Смутње и решења
Нове одредбе у Уставу Русије стварају правну основу за акцију Москве – када државни органи процене да су угрожени међународни мир и безбедност, или да се неко меша у унутрашње послове суверених земаља. Ово је једна од значајнијих, рекло би се знаковитих и далекосежних промена у највишем правном акту ове светске силе. Због чега је тако, и ко ће све убудуће думати о поменутој руској званичној објави – тешко да је потребно подробније објашњавати. Усвајањем бројних амандмана (на тзв. Јељцинов устав из 1993) у Русији је од суботе, 4. јула, практично ступио на снагу нови Устав, и тај догађај (Печат му посвећује простор) уздрмао је свет.
Истовремено с овим узбуђењем глобалне јавности, у Србији је један изненадни повод побудио немали немир, тензију, потом и „потоп“ критичких коментара. Реч је о тврдњи Американца Џона Болтона, бившег саветника Доналда Трампа, да Београд и Приштина „о размени територија разговарају још од 2018“. Односно да су „лидери Косова и Србије то тражили“, а да он, Болтон, тим поводом „само“ мисли „да се морају предузети одређени кораци на Балкану и у Источној Европи – зато да се смањи руска укљљученост“.
У наведеним примерима подстицаја за јавно реаговање, реч је о дакако неповезаним ситуацијама: тврдњи да је једна земља „коначно, после скоро 30 година од увођења правног система који је био у супротности с њеним националним интересима, усвојила уставне промене којима јој се враћа истинска независност“, и откривању да је друга држава, наводно, пред озбиљном решеношћу да размотри могућност територијалне размене с једним својим делом, дакле по принципу – своје за своје.
Како се ови догађаји, наизглед нимало блиски, ипак могу довести у сасвим специфичну и непосредну везу, неочекивано је указао руски председник. Коментаришући смисао актуелне измене Устава, Владимир Путин је наиме посебну пажњу усмерио на – како се готово поетично изразио – „уклањање темпирне бомбе из руског устава“. Реч је о чињеници да је у совјетски Устав била унета Лењинова теза о праву изласка република из састава СССР-а. „То је темпирна бомба која је била постављена 1922. године, приликом формирања СССР-а, и та норма била је уношена и у наредним совјетским Уставима“, разјаснио је Путин, напомињући да одредбе „везане за неповредивост наших граница и наше територије, као немогућност одвајања наших територија – то није постојало у Уставу“. Амандманима који се односе на неповредивост граница, сада је проблем (чини нам се да је адекватнији термин – трагична ситуација) решен, каже председник.
За читаоце с наших простора овим поводом се као памћења вредно издваја Путиново разматрање учинка речене темпирне (правне) бомбе: „Резултат – република која је ушла у састав СССР-а и која је добила ’огромна пространства руске територије, традиционалне руске територије’ могла је изаћи из састава СССР-а ’не са оним са чиме је ушла’ већ поневши са собом ’поклон од руског народа’.“
Препознајући у овако описаном „државотворном“ поретку совјетских комунистичких правила неке аналогије с праксом која је обележила новију историју Балкана и српских земаља, и даље можемо бити у недоумици око логичног и утемељеног повезивања рецимо Лењиновог политичког и стратешког модуса операнди и шире перспективе поретка у којем је Болтон властан да изговара речи које дубоко узнемиравају већинску Србију.
Како је уопште могућа ситуација у којој један Американац открива да ли Србија јесте или није сапета у својеврсну лудачку кошуљу у којој са сепаратистима преговора о размени по моделу своје велико за своје мало?
Да ли то значи и да је нека давно подешена темпирна бомба за државу Србију активирана управо у нашем времену, тачније речено у деценијама непосредно за нама? Управо тако, програмирана „направа“ добацује до овог тренутка, и то јесте нит која посредно спаја два догађаја поменута на почетку.
Русија је своју правну темпирну бомбу вукла читав век – од 1922, када је у Уставу било прихваћено Лењиново решење о праву на самоопредељење (другачије је, кажу, било Стаљиново мишљење) што је довело до трагичног распада СССР-а, а и некадашња Југославија се распала управо по принципу дејства темпирне бомбе (односно амандмана) у Уставу донетом 1974. године. Судбина Србије и њених покрајина зацртана је у том времену и тадашњим решењима.
Историја бележи: „Највише контроверзи и историјских последица проистекло је из одредби Устава о државном устројству СФРЈ, које су касније коришћене као правни темељ за процес распада СФРЈ и различито тумачене од стране зараћених страна током оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ. Устав СФРЈ је тадашњим југословенским републикама (а посебно покрајинама унутар СР Србије – Војводини и Косову) дао широка права и овлашћења.
Покрајине су чак добиле право вета на одлуке које би доносила Србија.“
Говорећи о овој за српски народ посебно трагичној ситуацији, велики Михаило Ђурић, филозоф и правник, своје чувено излагање 1971. године (осуђен на две године строгог затвора због тада реченог!) поводом уставних амандмана насловио је речима Смишљене смутње. Управо тај појам – смишљене смутње – одговара садржају који Путин именује речима темпирна бомба.
„Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.“
Сва ова Ђурићева упозорења су се обистинила.
Стигли смо до прилика у којима се нагађа о забрињавајућем садржају евентуалних преговора Београда и Приштине, а дипломата Живадин Јовановић трезвено опомиње: „Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела Косова и Метохије. Борба за заштиту уставног поретка и за поштовање међународног права и одлука СБ УН не може се упарити с тежњама за легализацију сепаратизма, тероризма и агресије.“
Русија је, видимо, коначно демонтирала своју наслеђену правну бомбу с одложеним а разорним дејством, да ли то може да уради и Србија? Какве би кораке тражило расклапање овдашње евидентно присутне програмиране разорне бомбе заостале из правног и идеолошког устројства земље која више не постоји?
Русија је у свој устав, с надом а без оклевања, призвала Бога, Србија – пред чудовишним притисцима својих преговарачких партнера ментора са Запада – такође може учинити нешто убедљиво и целисходно. Рецимо да, слово по слово, не само демонтира опасне направе с убитачним дејством давно инсталиране у њеном правном, друштвеном и политичком поретку већ да такође – слово по слово, испише амандмане који ће зацементирати одредбе упоредиве с оним руским озакоњењем „неповредивости наших граница и наше територије, као и немогућности одвајања наших територија“.
Јесте тачно да део одредница саобразних овим захтевима у Уставу државе Србије већ постоји, и то не само у Преамбули, али је истовремено тачно да се код нас уочавају и тежње за промену устава које иду у супротном смеру.
http://www.pecat.co.rs/2020/07/smutnje-i-resenja/