Да ли „Јенкији“ коначно иду кући?

Председник Доналд Трамп је могао бити нешто спретнији и дипломатичнији кад је наредио повлачење са североистока Сирије. Ипак, то повлачење је било неизбежно колико и његове последице. Хиљаду америчких војника и њихови курдски савезници нису намеравали да унедоглед доминирају читавим северноисточним делом Сирије насупрот вољи режима и војске из Дамаска.

Да су САД одбиле да напусте сиријску територију на захтев Турске, сукоб би био неизбежан, било са Турском, Дамаском или обома. А ова земља не би ни подржала ни трпела нови рат са Турцима или Сиријцима.

И кад год да су Американци отишли, Курди би, суочени са далеко моћнијом Турском, морали да преговарају о најбољем аранжману са сиријским лидером Башаром ел Асадом. Нити је турски председник Реџеп Ердоган хтео да допусти сиријским Курдима да стекну упориште одмах преко пута његове јужне границе, тик уз турске Курде из ПКК (Радничке партије Курдистана) које Ердоган сматра терористичком претњом по јединство и опстанак његове земље.

ОПШТА ОСУДА
Русија је била та која се укључила у посредовање поводом споразума након којег су Курди устукнули и пустили сиријску војску да заузме њихове положаје и одбрани сирјске пограничне области од Турака. Неки затвореници ИСИС-а под контролом Курда су побегли. Али ако сиријска војска преузме старање над овим затвореницима од њихових курдских стражара, те борци ИСИС-а и њихове породице снаћи ће судбина коју су терористи сами призвали.

Осуда Ердогана због инвазије на Сирију била је готово општа. Конгрес захтева санкције. НАТО савезници прекидају продају оружја. Али пре него што предузмемо било шта, требало би  да се подсетимо неких историјских чињеница. Турска је савезник НАТО-а, споразумни савезник, скоро седам деценија. Курди нису. Турске трупе су се бориле заједно са нама у Кореји. У Турској су биле смештене ракете Јупитер окренуте ка Русији у Хладном рату, нуклеарне ракете које смо повукли као наш уступак према тајном договору између Кенедија и Хрушчова којим је окончана Кубанска ракетна криза.

Турци су прихватили америчко оружје, а затим су прихватили његово уклањање. Турци имају другу највећу војску у НАТО-у. Они су нација од 80 милиона људи и мост између Европе и Блиског истока. Доминирају Дарданелима и Босфором, преко којих сви амерички и руски ратни бродови морају да прођу приликим уласка и изласка у Црно море. Амерички ратни авиони су стационирани у турској ваздухопловној бази Инџирлик, као и 50 америчких нуклеарних бомби. Осим тога, Турска пружа скровиште за милионе избеглица из сиријског грађанског рата, које Ердоган чува од преласка у Европу.

Један од избегличких кампова у Турској у којима је смештено три и по милиона сиријских избеглица

Штавише, требало би да разумемо Ердоганову забринутост због курдских војних ветерана из Сирије на његовим границма. Када је Панчо Виља покренуо своју убиствену рацију 1916. у Колумбусу у Новом Мексику, послали смо генерала „Блекџека“ Першинга (Џон Першинг, високи официр војске САД, прим. прев.) дубоко у територију Мексика да га свргне. Без савезника који се боре на нашој страни у Сирији, тамошње мале америчке војне снаге ће се вероватно брзо и у потпуности повући.

Данас су Блиски исток и свет постали свесни да Трамп не блефира кад каже да престају да важе вечите ратне гаранције и да ће вратити америчке војнике кући из „бескрајних ратова“. Саудијци су схватили поруку када Сједињене Државе нису учиниле ништа да одговоре на ракетни и дроновски напад из Ирана – или од стране милиције коју подржава Иран – који је уништио половину нафтне производње Ријада. Вашингтон је тада рекао да је то ствар између Саудијске Арабије и Ирана.

ЈЕНКИЈИ НЕЋЕ ДОЋИ
Отуда је изненађујуће што је администрација крајем прошле недеље, нашавши се под ударом обе странке у Представничком дому и Сенату због „напуштања“ Курда, најавила размештање 1.500 до 3.000 војника у Саудијску Арабију како би ојачала одбрамбене капацитете краљевства од ракетних напада. Једино објашњење за овакву контрадикторну ситуацију јесте максима сенатора Хенрија Ашерста: „Мека рука доследности никада не сме дуго да се задржи на рамену једног државника“.

Ипак, упркос овом најновијем размештању америчких снага, Саудијска Арабија је добила поруку: Трамп ће им продати сво оружје које могу купити, али ниједна саудијска куповина не осигурава да ће Јенкији доћи и борити се у њиховим ратовима.

Због тога су Саудијци започели преговоре са Хутима, са којима ратују у Јемену још од 2015. године. И сада траже преговоре са Ираном. Дипломатско решење сукоба се изгледа престолонаследнику Мухамеду бин Салману наметнуло само по себи, чим је схватио да Американци не посматрају Саудијце на исти начин као што посматрају НАТО савезнике.

Неоспорно је да су ове одлуке – да не вршимо одмазду према Ирану због напада на нафтна постројења Ријада и одлука да се нагло прекине савезништво са сиријским Курдима – шокирале свет. Иако су Американци провели већи део Хладног рата у „мучном преиспитивању“ обавеза према непоузданим савезницима, овога пута би Јенкији могли бити смртно озбиљни. Овога пута, Американци можда заиста иду кући.

Америчке трупе напуштају северну Сирију, октобар 2019.

Свака држава која данас верује да има подразумевајућу или уговорну гаранцију да ће се Сједињене Државе борити у њено име, можда би требало да поново преиспита вредност њеног џокера у рукаву.

Превео Радомир Јовановић

Извор Buchanan.org

https://www.standard.rs/2019/10/17/da-li-jenkiji-konacno-idu-kuci/