Јејтс - песник који је био сама Ирска

ДА није било Јејтса, Ирска би можда била земља светаца и научника. Овако, она је острво великих песника и сањара.

Читав свет, а нарочито његови сународници, обележиће ове године 150. рођендан Вилијама Батлера Јејтса (1865-1939), без сумње једног од највећих песника 20. века, драмског писца, нобеловца и неуморног борца за ирску независност, културу и традицију.

Јејтс је пример чистог песника, сложни су његови тумачи. Један је од најостваренијих лиричара у читавом веку, за кога није било доживљаја, сазнања и теме на којој није опробао своје стихове.

Чиме је заслужио трајно место у историји ирске и светске књижевности?

Јејтсова поезија је, по мишљењу Зорана Пауновића, професора енглеске књижевности, сублимат свега најдрагоценијег и најособенијег у ирској уметности.

- Својим дослухом с вечношћу, односно с гласовима предака, и способношћу да оно што је архетипско и ванвремено угради у поезију која проговара модерним, свом времену потпуно сагласним изразом, Јејтс је израстао у песника чије је име синоним за ирску поезију, али и у једног од најзначајнијих књижевника епохе која траје и данас - каже за “Новости” Пауновић.

Одмалена дубоко уроњен у свет фолклорних предања, легенди и митова, Јејтс је, по Пауновићевим речима, теме и ликове из предела оностраног користио као уметник који не прави разлику између такозваног објективног света и света имагинације:

- Зато је овај други - свет имагинације, заснован на митском и окултном - у његовој поезији тако уверљив и тако моћан.

У “Аутобиографији” песник је објаснио свој стваралачки терен:

“Ја сам веома религиозан, и пошто су ме Хаксли и Тиндал, које мрзим, лишили једноставне религије мог детињства, створио сам нову религију, једну готово непогрешиву Цркву песничке традиције, с ваздан прича, и ликова, и емоција... жудео сам за светом у којем бих могао вечно откривати ову традицију, и то не само у песмама и сликама него и у плочама око димњака и у драперијама које штите од промаје”.

Нобелову награду за књижевност примио је 1923. године, за своју “трајну инспирисаност поезијом, која у високо уметничким формама изражава дух целе нације”, а дугу беседу посветио је својој земљи, њеној историји и ирском националном препороду. Одговарајући тада на многобројне честитке, рекао је да сматра како Нобелова награда није толико признање за њега лично, већ за оно у његовом делу што представља ирску књижевност, а да је “Нобел” европска добродошлица новој слободној држави.

“Небеске тканине”,
“Кад будеш стара”,
“Женско срце”,
“Беле птице”,
“Љубавник прича о ружи у свом срцу”,
“Песник својој љубљеној”,

неке су од песама које једнако узбуђују данашње читаоце, као што су његове савременике.

Један је од ретких писаца који је своја најзначајнија дела створио после добијања овог признања, који је временом постајао све бољи песник. Што је више старио, додаје Пауновић, Јејтс је постајао и све млађи. Несмањени младалачки занос удружен са животним искуством и из њега проистеклом мудрошћу, допринео је томе да Јејтс остане велики песник дословно до последњег даха.

У два мандата Јејтс је био члан Ирског сената, од 1922. до 1928. године, и кроз читав живот се трудио да усклади политичко ангажовање и књижевни рад.

- Јејтсови савременици тражили су од њега да буде родољуб по мери свог времена - дакле, ватрени заговорник ирске независности, песник чији је најважнији задатак да паролашком, борбеном поезијом, да свој допринос борби за ту независност. Он сам је, с друге стране, своју отаџбину силно волео на безмало метафизички начин, нимало у складу с актуелним политичким потребама. Отуда су његове најбоље родољубиве песме оне у којима, не марећи за диктат времена, изражава управо такву љубав. Оне у којима је чинио уступке “политички коректном” патриотизму не спадају у његову врхунску поезију - каже Пауновић.

Незаобилазан и као драмски писац, Јејтс је, такође, и један од оснивача и управник Еби театра - Ирског народног позоришта у Даблину.

Најбоље о В. Б. Јејтсу код нас је писао Миодраг Павловић, а најбоље га је преводио Милован Данојлић, који је направио најобимнији избор његове поезије на српском, у издању новосадског “Орфеуса”. Данојлић, за “Новости”, каже да је неколико пута ишао у Ирску, обишао и стару норманску кулу у срцу ове земље, која се сада обнавља, а коју је славни песник откупио и у њој живео последњих година.

- Јејтс је за мене био не само откриће великог песника изузетне снаге, него и Ирске ближе и даље прошлости и духовности, које је у поезији и драмама оживео. Доста сам од њега научио. Он је на неки начин сама Ирска, оно што је најчистије у ирској поезији и души. Био је велики национални и патриотски песник, што данас није мода - каже Данојлић.

Родио се у Сандимонту, близу Даблина, а свет је напустио у хотелу “Идеал Сежуе”, у Ментону, у Француској. Сахрањен је на приватном и дискретном погребу, како је желео, у француском месту Рокберну. Септембра 1948. године Јејтсово тело је, такође према његовој жељи (јер је у писму супрузи тражио да га, после десетак година, изместе у Ирску), пренето у Драмклиф, на ирском броду. Његов епитаф, три стиха из песме “Под Балбеном”, гласи: “Баци хладан поглед на Живот, на Смрт, коњаниче, и прођи поред”.

---------------------

БРЕДБЕРИ, МИЧЕЛ, МАКАРТИ
Вероватно више но било који други песник изузев Вилијама Блејка, Јејтс је утицао на касније песнике и писце друге половине 20. века, као и на популарну културу. - Споменимо само неке примере: роман “Златне јабуке сунца” Реја Бредберија који у наслову има стих из Јејтсове “The Song of Wandering Aengus”; песму Џони Мичел “Slouching towards Bethlehem” насталу на темељу Јејтсове “The Second Coming”; роман Кормака Макартија “Ово није земља за старце”, чији је наслов Јејтсов стих из песме “Sailing to Byzantium” - каже Пауновић.

https://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:538384-Jejts---pesnik-koji-je-bio-sama-Irskа

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

КАД БУДЕШ СТАРАКад будеш стара, седа, пред спавање снена
Дремала крај ватре, ову песму тада
Узми, читај и сањај како си била млада,
Очију топлог сјаја и дубоких зена.

И како многи у лепоту твоју заљубљени бише
И крај тебе искрени и лажни знаше да се сјате
Док је само један волео ти душу и мислио на те
Кад лепоту твог лица бриге осенчише.

Па док се свијаш крај топлог ватриног гнезда
Промрмори сетно како љубав брзонога мину,
Преко високих гора како се ка небу вину
И сакри своје лице у роју од звезда.

Превео Миломир Илић

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/jejts-kad-budes-stara.html

------------------------------------------------------------------------------------------

ПЕСНИК СВОЈОЈ ЉУБЉЕНОЈ

Приносим ти као на олтар живи

све књиге своје небројених снова,