КОВИД-19
Остали сте код куће, зар не?
Послушали сте кога треба да послушате, и разумно сте прихватили свој део одговорности у спровођењу програма удруженог светског напора да се укроти небивало зло које нас је као породицу човека изненада снашло. Пандемија, корона, карантин, ванредно стање, самоизолација … речи су које нам потпуно одређују живот у овом тренутку. Одвратна свемоћ „сићушног ковида“, вируса чијем биолошком лукавству глобална научна и политичка памет приписују митске способности, води нас логичном питању: има ли живота мимо короне? Или – како је заједљиво и не без доброг разлога већ речено: „Некако се усталило мишљење да нема ни друге смрти осим оне од короне“!
Поред поменутих црних, поводом пандемије, данас не мањка и других, озбиљних и тешких, недоумица о нашој садашњици, још драматичније – о будућности. Вирус и његове не само здравствене последице, тема су свих данашњих тема, а тај ће повлашћени статус још дуго задржати. (Упоредо док се изражава бојазан да вирус може угрозити опстанак штампе, опседнутост поривом за истрајним усијавањем атмосфере поводом ковида-19 у свим, а поготово у мејнстрим медијима, не јењава.)
Питања која побуђује трансконтинентално ширење и биолошка супериорност вируса, а потом и реаговање глобалне заједнице на ову несрећу, драматична су.
Поред фундаменталних „ко смо и куда идемо“, актуелне вирус-загонетке задиру у одрживост планетарног поретка на који смо приморани да пристајемо. Чини се, међутим, да ће после глобалног ковида-19 промена поретка бити неминовна, да њен карактер још увек не можемо да сагледамо, премда се може наслутити да преображај света неће зависити искључиво од воље доскоро најмоћнијих „пилота“ света.
С учесталошћу без премца, сада се на свим меридијанима понавља: када ово једном прође (оптимисти кажу за три месеца, песимисти помињу две године), више ништа неће бити исто. Пандемија, као и системски успостављене и организоване методе одговора држава на ову глобалну опасност јесу историјски тренутак нашег доба. Неспорно је наиме да програмске мере које у борби против ширења вируса предузимају САД и већина држава евроазијског простора остављају утисак највеће цивилне вежбе у модерној историји. Премда недоговорени, дакле и без заједничког командног центра, ови стратешки маневри међусобно неповезаних, политички и идеолошки често веома удаљених актера на огромном простору и у јединственој међународној „антикорона вежби“ – усмерени су на један циљ: сузбијање по живот опасне заразне болести.
Неуобичајено је колико и важно то да су им заједнички и кључни моменти овог организованог дејствовања: строге мере самоизолације и контрола становништва. Русија се, на пример, готово невољно укључила у међународни мегапројекат гушења вируса „преко контроле кретања“, али је градоначелник Москве Сергеј Собјањин већ најавио да ће ускоро бити стављен у функцију „смарт систем“ контроле поштовања кућног режима и прописаних правила кретања грађана. „Постепено, али константно ми ћемо јачати контролу, неопходну у овој ситуацији“, рекао је политичар. Ове речи већ данас, дакле док опасност од заразе још траје, у многа срца усељавају не мању зебњу од оне коју прати страх од болести. Хоће ли психолошке, социјалне, политичке и безбедносне последице ефикасног сузбијања опаке болештине бити дуготрајније од плућне невоље?
Пандемија је учинила још нешто важно: променила је представе и поимање о светском поретку, о суштинској снази и расподели не само његове материјалне моћи већ и духовне и моралне енергије. Брутално су огољене слабости развијеног света, сада слуђеног и уплашеног пред опасношћу тајанствене болести. Показана себичност и безосећајност, посебно када је о ЕУ реч, запањила је јавност. Ненадокнадиво је умањена слава наводне супериорности једне цивилизације, западне.
Зар порука „останите код куће“ – ма колико аргументима о спасавању голог опстанка подржана – није својеврсна лозинка преврата у темељном начелу савременог глобалног поретка? Није могла краће, а далекосежније, да се каже шифра којом је владајуће начело модерног неолибералног света опозвано. Узмицањем пред претњом болести, планетарно пространство глобалног села, у страху и несигурности, сада је сужено на димензије државних и локалних ограничења, понекад чак на пространства породичних зидова.
„Седите где сте“ нови је императив, подржан од снага које су до јуче славиле и заповедале неограничено кретање и „циркулисање“ људи, робе, капитала.
Има ли за вољу и памет првосвештеника глобализације, за генерале и официре неолибералне идеје ичег мизернијег од изолације, затварања граница, протекционизма, ушушкавања у сопствени „мали свет сигурности и самопомоћи“? Свеједно да ли је реч о границама држава, породичних огњишта или локалног бизниса, забрана кретања је пораз и најава краха темељних неолибералних заповести! Контрола и затварање граница, укидање свете слободе и неповредивости тржишта, између осталих драматичних догађања ових дана испоставља и карактеристичан закључак еминентног аналитичара: „Актуелна криза је свима тешка лекција да је глобализација у снабдевању храном опасан мит“, будући да следи „нова ера протекционизма која прети глобалном тржишту хране“.
Јесмо ли, из разлога које још увек не сагледавамо јасно, сада на прагу револуционарног доба које је тобож започело избијањем епидемије короне? Можда још увек недовољно свесно јесмо сведоци и невољни учесници „мирне“ и с мало чиме у новијем историјском искуству упоредиве промене, ковид-револуције? Јер – када се у организованим друштвима темељно мења успостављени поредак, то се догађање управо именује као револуција. Или је истини ближа претпоставка да је заправо реч о промени коју бисмо могли назвати Ковидовом буном, великим протестом Природе која опомиње човека да је прекардашио у насиљу над њом? И да је то учинио управо у силовитом и безумном служењу пракси у којој су све границе и ограничења, највише ограничења моћи капитала, биле равне тешком светогрђу?
О свим животно важним димензијама појаве вируса ковид-19 данас је немогуће судити између осталог и због тога што су чињенице противречне до искључивости. У научној и у политичкој равни у овом тренутку често се слажу – да се не слажу.
Када је о науци реч, поменимо у том смислу репрезентативне примере: док француски стручњак од високог ауторитета др Јанис Русел тврди да је проблем ковида-19 „вероватно прецењен, јер 2,6 милиона људи умре од респираторних инфекција сваке године“, научници Империјалног колеџа Лондона објављују „прогнозу да би епидемија ковид-19 – да се не предузимају мере усмерене на њено сузбијање – довела до смрти 40 милиона људи у свету током 2020. године.“ Др Русел, међутим, није усамљен, његово мишљење јавно изражавају и деле многи експерти светског гласа!
Несумњиво је да, док се светом шири страх, а подаци о све више умрлих од вируса наглашавају морални ризик приклањања некој „школи мишљења“ која не потенцира панику, као разумно остаје питање: да ли је природа коначно дигла устанак против човека и његове рушилачке настројености, или је „вирусова буна“ испланирана у центрима који се данас баве успостављањем правила његовог гушења?
Данас, с колективним искуством тромесечног трајања епидемије короне, полако постајемо сигурни да су епохалне промене света већ почеле. Слутимо, такође, да је с извесношћу могуће само закључити: домашај, природу и значење тих промена још увек – не разумемо.
http://www.pecat.co.rs/2020/04/kovid-19/