Да ли је либерализму одзвонило?

Хилари Клинтон их је назвала „јадницима“. Барак Обама их је назвао губитницима који се „држе“ своје Библије, нетрпељивости и оружја. За председника Европске комисије Жан-Клода Јункера они су „популисти, националисти, глупи националисти… заљубљени у своје земље“.

У реду, они могу бити „глупи“. И да, они воле своје земље. Али прошле недеље они су одували Јункера, шокиравши Запад и читав свет. Управо завршени избори у највећим светским изборним заједницама – 28-очланој Европској унији и Индији од 1,3 милијарде људи – показали су да талас национализма наставља да расте и да се шири дуж целе Европе и Азије.

У Индији, хинду националистичка Индијска народна партија (БЈП) премијера Нарендре Модија остварила је убедљиву победу. Она је била тако убедљива да је Моди пожурио да увери не-хиндуисте, посебно оних 200 милиона муслимана у Индији, да ће и они остати равноправни грађани. Али у Индији је наступило доба хиндуиста.

ОПШТИ ТРИЈУМФ ДЕСНИЦЕ
Брегзит странка Најџела Фаража, формирана пре само неколико месеци, била је прва у Британији са 31 одсто гласова. Ниједна друга странка није била ни близу тог резултата. Лабуристи су освојили 14 одсто, а торијевци премијерке Терезе Меј завршили су на петом месту са само девет одсто гласова, што представља историјско понижење за ову странку.

У Француској је странка Емануела Макрона изгубила од странке Националног окупљања Марин ле Пен, коју је он на прошлим председничким изборима победио двотрећинском већином.

Популистичко-националистичка Лига Матеа Салвинија била је прва у Италији, са освојених 34 одсто гласова, што би могло довести до националних избора на којима би он постао премијер.

Националистичка странка Право и правда у Пољској и популистичка странка Фидес Виктора Орбана у Мађарској однеле су лаке победе.

У Немачкој, међутим, конзервативно-социјалистичкој коалицији Ангеле Меркел се осула подршка. И ЦДУ и СПД изгубиле су снагу, доживевши поразе који би могли уздрмати владу у Берлину.

Шта нам ови избори говоре?
Ако британски конзервативци желе да остану на власти у парламенту, мораће да напусте Европску унију и, ако је потребно, да се растану без брачне нагодбе са Бриселом. Торијевци не могу игнорисати вољу већине о најкритичнијем питању у претходних 50 година – националистичком захтеву за ослобођење од Брисела – и опстати као највећа британска партија.  Ко год да победи у трци торијеваца за наслеђивање Мејове, готово сигурно ће постати премијер који ће извести Британију из ЕУ.

Индијски премијер Нарендра Моди и председник Индијске народне партије (БЈП) Амид Шах

А то није нека велика трагедија. Први брегзит, на крају крајева, десио се 1776. године, када је 13 колонија Северне Америке прекинуло све везе са британском круном и кренуло пут своје независности. На крају се испоставило да све то није испало тако лоше.

Прошлонедељни избори су такође донели велике добитке за партије Зелених широм Европе. Стриктно фокусиране на климатске промене, ове странке ће ући у коалиције како би се обезбедила неопходна парламентарна већина за режиме левог и десног центра. Питање заштите животне средине ће сада вероватно, уз проблем имиграције из земаља трећег света, постати једно од главних питања на свим изборима у Европи.

ВЕЛИКЕ ЛЕКЦИЈЕ
Иако националисти и популисти контролишу четвртину места у Европском парламенту, они ће бити изоловани. Можда ће имати моћ да блокирају или стављају вето на одлуке ЕУ од које доноси Брисел, али неће моћи да наметну своју сопствену агенду.

Ипак, из ова два изборна циклуса се могу извући чак још веће лекције. Чини се да либерализам губи привлачност. У највећој светској демократији – Индији – већина је свесно искористила своје демократско право гласа како би допринела остварењу племенских и националистичких циљева.

Зашто либерализам пропада, а национализам иде узлазном путањом?
Прва идеја апелује на интелект; друга, укорењена у љубави према породици, вери, племену и народу, долази из срца. Ако говоримо о њиховој мотивационој снази за мушакрце, либерализам је у односну на национализам исто оно што и лоше пиво у односу на џин. Бити поносан Пољак, Мађар, Италијан или Шкот јаче подстиче човекову љубав и лојалност него идеја о грађанину Европе.

„Ко год говори о Европи није у праву“, рекао је Бизмарк. Европа је само „географски појам“.
 Политика идентитета, људи који се идентификују по својој етничкој припадности, националности, раси, култури и вери, изгледа да представља будућност света. Чак се и левичари клањају новој стварности.

„Политика идентитета је управо оно што смо ми и управо оно због чега смо победили“, каже Стејси Абрамс, афроамеричка политичкарка из Демократске странке која је скоро победила у трци за гувернера Џорџије. „Циљајући заједнице у Џорџији …повећали смо учешће бирача, увели смо нове људе у тај процес“.

Демократска странка је сада коалиција која се лако препознаје по раси, етничкој припадности, идеологији и роду – ту су Афроамериканаци, Хиспаноамериканци, Азијати, припадници LGBTQ популације, феминисти и Зелени.

Стејси Абрамс

Наши очеви оснивачи су веровали да смо ми Американци нови људи, засебни, јединствени, препознатљиви људи, сложна браћа која ризикују своје животе и проливају своју крв. Либерали верују да нас на окупу држе апстрактне идеје и идеали, као што су демократија, једнакост и различитост.

Али да ли су Вашингтон, Џеферсон, Медисон, Монро, Калхун, Клеј, Џексон, Сем Хјустон, Тајлер и Полк заиста веровали у једнакост и различитост док су Индијанце, Французе, Британце, Шпанце и Мексиканце истеравали из земље како би на целом континенту створили сопствену државу?

Или се ипак Манифест судбине тицао само нас, а не њих?

Насловна фотографија: Упорност меморије (1931), Салвадор Дали

Превео Радомир Јовановић

Извор Buchanan.org

https://www.standard.rs/2019/05/30/da-li-je-odzvonilo-liberalizmu/

• Bianca • pre 3 sata

  Ova diskusija je tek na pocetku, i mnogi drugi elementi se miraju uzeti u obzir. Ljudska bica su drustvena po prirodi. U sustini, pojedinac postoji samo kao dio svoje zajednice, sto god da ona bila. Nije liberalizam gubitnik zbig svoje racionalne prirode — da bi se navidno morao povuci pred iracionalnimboitanjima srca! Moze tako izgledati — ali nije to sustina. Liberalizam, nad-nacionalne, nad-drzavne institucuje su stvorili neprirodnu okolinu u kojoj covek, kao drustveno bice vise nema kontrolu nad odlukama, i ne zna KOGA pozvati na odgovornost. Liberalizam je ideja gdje neizabrani i cesto bezlicni birokrate donose odluke koje smisla nemaju za ljude i njihove zajednice — i prisiljeni su da prihvate odluke elita koje umisljaju da znaju bolje od “obicnih” ljudi.
  Sto se desava je pobuna protiv ODUZIMANJA DEMOKRACIJE. Cak u monarhijama i diktaturama pistoji vise demokracije od birokrata koje su pokirne korporacijama i koje ne zele nikakve prepreke na putu profita — a kamo li nekih “zatucanuh” naroda koji zeli da ima kontrolu nad svojim zivotom. U sustini danas postoje dva sistema u svetu. Jedan je baziran na drzavi koja upravlja svim subjektima — korporacijama, ekonomijim, drustvenom pravdom. Svaka monarhija danas na Bliskom Istoku je bazirana na tom modelu, i vladar je odgovoran. I sve dok je javno mjenje pozitivno po pitanjima socijalne pravde, i ekonomske buducnisti za nove generacije, sistem funkcionise. Ili se reformira. Ruski model je na oovrsini. slican zapadnom, ali je u sustini baziran na upravljanju drzavom kao da je korporacija cija odgovornost u sferi ekonomije, socijalne pravde i odbrane je jasna. U Kini, slican model drzave kao korporacije, samo nema zapadnih izbora , vec je vkadavina piramida gdje se pijedinci uzdizu na funkcije drzave, i sam vrh politike. Od osam na vrhu, jedan he izabran za predsednika. Taj sistem vlada u ime drzave, naroda, nacije — kako gid hocete.
  U US i EU — institucije izabrane ili postavljene, sluze korporacijama. Zato je na primer bili nemiguce sprovesti Brexit, jer kirporacije, stvarni vladari diktiraju piliticarima a politicari igraju igre da se izbegnu idluke naroda. U EU to je lakse jer su korporacije i osnovale zajednicu. To je bio prvi do sada eksperiment stvaranja institucija kijima diktiraju korpiracije i koje bi postepeno smaknule okvire drzavnog donosenja odluka inprepustilo stanovnistvo pod kompletnu kontrolu korporacija. Interesi korporacija iz senke bi odlucili sudbine ljudi. Instinktivno, ljudi ne podnose jaram kada im nije jasno tko drzi bic. I koga drzati idgovornim. Koliko se vec bune razni dusebriznici da je Modi postao autoritaean. Jer kada netko stvarno upravlja drzavom, zna se dobro kako zastititi nacionslni interes a ne dati korporacijama da narod muzu.

  Sto se tice Amerike, neki se smatraju Amerikanci, i misle da se odluke miraju donositi u interesu nacije. Drugi veruju da je pripadnost svojoj rasi ili drugoj grupi vaznije, i sve idluke se baziraju na tom filteru. Kuca podeljena ne stoji. Oteto — prokleto.

  pogledaj više
• • 

    дулебг Bianca • pre 3 sata

    Да, суверенизам је демократско питање. Народи јесу биолошке заједнице, склоне заједничкој одбрани, а са влашћу склапају "друштвени договор": колико ће своје слободе и прихода уступити у замену за мир, просперитет и правду. Колико год неки систем био "ауторитаран" - не може се одржати без сагласности народа; може на кратко - онда је то терор.

    Да не заборавимо и други проблем: друштва под влашћу корпорација нагло пропадају, осиромашују и остављају своје поданике без перспективе. На другој страни - јаке државе показују нову виталност и просперитет.