Ракић је рођен 30. септембра 1876. године у Београду, а умро је у Загребу 30. јуна 1938. године од тешке болести, након неколико операција.

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а Правни факултет у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дјела 1904. године.

Послије студија на Великој школи у Београду и факултетима у Француској, као свршени правник, Милан Ракић је ушао у дипломатску службу у којој ће провести тридесет година, службујући у Приштини, Скопљу, Солуну, Скадру, Софији, Букурешту, Копенхагену, Лондону, Риму.

Боравак у Приштини подстакао је настанак косовског циклуса, Копенхаген је инспирисао стихове „Вечитог путника“, у Риму је, погођен сестрином смрћу, написао „Опроштајну песму“, која је означила крај његовог пјесничког стварања, и то девет година пред смрт.

У дипломатској служби у иностранству био је скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922. године, а за редовног 12. фебруара 1934. године, преноси

Њему у част установљена је пјесничка награда Милан Ракић коју додјељује Удружење књижевника Србије.

Ракић се својим првим пјесмама појавио у „Српском књижевном гласнику“ 1902. године. Потом је објавио двије збирке пјесама /1903. и 1912. године/, које је и публика и књижевна критика поздравила са одушевљењем.

Његове малобројне пјесме одликују се највишим умјетничким особинама и представљају врхунац у изражају пјесничке школе коју је основао Војислав Илић.

Он је пјесничку вјештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан.

Ракић је са Шантићем најуспјешније обновио српску родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смјеровима модерног мислиоца.

Његове мисаоне пјесме су јасне иако дубоке, једноставне и поред рјечитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом.

Написао је укупно 64 пјесме и нешто позоришних критика, али највећи дио онога што је у поезији створио, може да издржи и најстрожији критички суд.

Посебно његује једанаестерац и дванаестерац, стихове звучне и гласне, саливене и савршене, који су за њега једина два стиха способна за израз. Од лирских облика најчешћи је сонет јер је огледало савршенства и пјесничког мајсторства.

Превођен је на француски, њемачки, мађарски, бугарски, руски, италијански и енглески језик.

Извор: РТРС

-------------------------------------------------------------------------

Милан Ракић – Искрена песма

ја ћу ти, драга, опет рећи тада отужну песму о љубави, како чезнем и страдам и љубим те, мада у том тренутку не осећам тако

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

 

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

 

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.