ЖИВОТ

Не миришу више ни липа, ни багрем,
Или моја чула лагано се гасе;
Ех, кад бих могао да се сетим барем
Пре него што сасвим заборавим за се.

Још једном да стрчин низ мокре сокаке
И удишем мирис покисле прашине,
Да ослушнем само те мале кораке
Пре него што душу заробе тишине.

Пре него што росу сузом не назовем,
И са чела скинем капи хладне, мртве,
Хтео бих у снове снове да дозовем
И да схватим живот који иште жртве.

А липе цветају, багрем већ је свео,
Нигде дашка ветра да мирис донесе;
У одаје маште стао живот цео
Још трeнуци судњи само да се десе.

------------------------------------------------------

ЉУБАВ

Сигурно постојиш – не знам где ни како
Нити сам икада могао да схватим
Како проста грешка живот скрене лако
На пут без повратка и јауке затим.

Сигурно постојиш као нектар дата
Можда као пелин – можда вино питко
Или као мамац у мрежи од злата
Несхватљива мада исписана читко.

Сигурно постојиш, јер зашто бих снио
Ту предивну снагу највећу од свију
И како да сазнам ко сам и где био
Ако ту нирвану од мене сакрију.

Сигурно сам некад и срео те нему
Не видевши речи у сетним очима
Бежао у тугу туђу, преголему
И тражио спаса пијаним ноћима.

А ти већ постојиш – не знам где ни како
Нити сам икада могао да схватим
Како проста грешка живот скрене лако
На пут без повратка и јауке затим.

--------------------------------------------------------

ЋУТАЊЕ

Хтео бих да кажем
А да не заболи
Ни тебе – ни мене
Ни снове – ни јаву
Нити оне што нас воле
Без галаме
Зато ћу да ћутим
Душом пуном речи
Или празне главе
Јер поглед ће рећи
А да не заболи
Ни тебе – ни мене
Ни снове – ни јаву

---------------------------

ЈЕСЕЊА ЧЕЖЊА
Одлетеше ласте из снова и јаве;
Све лагано вене на стази живота;
Само вране гракћу, круже изнад главе,
А душу притиска тишина ћивота.

Све што некад беше као да и није;
У трептају ока тек јави се слика,
Као сан без боје што страхове крије
Сећањем се вуче чежња превелика.

И зашто ме буде сред ноћне тишине,
Авети већ давно минулог чезнућа;
Кад не знам да нађем путе из маглине,
Ни где се сакрише умилна пренућа.

--------------------------------------------------------

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Aнђелко Заблаћански је рођен 04.12.1959.године у Глушцима, Богатић. Основну школу је
завршио у Глушцима, средњу техничку у Сремској Митровици, а студирао у Новом Саду,
али због тешке саобраћајне несреће (1982) све прекида и себе проналази у писању.
Поезију, афоризме и сатиру пише дуго, али је ретко објављивао (Круг, Експрес, Наш пут,
Политика...). Као песник заступљен је у зборнику "Шумадијске метафоре" (1991), а у истом
зборнику за 2005. годину уврштен је међу 10 специјално похваљених аутора. Такође,
заступљен је у "Антологији песништва Шапчана и Подрињаца" (1994). Објавио је самосталне
збирке песама "Рам за слике из снова" (1992) и "Игра сенки" (2004).
Као афористичар заступљен је у лексикону "Ко је ко у нашем хумору и сатири" (1997) и у
збирци афоризама наших афористичара "Извајане мисли" (2000). Издао је и самосталну
збирку афоризама "Палацање" (2006).
Ово је његова трећа збирка песама.

цела збирка песама

Птица на прозору

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/ptica-na-prozoru.html