З. Метер: Помпео у Москви или вруће геополитичке игре

Захуктала дипломатија најјачих глобалних играча иде даље и то у својој све драматичнијој форми – од одржаних састанака, одустајања од претходно договорених састанака само који сат раније, до чудних изјава и објашњења таквих потеза и најава неких других. Све то свједочи о нервози која је посљедица очито сазријелог мишљења како је дијалог између супроtстављених страна, у првом реду онај између САД-а с једне, и Русије и Кине с друге стране нужан због драматичног погоршања међусобних односа, као и погоршања безбедносног стања у бројним кризним жариштима диљем свијета.

Несумњиво је дошло до пријеломног момента – старта нове фазе око формирања будућег поретка свијета након што је овај посљератни, према појединим мишљењима, исцрпио своју улогу, прије свега усмјерену на осигурање америчке глобалне доминације. А како Вашингтон, разумљиво с позиције свих доминантних сила (гледано кроз свеукупне историјске циклусе и мијене) и даље настоји одржати улогу јединог глобалног предводника тј. хегемона (иако је он у пракси више нема), он је устоличењем Доналда Трампа на мјесто предсједника почео с демонтажом тог посљератног поретка који му је постао „претијесан“ за очување старих и промовисање нових интереса, и који је, коначно, и омогућио САД-у нежељени успон његових глобалних конкурената – прије свих Кине и Русије, али и не само њих.

Очито је, сматрају данас амерички стратези, дошло вријеме за убирање данка (ако треба и „у крви“), како од држава које нису под америчким утицајем (Иран, Сјеверна Кореја, Венецуела, …), тако, још и више, од америчких савезника и партнера, који, према мишљењу Вашингтона, свој данашњи високи ступањ развоја и стандарда дугују једино њему, па му сада тај дуг морају вратити на начин како управо он то жели. Међутим проблем је у томе што сви они не мисле тако! Штавише, спремни су се америчком начину размишљања и америчким плановима супроставити на било који начин, а неки од њих и под било коју цијену. А како жеље за самосталношћу имају високу цијену, управо свједочимо драматичним пуцањима донедавно, наизглед тако чврстих и несаломљивих веза као, примјера ради, оних између САД-а и Турске, и сада, између САД-а и Њемачке. И једно и друго савезништво има велику геополитичку и геостратешку улогу и утицај, па зато померање двију споменутих кључних држава, од којих је једна доминантна сила на простору ЕУ, а друга једна од најјачих на простору Блиског истока у смјеру Источног геополитичког центра – представља истински глобални поремећај далекосежног карактера. Укратко речено, нова америчка спољнополитичка стратегија, операционално покренута инаугурацијом Трампа за предсједника САД-а, у врло је кратко вријеме успјела учинити оно што у вријеме хладног рата један СССР није успио у 50 година: раздвојити Вашингтон и Берлин, а Русију и Кину зближити у  историјско – никада виђено стратешко партнерство.

У тим и таквим новонасталим околностима, нова америчка стратегија вођења дипломатије уз истовремену позадинску пријетњу силом ако се не усвоје њени захтјеви, довела је до врло мршавих, или готово никаквих спољнополитичких успјеха (знатно више успјеха пожњела је на економском плану, кроз реконфигурацију старих трговинских споразума, попут бивше НАФТА-е на сјеверноамеричком континенту, или због америчких увођења царина према различитим земљама). Штавише, метода отвореног притиска изазвала је противреакцију готово свих, па и оних земаља које никаквог „коња за трку са САД- ом немају“, највише видљиво унутар ЕУ чије се поједине државе, па и оне мале попут Аустрије или Мађарске, не либе све отворенијој сарадњи с до јуче толико омраженом Москвом, у којој сада, зачудо, гледају пожељног партнера, незвисно од свих па и великих несугласица и пре свега супротним погледима на бројне свјетске проблеме.

При том нити Русија нити Кина више пасивно не чекају да им се неко на Западу смилује и почне с њима разговарати на равноправној основи, с нужном дозом међусобног уважавања а не вјечног држања придика о овом или оном (обично се ради о „излизаним фразама“ о људским правима, демократским стандардима и тд.). Зато данас и свједочимо чврстом преговарачком ставу Пекинга везано уз настојања за склапање америчко-кинеског трговинског споразума, руском одбијању ултиматума и бесплодних разговора с Вашингтоном по питању различитих спорзума војно-стратешке природе у којима се руски ставови и приједлози већ годинама у правилу игноришу, и, што је најважније, свједочимо стварању великог руско-кинеског стратешког партнерства, које се не жели звати „отвореним савезништвом“ само из разлога да не би произвело конотацију тј. дале аргумент и повод за нову блоковску подјелу свијета.

А управо на ово посљедње – кинеско-руско стратешко партнерство – односи се и данашња вијест која само потврђује сву драматичност и важност најновије захуктале дипломатске активности глобалних играча, коју сам споменуо на почетку текста, и која је почела с изненадним и врло дугим телефонским разговором америчког и руског предсједника Доналда Трампа и Владимира Путина, у петак, 3. маја. Тај разговор, и све оно што је иза њега услиједило, означио је улазак у сам финиш посљедње етапе преговарачке фазе покренуте око постизања модела будућег устројства свијета, након које, уколико она не уроди плодом, слиједи фаза подјеле свијета у интересне зоне, укопавање у властите ровове и интензивирање међусобних провокација, „подметања ногу“ на „клизавим“ теренима глобалних кризних жаришта, и исцрпљивања супротне стране „туђим рукама“ без остављања видљивих крвавих мрља на оним својим – иако би крви, у реализацији таквог сценарија требало бити „до кољена“.

Тако се, уочи сутрашњег састанка с америчким државним тајником Мајком Помпеом руски министар спољних послова, сигурно не случајно што се одабира тренутка тиче, данас састао с кинеским шефом дипломације Вангом Јием. Из онога што се могло чути у њиховом јавном обраћању новинарима (а да при том и не говоримо о ономе што је у њиховом разговору остало „иза затворених врата“ али о чему итекако можемо размишљати!) може се видјети сва драматика динамике глобалних геополитичких промјена, које до прије још свега неколико година нико није могао нити замислити. Тако је руски челник дипломатије малоприје изјавио да су у 70. годишњици међусобних дипломатских односа Русије и Кине, која се обиљежава ове године, двије земље „ушле на историјско рекордном нивоу сарадње у свим сферама“. Рекордна је била и робна размјена двију држава у 2018. години и износила је чак 108 милијарди долара, што је превазишло и првобитно постављени и амбициозни циљ од 100 милијуна долара.

Овдје бих желио повући паралелу и подсјетити, како је руска трговинска размјена с једном Њемачком, која је до избијања украјинске кризе 2014. године била највећи руски трговински партнер, износила највише 80-ак милијарди долара (а прошле године свега око 40 милијарди долара због међусобно уведених санкција и противсанкција), јер управо се из тог податка најбоље виде катастрофалне посљедице нове Источне политике Европске уније (мисли се прије свега на ону према Русији), покренуте под притиском САД-а. Из њега се јасно разазнаје ко таквом политиком, заправо, највише губи, и то не само у привредном смислу. А ево шта је Лавров данас још рекао на заједничкој медијској конференцији с кинеским колегом: „У току је разрада (руско-кинеских) инвестиционих пројеката у износу од 120 милијарди долара.“ Говорио је даље, о јачању војне сарадње, заједничком одговору двију држава на нове претње, укључно и међународни тероризам. Кулминација развоја односа требао би бити службена посјета кинеског предсједника Си Ђинпинга Русији ове године, који се темељито припрема с обје стране. „Русија и Кина дјелују стабилизирајуће на данашње стање у свијету, а на спољнополитичком плану постојано раде на формирању праведнијег, демократскијег, полицентричног свјетског поретка, утемељеног на начелима повеље УН-а. Изразили смо своју забринутост покушајима рушења након Другог свјетског рата успостављеног међународног поретка и архитектуре међународне безбедности, настојања за подривање стратешке стабилности, а такође и настојања промјене неких норми међународног права, укључујући и Повеље УН-а“, казао је руски шеф дипломатије.

Управо су то и кључне ријечи које потврђују горе наведену тезу о започетој бици између САД-а с једне, и Кине и Русије с друге стране, и због којих ја, заправо, не видим могућност за постизње било каквог конкретнијег напретка нити у сутрашњим, нити у планираним разговорима Трамп-Путин који би се, према неким данашњим вијестима, могли одржати већ идући мјесец у јапанској Осаки, током самита Г20. Ставови двију страна су међусобно дијаметрално супротни око кључних, начелних питања, везаних уз будуће устројство свијета, да би њихов евентуални договор значио само повлачење тј. пораз једне од страна, а што је немогуће за очекивати. За неке компромисе, о којима поједини аналитичари говоре као о могућностима, такођее не видим простора. Који би то били компромиси и чему би они заправо водили? Компромиси би у овом случају значили једино трговину појединим интересима и замјене утицаја у одређеним просторима свијета (примјера ради „продаја Венецуеле за Украјину“), што би довело до двију негативних ствари: стварања нових локалних напетости и сукоба (јер ни Венецуела ни Украјина то сигурно не би дочекале раширених руку); и друго, само би „зацементирало“ укопавање кључних глобалних актера у своје ровове и омогућиле ново устројство свијета темељен на општој несигурности, међусобном исцрпљивању и сукобљавању, о чему сам већ раније говорио.

Непромишљеном и самоувјереном политиком америчких стратега, вођених искључиво махнитом жељом за глобалном хегемонијом, засљепљеношћу глупошћу о искључивости америчке нације (према којој, очито, сви људи нису рођени једнаки, што је супротно и чувеној америчкој Декларацији) и потребом за готово „сакралним“ предводништвом људске расе и планета, Вашингтон је сам себе довео у опасну ситуацију из које више нико не види излаз.

Јер након његових, овако одиграних потеза с високо постављеним интересним љествицама – свако повлачење за САД значило би и њихов пораз и смањење глобалног угледа. С друге је стране немогуће очекивати америчку побједу класичним политичким, дипломатским па чак и финансијско-економским мјерама (што се најбоље показало кроз неефикасност противруских санкција које већ улазе у своју шесту годину, при чему све више оптерећују и саме њихове покретаче, а камо ли да такве мјере могу сломити једну Кину, економски и финансијски неупоредиво јачу од Русије). Дакле, Вашингтону на располагању остаје још само војни притисак, којег се, као што смо били свједоци, нису бојали нити Сјеверна Кореја, а очито га се не боји нити Иран, а камо ли ће Русија или Кина.

Сада се изнова показало, колико год то грубо звучало с обзиром на нехуманост његове примјене и, уопштено, саме идеје његовог коришћења у војно-политичке сврхе, како је посједовање разорног нуклеарног наоружања постало најбољи јамац за спрјечавање Трећег свјетског рата, вјероватно пуно крвавијег од оног претходног, као што је и Други свјетски рат био чак пет пута крвавији од Првог.

Дакле, атомско оружје, наизглед апсурдно, данас спрјечава губитак можда и више стотина милиона живота и разарања апокалиптичних размјера, што савремено конвенционално оружје данашњице без икаквих проблема може проузроковати.

А за такве посљедице, примјера ради, био би довољан само један једини – велики кинеско-индијски рат. И управо се у том свјетлу и никако друкчије морају посматрати споменуте ријечи руског министра спољних послова, о томе, да су Русија и Кина данас највећи јамци стабилности међународног мира и поретка, свиђало се то некоме или не.

Извор geopolitika.news, 13. мај 2019.

https://standard.rs/2019/05/14/z-meter-pompeo-u-moskvi-ili-vruce-geopoliticke-igre/