Ко то тамо пева

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ко то тамо пева
Оригинални филмски плакат који је израдио Мирко Илић.
Изворни наслов	Ко то тамо пева
Жанр	комедија
Режија	Слободан Шијан
Сценарио	Душан Ковачевић
Продуцент	Милан Жмукић
Главне улоге	Павле Вуисић Драган Николић Данило Бата Стојковић Александар Берчек Неда Арнерић Миливоје Томић
Музика	Војислав Костић
Сценографија	Вељко Деспотовић
Камера	Божидар Николић
Монтажа	Љиљана Лана Вукобратовић
Издавачка кућа	Центар филм
Година	1980.
Трајање	86 минута
Земља	СФРЈ
Језик	српскохрватски
Буџет	180.000 немачких марака[1]
Награде	Пула: Златна арена Златан венац часописа „Студио“ Награда часописа „Младост“ Врњачка Бања: Прва награда Ниш: „Цар Константин“ Кан: Награда публике Монтреал: Гран при Панама: Гран при Саламанка: Гран при Ротердам: Гран при Вевеј: Специјално признање жирија Манхајм: Награда католичког жирија
IMDb веза

Ко то тамо пева је српски филм снимљен 1980. године у режији Слободана Шијана, према сценарију Душана Ковачевића.

Садржај

• 1 Радња
• 2 Улоге
• 3 Занимљивости
• 4 Плакат
• 5 Награде
• 6 Међународни фестивали
• 7 Референце
• 8 Спољашње везе

Радња

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Дотрајалим аутобусом фирме „Крстић и син“, за Београд креће група путника. Свако од њих има неодложне разлоге да што пре стигне у престоницу. Пролеће је 1941. Дан уочи немачког напада на Југославију. Аутобус креће из забити.

Због непредвиђених околности путовање ће се одужити, иако је полазна станица од Београда удаљена свега стотинак километара. На путу, путници се свађају и сукобљавају због рата у Европи. Наговештај будуће катастрофе се наслућује. Стари, растурени аутобус са својим необичним и помало откаченим путницима комична је слика једне епохе у распадању, крај једног света који ће нестати у пламену и екплозији.

И поред почетне нетрпељивости, путници се на крају уједињују, из чега ће произићи отворено насиље над два Рома музиканта.

Улоге

Занимљивости

• Душан Ковачевић је о инспирацији за сценарио рекао: ^[2]

Овај филм је инспирисан истинитим догађајем јер је заиста историјска чињеница да је тај аутобус долазио тог дана и да су његови путници били сличних судбина, решени да стигну у Београд.

• Већи део филма сниман је у Делиблатској пешчари.^[3] Према Шијану, глумци су се окупљали испред цркве Св. Марка у Београду и минибусима одлазили на локације за снимање.
• Богдан Диклић због рада у позоришту није могао да прихвати улогу Мишка.^[4]
• Љубиша Самарџић је одбио једну улогу у овом филму, наводно певача, коју је у последњем тренутку прихватио Драган Николић.^[5][3]
• Једну од највећих мистерија представља лик старе жене која седи на крају аутобуса. Постоје велике несугласице у вези са тим да ли је њено присуство спонтано или симболично. Наиме, према појединим аналитичарима, њена појава симболише надолазећу смрт, о чему сведочи и чињеница да је она тек спорадично присутна, да није део радње, те да је у аутобусу од пре прве станице.^[3] Ипак, у једном разговору са студентима Факултета драмских уметности, редитељ Слободан Шијан је индиректно одбацио ове тврдње, објашњавајући да је желео да сцена садржи лика коме не мора нарочито да се посвети (као свим осталим ликовима), те је њено спорадично "одсуство" приписао лошем осветљењу.^[3] У истом разговору, Шијан је истакао да је за ову "улогу" ангажована обична старица Ђенадија Рогић (1896—1991) из села између Београда и Делиблатске пешчаре.^[3]
• Југословенска кинотека је у сарадњи са компанијом Вип мобајл и Центар филмом израдила рестаурисану верзију овог филмског класика. Рестаурисана верзија је премијерно приказана 14. децембра 2017. године у сали Југословенске кинотеке.

Плакат

Плакат за филм израдио је загребачки дизајнер Мирко Илић на позив Слободана Шијана. Након 26 година, Шијан је овим речима прокоментарисао плакат:

Виталност лошег укуса не треба потцењивати. Као пример дозволите ми лично искуство — постер за филм „Ко то тамо пева“. Сада већ далеке 1980. године, позвао сам младог дизајнера из Загреба, Мирка Илића, да направи постер за филм, што је он и урадио — направио је модеран плакат који и данас изгледа моћно. На приказивању овог филма у Француској, годину дана касније, директорка фестивала узбуђено ми је истргла плакат из руку, и касније ми је послала разгледницу постера, урамљеног, како виси на зиду у њеној дневној соби. Међутим, продуценати филма никада нису били задовољни овим модерним дизајнерским решењем, и двадесет година касније, док су припремали DVD издање овог филма, коначно су изгурали своје „геџованско“ решење дизајна омота. Без обзира на чињеницу да им је филм, умотан у Илићев дизајн, донео невиђену количину новца, нису могли да се смире све док нису изразили свој кичерски сензибилитет и поделили га с публиком. Да, истрајност лошег укуса и лошег дизајна у нашем окружењу не треба потцењивати.

— Слободан Шијан, говор на отварању изложбе Грифон, Београд, 29. мај 2006.^[6], 20п

Награде

• Пула: Златна арена за епизодну улогу – Александар Берчек, Златан венац часописа „Студио“ – Слободан Шијан, награда часописа „Младост“ – Слободан Шијан
• Врњачка Бања: Прва награда - Душан Ковачевић, Златна значка – Александар Берчек
• Ниш: „Цар Константин“ – Александар Берчек, Златна клапа – Александар Берчек
• Кан: Награда публике
• Монтреал: Гран при
• Панама: Гран при
• Саламанка: Гран при
• Ротердам: Гран при
• Вевеј: Специјално признање жирија
• Манхајм: Награда католичког жирија

Међународни фестивали

• Кан
• Чикаго
• Каиро
• Даблин
• Вител
• Ла Рошел
• Истанбул
• Портланд
• Монпеље
• Париз

Референце

----------------------------------------------------------------------------------------------

Глумац из филма "Kо то тамо пева": Аутобус као судбина

    Борис Вуковић
    13.02.2011. 00:02
 

судбине-ненад-кости'

Са само једанаест година стао је раме уз раме са глумачким легендама Недом Арнерић, Павлом Вуисићем, Батом Стојковић, Ташком Начићем, Драганом Николићем, Александром Берчеком и Славком Штимцем. Деведесетих година био је ди-џеј, затим полицајац, а од 2002. вози аутобус градског саобраћаја у Београду на линији 17. Ненад Kостић (41), мали музичар из филма “Kо то тамо пева”, каже да и данас, 30 година касније, на послу среће исте ситуације налик онима из култног филма.

Данас вози на линији 17 ГСП “Београд”


Ненад Kостић је 1980. године ишао у пети разред основне школе у Врчину, кад је од његовог стрица Миодрага, који је свирао хармонику, стигао позив да иде са њим да снима филм у Делибатску пешчару. Стриц му је објаснио да жели да учини његовом пријатељу из војске Слободану Шијану да сними дипломски рад и да ће учествовати сви познати глумци. Једанаестогодишњи Ненад је пристао да оде на пробу филма “Kо то тамо пева”.

- Прошли смо пробу и онда је требало да потписујемо уговоре. Добио сам око 1,5 милиона динара, а рецимо да је нови “фића” коштао четири. Било је то доста пара за то време. Пробали смо песму и није изгледало лоше. Е, онда смо кренули на снимање, а према сценарију, требало је да будем ћелав. Kад су покушали да ме шишају, почео сам да плачем, нисам дао, рекао сам ако ће да ме шишају, нека траже другог. Неда Арнерић и Драган Николић нису дали да одем јер сам им се допао - присећа се Ненад почетка снимања филма.
Незаборавни дует и песма “Зааааа Београд...”
Незаборавни дует и песма “Зааааа Београд...”

Проблем је био то што Ненад никако није успео да научи да свира дромбуље, инструмент који му је композиција преписала. Међутим, Шијан је направио уступак, па је то снимљено преко плејбека. Анегдота на снимању са доајенима глуме било је прегршт.

- Бата Стојковић је требало да ме ошамари у оној сцени где нас ухвате као лопове. Шијан је инсистирао на крупном кадру и Бата је стварно морао да ме удари. Међутим, он ме је толико одаламио да је мени зазвонило у ушима и сузе су саме кренуле. Побегао сам из аутобуса колико ме ноге носе и сакрио се у Панчеву. Филмска екипа ме цео дан тражила, а кад су ме нашли, Бата ми је донео највећу бомбоњеру која је била да се купи и уз обећање да ме више тако неће ударити и наставили смо снимање. Сећам се и њихових ноћних пијанки у којима су предњачили Павле Вуисић и Штимац. Након једног од ноћних скупова, дадоше ми задатак да скупим све стаклене флаше, да се попнем на аутобус и да их бацам. Тад сам тек видео да су донели ловачке пушке “бокерице” и да су хтели да вежбају гађање. Берчек ме водио на сладолед, Драган Николић се стално шалио, а са двометрашима, односно децом од деде који буши гуме стално сам играо шах - прича у даху Ненад.

Филм је снимљен за само 26 дана. Ненад након завршене средње саобраћајне школе почиње да ради као ди-џеј по београдским дискотекама.

- Након што сам одслужио војску у Љубљани, почео сам да пуштам музику са плоча и то сам радио пуних шест година. Онда се десило ратно стање, био сам мобилисан на ратишту у Вуковару. По повратку пријавио сам се на посао у полицији и радио сам у патроли у станици у Раковици пуних четири године. Онда су хтели да ме пошаљу на Kосово и одлучио сам да напустим полицију. Отворио сам играоницу са флиперима, стоним фудбалом, игрицама и од тога сам зарађивао толико да прехраним породицу. У јесен 2002. видим конкурс за возача у ГСП “Београд”, добијем посао и од тада возим аутобус на линији 17. Изгледа да ми је аутобус судбина - уз смех прича Ненад и седа у аутобус, смена почиње.

Док турира на почетној станици “седамнаестицу”, припрема ретровизоре за полазак, прича како му се “Kо то тамо пева” дешава сваки дан.

- Деси се да морам нагло да закочим, па путници причају као по сценарију из филма. Чујем стално “вози Мишко”, или “како возиш, није кромпир”, али се само насмејем и наставим. Није ни чудо што је филм тако успео, толико разних људи на малом простору, то је живот - одмахује Ненад и са почетне станице креће у нови круг “седамнаестице”.

https://www.blic.rs/vesti/reportaza/glumac-iz-filma-ko-to-tamo-peva-autobus-kao-sudbina/69rmwqm

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ПОГЛЕДАЈТЕ ФИЛМ "КО ТО ТАМО ПЕВА" : https://www.youtube.com/watch?v=ZwozSLas8DM