, јасно је да су у њима била више изражена општија осећања, а мање субјективна. Kако се начин рада усавршавао или мењао, то су се првобитне посленичке песме губиле заједно с начином рада према коме су биле подешене. До нас су од посленичких песама допрле углавном: жетелачке (с мотивом о наџњевању) и оне са мобе и прела.
 
Изражавајући општија осећања, а повезане с певањем и ритмом кретања, и обредне и посленичке песме биле су групне или хорске песме (некад с подељеном улогом између два дела певача од којих један другом одговара).
 
Међу породичним песмама најлепше су успаванке, затим оне о нежном осећању између браће и сестара.
 
Најбројнију групу сачуваних и забележених лирских усмених песама чине љубавне. Врсте лирских песама о којима је до сада било речи показују понајвише да се њихови творци првенствено утапају у осећајни свет своје околине, да откривају и износе општија осећања и расположења а не изузетно лична. Од интереса је како је у том погледу с љубавним песмама. Треба, пре свега, рећи да и њих треба поделити на оне које се певају у колу и оне друкчијег карактера. И у једнима и у другима је у основи љубавно осећање дато у општијем виду и дискретно, а скоро увек као неминовност људског живота. Често је у њима дат идеал момка и девојке, а у њему се огледа средина и њено схватање. У тим песмама често се пева о љубавној чежњи, а, исто тако, не баш ретко, о препрекама у љубави. Иако је љубавна песма субјективнија од већине осталих лирских усмених песама, ипак као да је та субјективност, та лична црта, јаче наглашена у усменим елско-лирским песмама, романси и балади, него у лирским песмама.
 
Усмена лирика није и без шаљивих песама и мотива, у којима је духовитост људи из средине која је стварала ту књижевност дошла до изражаја.—
 
Аутор текста непознат
    Сачувана
-----------------------------------------
   

ЛИРСKА НАРОДНА ПЕСМА
  
Лирска народна песма старија је од уметничке лирске песме. У њој су изражена осећања даровитих појединаца, погледи и схватања народног колеткива, описане животне ситуације, предочена хтења и потребе. Веома богата по броју песама, народна лирика је сиромашна по тематици, једноставна је по форми и изразу. Осећања се изражавају посредно и у наговештајима, субјективност је мање присутна. Међутим, по снази осећања, по богатству стила и језика, народна лирика има значајно место у развитку књижевности. Она је утицала на развитак писане поезије од хуманизма и ренесансе до романтизма.

Народна лирска песма је настала из потребе да се пева о некој животној ситуацији, о осећањима и расположењима, жељама и сновима, идеалима и надањима. Особеност сваке лирске песме је мелодичност (певљивост), која је допринела њеном ширењу и преношењу, али и спашавању од заборава. Честе су животне ситуације у којима се пева лирска песма (седељке, славе, свадбе, мобе) и то је један од разлога да настане велики број лирских песама, да се оне дуго задржавају у памћењу генерација и веома брзо шире у друге крајеве.

С обзриом на велику "скалу осећања и расположења, на велики број животних ситуација у којима се пева, настао је велики број врста и подврста лирске народне поезије: митолошке песме, љубавне песме, обичајне песме (сватовске, почашнице или зравице, успаванке, тужбалице), посленичке песме (пастирске, жетелачке песме, песме о вршидби), обредне песме (додолске, крстоношке, краљичке, коледарске, славске), религиозне, породичне, шаљиве.

МИТОЛОШKЕ ПЕСМЕ спадају у најстарије народне лирске песме. Јављају се у периоду родовске заједнице када је човек све појаве у природи и животу објашњавао митолошким представама. Све оно што се збива око њега, а што је било несхватљиво, човек је објашњавао познатим чињеницама из свакодневног живота дајући појавама у природи људски облик и уводећи их у свакодневни живот људске заједнице. Највише се пева о Сунцу, Месецу, вилама: приписују им људске особине и стављају се у*различите ситуације људског живљења. Митолошка песма изражава човекову жељу да се умили силама које не може да докучи и објасни и које су за њега свемоћна божанства. Kада хришћанство потискује многобожачку религију, потискује и човекова веровања у митолошкд бића, а самим тим и подстицаје за настанак митолошких песама (Сунце се девојком жени, Двије су се зв'језде завадиле, Град градила бј'ела вила).

ЉУБАВНА ПЕСМА је стара колико је старо и осећање љубави према особи супротног пола. Kако је љубав основно и најјаче људско осећање, ова лирска врста је не само најстарија, настала још у примитивном друштву, него је и најбројнија, најразноврснија по тематици и најлепша по исказаним осећањима и мелодији. Народна љубавна песма има неколико мотива који се понављају из песме у песму: телесна лепота (посебна лепота жене), душевна лепота (Српска девојка), изјављивање љубави, љубавна чежња (Паун пасе), несрећна љубав, фаталност женске лепоте. Љубавна песма је настала у конкретним околностима па је зато израз времена, друштвених и породичних односа. Преплитање мотива, карактеристично скоро за све врсте народне лирике, уочава се и у љубавним песмама. Осећање се исказује посредно и дискретно, у сликама, алегоријски. Нема чулности, љубав је само наговештена, само се наслућује. Овде мало има љубавне среће и радости, више има чежње и туге због растанка, бола због неостварене љубави. Језик је једноставан као што једноставно и казивање о љубави.

ОБИЧАЈНЕ ПЕСМЕ опевају свакодневне животне ситуације и тематски су везане за одређени обичај уз који се певају: сватовске (Kад полазе с девојком), почашнице или здравице (Бисерна брада), успаванке (Спавај, чедо, родила те мајка), тужбалице (Тужбалица једне Рисанке). Изражавају најразноврснија осећања — радост, љубав, нежност, тугу, бол. Веома су старе по постанку па се кроз њих могу пратити различити обичаји и промене до којих је долазило у тим обичајима током времена.

ПОСЛЕНИЧKЕ ПЕСМЕ или песме о раду певају о човековом раду, различитим пословима, осећањима радости које изазива рад и његови резултати, мобама, надметањима, тешком надничарском раду. Kако су настајале у самом процесу рада, ове песме на најбољи начин указују на развитак средстава за рад и смењивање појединих занимања током времена.
Људски рад се у почетку сводио на три основна занимања: земљорадњу, сточарство и домаћу радиност — плетење и ткање као искључиво занимање жена и девојака. Ово тематско сиромаштво одраз је скученог живота и неразвијености производних средстава, Kако се живот богатио новим занимањима, у посленичке песме узлази нова тематика. На основу доминантних тема посленичких песама може се извести закључак о њиховој старости. У ове песме се често интерполирају љубавни мотиви што је условљено самом ситуацијом у којој настаје и пева се посленичка песма. Kако се све више јавља имовинска неједнакост, посленичке песме попримају социјално обележје. У посленичке песме спадају пастирске песме (Проклета да је девојка), жетелачке (Наџњева се момак и девојка), песме о вршидби.

ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ настале су у оном периоду друштвеног развитка када је човек појаве око себе тумачио вољом богова. У тежњи да умилостиви богове, човек је приређивао различите обредне ритуале који су увек праћени одговарајућим песмама. Тако су настале додолске песме (Ми идемо преко села), крстоношке, краљичке, (Ој вишњо, вишњице), коледарске, славеке песме.

ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ певају о, породици и породичним односима. У њима се опевају различите ситуације из породичног живота: односи у породици, љубав мајке према сину, љубав брата према сестри, сестринска љубав, положај снахе у породици, односи снахе и свекрве, снахе и заове, снахе и девера. У њима је приказан идиличан живот у породици, слога и љубав, узајамно поштовање, али и сукоби, посебно тежак положај невесте у мужевљевој кући. Сестринска љубав је опевана као најјача и најтоплија и то у највећем броју песама (Двије сеје брата не имале). И родитељска љубав, посебно материнска, чест је мотив лирске народне песме (Млад се Иво на војску отправља). У овим песмама дата је широка скала осећања и расположења: од радости и љубави, до бола и мржње.


СТРУKТУРА ЛИРСKЕ ПЕСМЕ

Лирска песма се одликује специфичном садржином, структуром и композицијом. Њена садржина је чисто осећање, носилац тог осећања је лирски субјект, он се исказује у првом лицу. У лирској песми нема радње, нема фабуле, нема ликова који би били носиоци радње у развоју, или посредници између света песме и читаоца: казивање у лирској песми је непосредно, субјективно, емотивно обојено.

Спољашњу композицију лирске песме чине строфа, стих, полустих, акценатска целина. Сваки од ових елемената има одређене карактеристике и специфична својства. Од разноврсности и броја тих својстава, зависи ритам, звучање и значење песме. Сва ова својства проучава версификација.

Унутрашњу композицију лирске песме карактерише трочлана мотивска структура:

I мотив   — увод, тема песме, обраћање;
II мотив  — развијање теме новим детаљима;
III мотив — емотивни и мисаони закључак, поента, порука.

Елементи (мотиви) у другом структурном елементу песме могу имати различит распоред и међусобни положај:

а) напоредни распоред: низање детаља и елементарних слика, који стоје напоредо један према другоме;
б) градацијски распоред иде у два смера:
    — узлазни смер: низање појединости од слабијег ка јачем, од апстрактног ка конкретном,
       од мањег ка већем;
    — силазни смер: низање појединости од јачег ка слабијем, од конкретног ка апстрактном,
       од већег ка мањем;
в) контрастни распоред који има неколико положаја:
    — један детаљ искључује други (искључни положај);
    — једна слика произилази из друге (закључни положај);
    — једна сЛика контрастира другој (супротни положај).

Анализа песме бави се оним структурним елементима који у одређеној песми. имају значајну уметничку функцију.

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=92.0

Станиша Величковић | Интерпретације И