Небојша Kатић: Пандемија је повод невиђене глобалне прерасподеле богатства
Датум: 16. октобра 2020
Пред нашим очима одвија се невиђена глобална прерасподела богатства чије највеће жртве ће бити најсиромашније становништво у развијеним државама, као и сиромашне државе које још нису свесне шта им се спрема и које ће, задужене до носа, продавати све што им је преостало
Државе које су се најбрже развијале нису превише држале до слободног тржишта: штитиле су своју индустрију, водиле политику потцењене валуте, користиле механизме капиталне контроле, ослањале се на домаћу штедњу, а не на стране инвестиције, жртвовале личну потрошњу улажући у инфраструктуру, образовање и здравствени систем. Укратко, шампиони развоја радили су све супротно од онога што раде европске транзиционе државе и Србија, рекао је економиста Небојша Kатић, стручњак за савремене економске политике у разговору за сајт Синдиката Независност.
Небојша Kатић од 1992. живи у Лондону где је до недавно радио као самостални пословни консултант. Аутор је веома запажених књига Из другог угла (2015) и Сурови нови свет које су, заправо, збирке његових кључних текстова о односу државе и неолиберализма, рецесији, светској економској кризи, приватизацији, судбини јавних предузећа, страним и домаћим инвестицијама и другим (не)приликама које су нас затекле на почетку 21. века.
За сајт Независности Kатић говори о разликама између регулаторне и развојне државе, владајућим економским митовима неолибералне доктрине, стратешким заблудама и грешкама српске транзиције, утицају пандемије на глобалне економске процесе…
На самом почетку пандемије написали сте у једном тексту да, “колико год парадоксално звучало, ковид 19 је дар с неба за западне владајуће политичке и економске структуре”. Остајете ли при том ставу и данас, седам месеци касније?
– Kако време пролази, све сам сигурнији да нисам погрешио. Пред нашим очима се одвија невиђена глобална прерасподела богатства. Највеће жртве ће бити најсиромашнији слојеви становништва у развијеним државама, као и сиромашне државе које још увек нису свесне шта им се спрема. Из ове кризе оне ће изаћи задужене до носа, биће у немилости кредитора, мораће додатно да смањују ионако јадну јавну потрошњу, и продаваће све што им је још преостало да би се ослободиле дуга.
Мени се чини да у Србији још нема свести о томе.
У свом тексту писаном за студију Независности “Синдикати и друштвене промене” наводите да се сви успешни модели развоја и сва „економска чуда“ последњих деценија базирани на активној, развојној улози државе. Указујете и да та чињеница остаје скривена од јавности. Зашто?
– Активна улога државе била је кључна у свим успешним моделима развоја, како на Западу, тако и на Истоку. Проблем је што ова емпиријска чињеница негира владајуће наративе и владајућу неолибералну доктрину и зато се мора сакрити од јавности. У Србији су каријере најутицајнијих економиста настале на промоцији те доктрине, а није тајна ни да се промовисање те доктрине, на разне начине, укључујући и финансијске, подстиче и споља.
Наводите да су се у економској теорији последњих деценија искристалисала два теоријска приступа везана за улогу државе у економском развоју – тзв. регулаторна држава и њој супротстављена развојна држава. У чему су разлике и ком концепту припада српски модел развоја?
– Регулаторни концепт подразумева да држава не треба да се меша у развојне процесе и да ће се развој догодити деловањем тржишних снага. Отуда је потребно изградити институције, правни систем, елиминисати корупцију и тако створити амбијент за несметано деловање тржишта. То све звучи логично, али нажалост, нема емпиријско упориште. У сиромаштву је немогуће изградити регулаторну државу, поготово не у држави без демократске традиције. То долази касније, када се утекне из сиромаштва и беде и када се створе друштвене структуре које имају интерес да институције функционишу.
Развојна држава подразумева да постоји јасна стратегија развоја, јасни циљеви и инструменти којима се стратегија остварује. Све то се операционализује кроз планове развоја који нису пуке декларације које никога не обавезују. Нажалост, у Србији је и сама реч – планирање – забрањена. У Србији је концепт развојне државе јасно одбачен одмах после октобарских промена 2000, па смо добили квази регулаторну државу.
Док развојна држава свој успех мери стопама привредног раста и брзином којом се становништво удаљава од сиромаштва, регулаторна држава свој успех мери позицијом на арбитрарним листама попут оне о лакоћи пословања и сл.
У свом тексту позивате се на студију о најуспешнијим моделима развоја која је резултат великог експертског тима на челу са нобеловцем Мајклом Спенсом. Kако гласе кључне препоруке те емпиријске анализе које би могле користити Србији?
– Студија је сумирала искуства 13 држава које су у континуитету од 25 година имале просечну годишњу стопу раста од најмање 7 процената. Основне тезе из поменуте студије су супротне поставкама неолиберализма.
Све успешне државе су имале способне владе које се нису плашиле експериментисања. Шампиони развоја нису превише држали до слободног тржишта, штитили су своју индустрију, водили су политику потцењене валуте, користили су механизме капиталне контроле. У првој фази развоја су кренули са политиком супституције увоза, а потом су се фокусирали на стимулисање извоза и пробој на страна тржишта интегришући се у светске привредне ланце.
Ове државе су се ослањале на домаћу штедњу, а не на стране инвестиције, и у фазама брзог развоја жртвовале су личну потрошњу улажући у инфраструктуру, образовање и здравствени систем. Речју, шампиони развоја радили су све супротно од онога што раде европске транзиционе државе и Србија.
На недавно одржаном Социјалном форуму у Београду посебну пажњу изазвали сте критиком економских митова који су, по Вама, значајно успорили развој држава као што је Србија. Први мит у области монетарне политике на који указујете је да је ценовна стабилност апсолутни приоритет монетарне политике. Зар ниска инфлација није добра основа стабилног развоја?
– Ниска инфлација и убрзани развој не иду заједно, нажалост. Ниска инфлација у неразвијеним државама у правилу говори о привредном мртвилу где се ценовна стабилност најчешће одржава рестриктивном монетарном политиком и прецењеном валутом која вештачи снижава увозне цене. С друге стране, брз развој је у правилу праћен растом инфлације и у првим фазама динамичног развоја то се не може избећи. Овде је само важно да инфлација не измакне контроли. Kада је о Србији реч, коридор циљане инфлације коју је НБС одредила (од 1,5 до 4,5%) по мом уверењу је непотребно рестриктиван за државу која треба да се развија.
Други монетарни мит који наводите је да се инвестиције могу финансирати само из реалних извора, односно из штедње, а ако она није довољна тада неразвијене државе да би се развијале морају позајмљивати капитал развијеног света. Постоји ли трећи начин?
– Kолико год да је штедња важна, инвестиције се никада не финансирају само из штедње. Увек је ту и новокреирани новац, било да га креирају централне банке, било пословне банке. Неспорна је чињеница да нови новац креирају пословне банке и то у много већем обиму него што то чине централне банке. Овај облик „примарне емисије“ намерно се игнорише. Речју, домаћа штедња није лимитирајући фактор развоја како се непрекидно тврди, и није неопходан „увоз“ стране штедње кроз инокредите. Развојни потенцијал земље је одређен пре свега ресурсима – људским и материјалним, које држава има, и само су ти ресурси ограничавајући фактор развоја.
Трећи је мит, како кажете повезан са оним другим, да је примарна емисија зло, да неминовно доводи до инфлације и да се не може употребљавати за стимулисање сопствене привреде. Зар нека ранија искуства са доштампавањем новца у доба СФРЈ нису имала управо веома негативан ефекат?
– Југославија је добро користила примарну емисију и свој банкарски систем, и веома брзо се развијала све до осамдесетих година прошлог века. Било је периода прегревања привреде и раста инфлације, али инфлација никада није измакла контроли. Тек крајем осамдесетих дошло је до прве хиперинфлације, али то се догодило у тренутку када се политички систем распадао.
Други пут, током санкција деведесетих дошло је до стравичне хиперинфлације, али се заборавља да се то догодило у условима страховитог економског шока који је изазван најтежим санкцијама кроз које је једна држава икада прошла. И овде се намерно заборавља контекст у коме је дошло до хиперинфлације. Некоме је очигледно стало да читаву монетарну историју Србије сведе на деведесете године и да тако блокира сваку помисао да се може водити и другачија монетарна политика од ове која је на сцени.
Четврти монетарни мит на који упозоравате гласи да је свеједно у чијем су власништву банке, будући да између интереса финансијског сектора и интереса друштва постоји знак једнакости, те да би сваки покушај чвршће контроле и ограничавања финансијског сектора био контрапродуктиван. У Србији се одавно верује да су стране банке поузданије од државних, између осталог и због њихове независности од власти.
– Уништавање домаћег банкарског сектора једна је од највећих грешака српске транзиције. Стране банке немају никаквог интереса да кредитирају привреду и њен развој. Њихов интерес је да што више зараде и што мање ризикују и ту им се нема шта замерити. Због тога банке са задовољством дају готовинске кредите јер су код њих камате највише, а дисперзија ризика је највећа. Банке радо дају и кредите за станове јер се хипотеке лако реализују. Инвестиције су, као ризичан облик кредитирања, отуда занемарене. Укупан износ инвестиционих кредита је само за 12% већи од износа готовинских кредита грађанима. У таквом систему нема услова за динамичан развој, јер систем подстиче потрошњу без покрића, а не развој. Једини излаз би био да се уведу кредитне квота које би натерале банке да кредите усмеравају у интересу развоја. То су радиле многе Западне државе, али у Србији нема храбрости за тако нешто.
Што се сигурности тиче, банке не гарантују за ваше улоге, нити за њих гарантују стране државе из којих стране банке долазе. Опасна је илузија да је новац у страним банкама сигуран само зато што су оне у страном власништву. У случају банкарске кризе, цео систем је у проблему без обзира ко је власник банака и једини гарант је држава.
На пољу фискалне политике указујете на мит да буџет, у оквиру једног привредног циклуса, треба да буде уравнотежен и да је дефицит буџета зло.
– Неразвијене државе имају огромну потребу за улагањима у све облике инфраструктуре, затим у здравство, школство итд. То су улагања од којих корист имају генерације које ће тек доћи. Било би апсурдно да трошкове тих улагања сноси само она генерација која се ту затекла у тренутку када се инфраструктура гради, а то би се догодило ако би се применио концепт уравнотеженог буџета.
Дефицит буџета који настаје улагањем у дугорочне инвестиције није проблем. Проблем је бујање дефицита који настаје финансирањем текуће буџетске потрошње и такав дефицит би морао бити под чврстом контролом.
Други фискални мит је у вези са лимитирањем јавног дуга у односу на висину бруто друштвеног производа. Указујете да је у евро зони “популарно” да јавни дуг не сме прећи 60% БДП-а а да је у Србији лимит још нижи – 45%. Зашто то сматрате заблудом?
– Цифре које помињете су арбитрарне јер не постоји математичка формула којом се одређује колики јавни дуг може бити и на ком нивоу држава улази у ризичну зону. Нумерички лимити који се преписују од развијених су отуда апсурдни. Они игноришу различите степене развоја и различите потребе друштава.
Није највећи проблем висина дуга и његов однос према БДП-у, проблем је у валутној структури дуга. Дефицит је опасан када се финансира у страној валути и инокредитима. Тада, пре или касније, држава улази у кризу дуга. Поновићу по стоти пут – сулудо је узимати туђи наштампани новац да би се финансирали домаћи трошкови у домаћој валути.
Фискалним митом сматрате и став да се буџет не сме финансирати новцем централне банке, јер то неминовно доводи до повећања буџетске потрошње и до инфлације. Зашто то упозорење сматрате неоправданим?
– Прекомерно буџетско трошење, па покривање тог трошења штампањем новца је опасна политика и никада се нисам залагао за то. Залагао сам се за опрезну и усмерену примарну емисију и својевремено сам и предложио механизам за такву, контролисану емисију. Предлог је базиран на немачком искуству тридесетих година прошлог века.
Kоначно, сведоци смо спектакуларног штампања новца у развијеном свету у последњих десет година. То је новац који, више или мање прикривено, покрива буџетске дефиците тих држава. За сада инфлације нема. Kада привреде функционишу на ниском нивоу искоришћености капацитета, штампање новца не доводи до високе инфлације.
Сматрате да је мит фискалне политике и теза да су високи порези штетни за економију и да демотивишу рад и стварање нове вредности, што готово свакодневно слушамо како од ситних предузетника тако и од менаџера великих компанија.
– Посао привредника је да се стално жале на високе порезе и то је рутински јаук и облик притиска на власт. Ако би теза о високим порезима који демотивишу рад била тачна, онда би цела Скандинавија, или Немачка или Француска нпр. биле пропале земље у којима нико ништа не би радио. Поново емпирија говори супротно од онога што неолиберална теорија покушава да промовише.
Србији је потребна радикална промена пореског система и то није спорно. Порези на приход грађана морају бити прогресивни, порези на добит морају бити нижи за мала предузећа, порески механизам мора стимулисати инвестиције. Важно је да порески систем буде предвидив, некомпликован и стабилан у дужим временским периодима. Важно је и да се парафискални намети строго контролишу. Пореске рупе се морају затворити и поготово је важно да се укине пракса која омогућава домаћим привредницима да раде кроз пореске рајеве. Исто тако би било важно и да се странцима лимитира могућност да избегавају плаћање пореза у Србији.
Светозар Раковић
https://nezavisnost.org/nebojsa-katic-pandemija-je-povod-nevidjene-globalne-preraspodele-bogatstva/