Нови светски климатски поредак

О новом планетарном феномену младе шведске климатске активисткиње Грете Тунберг људи у Србији су сазнали тек сада када је одржала хистеричан и катастрофичан говор о истребљењу врста и крају врста у УН. Нажалост по нашу земљу и народ који живи у њој глобални друштвени, политички и економски токови који су условили њено појављивање постоје већ више од две деценије, али их у Србији нико не прати и нема појма какве ће последице они произвести по наше животе. Кажем нажалост зато што ће они донети толико негативних промена у нашој свакодневици да ће нам живот из времена санкција и кризе 90-тих година изгледати као лаке висинске припреме. Овај текст би требао да разјасни неколико најосновнијих појмова о овој проблематици.

Клима се мења. Да, наравно. Па свако разуман види и да се временске прилике мењају из дана у дан. Природно је да се онда мења и клима. Право питање, међутим, није да ли се клима мења, већ зашто би то био проблем? Ако нам није проблем када се време мења, прилагођавамо му се (када је хладно обучемо се топлије, када пржи сунце намажемо се кремом…), зашто се не прилагођавамо клими која се мења? Промене времена и климе су природна и нормална ствар.

Клима постаје топлија. Врло вероватно. Свако разуман ко је проживео свој животни век је сведок томе. Кад сам био дете (1970.) било је више снега и дуже се задржавао, данас га је мање и траје две седмице. Међутим, клима бива и хладнија. И једно и друго зна свако ко нпр. елементарно познаје историју за средњу школу, па је учио о „Римском топлом периоду“ (од почетка I до половине V века) када је било топлије него данас и који је проузроковао нагли успон те античке државе, или о „Мрачном средњем веку“ (од почетка VI века до краја X) када је било хладније и влажније а људи су умирали од глади јер су у тим условима усеви пропадали (отуд „мрачни“). Хегел у својој Филозофији историје тврди да су у то доба државе у Европи једва и постојале. Познатији је ипак „Средњевековни климатски оптимум“ (од половине XI до краја XV века) јер су тада Викинзи открили Гренланд. Назвали су га „зелена земља“ јер су тамо затекли пашњаке и дрвеће, а Енглези су у то доба су гајили винову лозу. Иоле образованима познато је и „Мало ледено доба“ које је у Европи трајало од половине XVII до половине XVIII века, када се Темза у Лондону ледила више месеци годишње, а по Ламаншу су се људи најнормалније клизали. Закључак је да се клима стално мења и без човековог утицаја на њу.

Климу је могуће поуздано прогнозирати. Врло тешко, скоро никако. Пример за то су нам промашене временске прогнозе. Ако је већ метеоролозима тешко да дају поуздану прогнозу времена само месец дана унапред, како је онда могуће да су толико поуздане прогнозе њихових блиских колега-климатолога по 30 или 50 година унапред? Подсећам да нас хистерични покрет за заштиту климе плаши да ће људска емисија CO2 довести до неког глобалног загревања планете (до којег иначе не би дошло) које ће Европу претворити у пустињу, а сав лед на Северном полу истопити и тако поплавити пола света.

Загревање климе је обавезно лоше. Како коме. Ако је тачно да ће се истопити сав лед и потопити приобалне земље онда је то лоше за оне који живе поред океана и мора, рецимо Американцима на Флориди. Међутим, зашто би глобално отопљавање било лоше за Русе? Њима ће се огромна подручја која су данас ледена пустиња у Сибиру претворити у обрадиво земљиште и храниће цео свет. Русија, Канада, Скандинавија и целокупна средња Азија немају разлога да се жале.

Климу треба заштити од промена. Ово је апсурд. То произилази из претходног. Клима се мења по свом природном ритму, то је грубо приказано претходним излагањима. Она је у сталној динамици. Историја наше планете познаје како ледена доба тако и топла раздобља. Некада је Сахара била зелена оаза са шумама и водотоковима (о чему сведочи тзв. „Пећина пливача“ описана у филму „Енглески пацијент“, а која се налази у сред западног Египта), данас је пустиња. Клима никада не стоји. Ко год тврди да се може постићи супротно мора поћи од апсурдне и сулуде претпоставке да се наша планета у геолошком и астрономском може умртвити (која би била равна оној глупости да је округла). И само помисао да је могуће климу зауставити у једном за све људе (а у ствари за Американце и друге који живе поред океана) повољном тренутку (нпр. вечних 24 степена, киша два пута недељно, али не викендом него радним даном и то када смо на послу, без поплава или временских непогода итд…) креће од сумануте претпоставке да је климу могуће учинити статичном. То је немогуће. Наша планета је у климатском смислу жив и изузетно динамичан организам.

Људи проузрокују промене времена. Да, врло вероватно. Људи могу да утичу на временске прилике (нпр. посипањем облака сребројодидом подстичу се падавине, ракетама се разбијају градоносни облаци). Међутим, питање није да ли утичу на време, него у којој мери? Да ли је утицај човека на време толико велик да буде пресудан, не само за промене времена, него и глобалне климе? Или је вероватнија теза да људски фактор само у мањој у мери саузрокује климатским променама поред природних фактора? Поставка заговорника ове климатске хистерије је да људи емисијом CO2 пресудно мењају климу загревајући је. Ово је крајње контроверзно питање у науци тако да се не треба тек тако лако придруживати табору пророка климатске апокалипсе. Више о томе нпр. у петицији 500 заиста репрезентативних научних имена из целог света која носи назив „Нема климатске узбуне“.

Термоелектрана Нидераусем у Немачкој, један од највећих европских загађивача

Захтеви покрета за заштиту климе јесу само нова климатска политика. Апсолутно не. У питању је једна нова економска политика. Климатске промене користе се као изговор за једну велику прерасподелу економских и природних ресурса у свету. Климатска политика се не може сагледавати одвојено до других великих питања глобализације. Климатски самити УН су у ствари највећи економски самити након Другог светског рата на којима се врши прикривена и перфидна експропријација енергетских природних богатстава (нафта, гас, угаљ) од држава које их имају у корист држава које их немају.

Како се врши ова експропријација рудних богатстава? Ово преливање зараде од природних богатстава се врши на два начина. Први начин је увођење различитих пореза на емисију CO2, а други стварање великих тржишта хартија од вредности које су дозволе за емитовање CO2. Новцем од ових пореза ће се подстицати промене животних навика становништва да смањи емисију CO2 или развој технолошких процеса који немају ову емисију. Изграђене еколошке навике има становништво земаља где је трошење или сагоревање нафте или гаса скупо јер га увозе. Просто, навикли су да штеде јер је енергент скуп. То су исте државе које су довољно развијене да имају науку која ће осмислити технологије за смањење емисије или проналажење нових обновљивих извора енергије. То су, треба ли опет рећи, богате државе Запада. Дакле, ко не може да плати порез за емисију CO2 или да купи дозволе за емитовање не може да сагорева нафту, гас или угаљ. Планирано је да временом ови порези постепено постају све већи, а дозвола буде све мање, како би се цена емисије подизала до неподношљивости. Ко не буде могао да плати не може да сагорева угаљ, нафту и гас. Ко их не сагорева нема енергије за становништво и привреду. Енергију онда мора да увози од оних који је имају из обновљивих извора, а она је скупа. Ко у то сумња нек погледа рачуне за струју у Србији и нек види колико плаћамо Брнабићкином брату струју из ветрогенератора или Ђоковићевој ташти ону из мини хидроцентрала. Енергију из обновљивих извора имају и имаће само богати јер имају новца да улажу у развој нових технологија непходних да се оне развију. Речју, недовољно развијенима који имају нафту и гас (Русија, Иран…) ови енергенти неће вредети. А заједно са недовољно развијенима који их немају (Индија, Кина), скупо ће плаћати енергију из обновљивих извора.

Покрет за заштиту климе само хоће да нам обезбеди нормалнију планету за живот и ништа више. Ово не може бити даље од истине. Иза захтева овог покрета крије се једна велика геополитичка игра у којој развијене државе Западног света, које су извеле индустријске револуције сагоревајући угаљ и нафту, сада спречавају друге да раде то исто да би се развили. Овом геополитичком игром су извори нафте и гаса бескорисни државама који их поседују. Оне не могу да се развију поред тог богатства. Богати тако одржавају монопол у светској тржишној утакмици, спречавају неразвијене земље да се развију и као такве буду њима барем привредно равноправне. Речју, покушавају да спрече развој неразвијених и одрже садашње стање односа у светској привреди где су једни те исти увек богати, а други увек сиромашни. Треба ли поменути да су највећи извозници нафте и гаса Русија, Иран, Ирак, Нигерија или Венецуела. Речју, прави извори проблема су државе на богатом Западу и Северу које су већ заситиле атмосферу емисијом CO2 за време 150 година своје индустријске револуције, и сада хоће да се последице те емисије осећају само на сиромашном Југу и Истоку. Наиме, развијене земље су одавно своје главне индустријске погоне због ниске цене радне снаге и загађења преселиле на сиромашни исток и југ, а себи су задржале високопрофитабилне финансијске, информационе и телекомуникационе услуге или развој нових технологија (биотехнологије, вештачка интелигенција) који не емитују CO2. Све и да хоће, они више не могу да емитују CO2, али југ и исток који се управо развија то мора, све и да неће. И сада им то не дозвољавају. Него их принуђавају да енергију за новопресељене индустријске погоне са Запада сад плаћају скупо будући да потиче из технолошки захтевних обновљивих извора, том истом Западу.

Други, споредни циљ је да се неке богате државе Запада зауздају у њиховој економској моћи и ослабе у односу на друге. Конкретно, Европа и њена предводница Немачка, треба да се овим мерама учине економски мање конкурентним САД-у. Отуд је климатска хистерија највише развијена управо у Немачкој. Грету нису послали у Енглеску, Француску или Италију да подржи уличне демонстрације климатских активиста, него у Немачку. Зашто? Зато што је Немачка привредно најјача земља Европе, и њу треба ослабити. Треба ли подсетити да САД још увек немају порез на емисију CO2, нити им деца седе на улици, док су дечији протести Немачку управо принудили да га уведе. Државе у које Грета није послата су или небитне или у њима не сме да се организује озбиљан протест. У САД је Грета ишла да говори у УН, али не и пред америчким Конгресом, а уличне протесте је видела на 15 минута.

Да ли су неразвијене земље неуке да не виде ове токове? Нису. И Русија, која би да извози енергенте и од тог прихода се развија, и Кина и Индија које би да их купе и сагоре како би се развиле, су овога свесне. Па зашто онда потписују светске климатске уговоре као што је Споразум из Кјота или Париски споразум? Па зато што је ова лажна климатска политика богатих подржана толико јаком медијском кампањом да она уништава све пред собом. Скоро се неки од циљева тих олигархија које се са мање или више успеха труде да владају светом није остваривала са тако разарајуће снажном медијском буком. Кини или Русији није потребно да још једном буду проглашени кривим за неку нову пропаст света. Да нису потписали прогласили би их за климатску осовину зла, били би кривци за климатску пропаст света путем топљења леда на Северном полу, а коју су изазвали својим неодговорним сагоревањем нафте и угља. Они ће на речима ићи низ длаку том новом светском климатском поретку, како би се могао превести појам New Green Deal који се појавио у САД недавно, без праве намере да испуне његове циљеве. У испуњавању ће отезати, тражити изговоре, продужавати рокове, вршити безначајне тактичке уступке и градити савезништва. Они ће ићи на игру замарања и исцрпљивања, којом су Руси, како нас историја учи, савладали своје највеће противнике (Наполеона, Немачку, Монголе…). У овом су, време показује и делимично у праву јер се и Немачка, која је споредно погођена, делимично определила за сличну тактику. Тако, нпр. план немачке владе за смањење емисије CO2 који је уз фанфаре објављен на конференцији за медије 20. септембра 2019. у Берлину је, по општој оцени стручњака и новинара, обично замазивање очију климатском покрету. Тако је, у склопу мера поскупљења горива како би се дестимулисало вожење аутомобила, цена бензина подигнута за занемарљивих 3 евроцента по литру.

Савезна влада Немачке на конференцији за медије представља своју нову климатску стратегију за период до 2030. године, Берлин, 20. септембар 2019.

Да ли су све земље Запада и њихово становништво у овоме? И не и да. Неке јесу потпуно (САД), док су друге споредно погођене (у првом реду Немачка). Што се тиче становништва корумпирани део њихових елита јесте у овоме (поткупљени научници, политичари или потплаћени активисти НВО), док њихово становништво није потпуно свесно шта се дешава, па неки јесу, а неки нису. Тако главну улогу у климатском покрету имају они који не раде и не плаћају порез – покрет воде деца, омладина и поменути НВО плаћеници (као Карола Ракете која прво спасава мигранте из мора и тако их уваљује Немачкој, а сада протестује против климатских промена, опет у Немачкој). Супротно, нижи и средњи слојеви становништва које ће погодити нови порези није у овоме и протестује против нових пореза. О томе сведоче протести сиромашних – Жутих прслука у Француској или покрета „Петак за запремину“ (Fridays für Hubraum) у Немачкој. Из њих је Меркелова научила колико кошта додатно опорезивање народа који мора да се вози колима на посао, а то су доња и средња класа. Зато она, да не изгуби власт на следећим изборима, што јој сугеришу резултати избора за Европски парламент у Немачкој где су зелени освојили већину, користи други рецепт за решавање климатским промена: уместо да кажњава ниже слојеве становништва за емисију CO2 великим порезима и таксама, она уводи мале порезе за емисију, и велике субвенције за добровољно смањење емисије. Речју, некорумпиране елите западних држава се удружују са оним слојевима становништва које осећа шта се спрема и боре се против мера које намеће светска олигархија. Наравно, то не раде због неправде према неразвијеним државама него због себе.

Зашто је климатски покрет хистеричан и шири страх и ужас? Зато што радни народ који плаћа порез није наиван и већ реагује протестима на њихове екстремне захтеве за плаћање нових пореза на емисију CO2, као поменути Жути прслуци у Француској. Зато и морају да наведу људе на нове порезе на овај начин – ширењем кампање страха и ужаса да ће планета пропасти. Ово је зато што се људи не контролишу преко њихових врлина него слабости. Страх је слабост код човека. Уплашен човек би и могао да пристане на нове порезе, а престрављен би их сам тражио. Зато се и шири паника и хистерија око климатских промена, да би људи лакше пристали на огромне нове порезе које треба да плаћају. Нарочито ако се у току тог ширења страха људи убеде да су сами криви што су у ситуацију у каквој јесу. Ова климатска хистерија није само покрет за ширења страха него и за наметања кривице. Наводно смо сами криви што неодговорним трошењем необновљивих енергената као што су нафта и гас повећавамо емисију CO2 и тиме загревамо планету до климатског уништења. Ако смо већ криви онда треба да плаћамо док год не променимо животне навике на такав начин да не емитујемо CO2.

Зашто климатски покрет воде деца? Прво, деци се нема шта приговорити. Млади су, невини, неискварени, добронамерни, несреброљубиви и из њихових уста не излази лаж. Они само желе будућност са себе и своје потомство и ништа друго. Друго, деца се не смеју физички напасти (нпр. када блокирају саобраћај током протеста). Ако би их неко напао свако нормалан би децу заштитио. У било којим околностима, а нарочито када протестују желе нам добро. Треће, деца се не смеју изложити неком тешком изазову Нпр. не смемо им поставити тешка питања као што је зашто неће у школу и да ли стварно има климатских промена? То је сувише за њихова нејака плећа. Они треба да буду заштићени од сурове свакодневице реалног живота што дуже је могуће. Нарочито ово све важи када је лидер тог покрета сирото болесно дете. Грета има читав низ психичких проблема са здрављем (аутизам, депресија, анксиозност) о којима сазнајемо јер она те информације дели са нама.

Да ли је ово крајње перфидно смишљено? Да, нема сумње. Истурање деце у први план овог покрета је толика дрскост и неопевани безобразлук да је то просто невероватно. Злоупотреба деца на овај начин би морала бити јавно разобличена и осуђена. Па сама употреба деце за остварење било којих циљева разумном човеку треба да буде сумњива сама по себи. Сетите се само дечијих крсташких похода из XIII века које су римске Папе покретале или дозвољавале да умире бес народа незадовољног што је Рим био неспособан да заштити Јерусалим од Саладиновог освајања. Деца су утоварена на бродове и уместо у Јеруслим превежена на пијаце робља у северној Африци. Сетимо се и случаја Јованке Орлеанке где је тадашњи француски краљ искористио познати француски народни мит о девици која ће покренути рат за ослобођење од Енглеза. Пронашао је неко сирото женско дете именом Јована, прогласио га том митском девицом и искористио верски занос народа да у њима покрене нову енергију за рат. Када је дете након ратног успеха почело да стиче углед у народу (ослободила је град Орлеан па је по њему добила придев „Орлеанка“) који је претио да пољуља положај краљевске куће, предали су га тим истим Енглезима да га спале на ломачи. Управо у сврху стварања овакве исте климатске хистерије, већ је злоупотребљено једно дете 1992. године. Северина Кулис-Сузуки је злоупотребљена на исти начин као и Грета Тунберг данас, запаљивим и емотивним говорима на климатској конференцији у оквиру Уједињених нација (упоредни снимак оба говора погледајте овде).

Грета Тунберг држи говор на климатском самиту у Уједињеним нацијама, Њујорк, 23. септембар 2019.

Искрено се надам да Гретини родитељи схватају да постоји опасност да се њихово дете, након што послужи као корисни идиот олигархији која влада светом за остварење овде описаних циљева, такође огреје на цепаницама зато што је у процесу злоупотребе стекла довољно моћи да запрети постојећем односу снага у свету и релацијама моћи које су на њему изграђене.

Које су то нове нове поделе у друштву до којих ће довести покрет за климатске промене? Нова климатска политика створиће нове поделе у становништву према животним навикама о којим до јуче нико није ни сањао да ће бити опорезоване и тако утицати на животни стандард. Некад то неће бити животне навике већ обична објективна животна чињеница. Тако ће они који имају навике да користе производе или услуге који захтевају велику емисију CO2 прећи у сиромашнији друштвени слој. Нове поделе у становништву изградиће се око чињеница коју врсту енергента неко користи за грејање (струја, гас или нафта) или којем начину исхране је склон (вегетаријанац или не). Објективна чињеница да ли неко мора да путује на посао само ће појачава добро познате старе поделе као што је она по месту становања (предграђе-град). Друга објективна чињеница која ће бити од утицаја на стандард ће бити локација живљења у географском смислу.

Тако ће они који живе у деловима земље који су физички ближе нпр. ветрогенераторима (у северозападној Европи то је близина океана или мора) или су електричном мрежом повезани с њима (у случају Немачке то су северни и западни делови земље) бити привилеговани јер ће уопште бити у прилици да купе струју неоптерећену CO2 порезом. „Добитници“ нове климатске политике биће они друштвени слојеви који се не хране месом, не путују на посао или користе јавни превоз на струју и греју се струјом из неког обновљивог извора, живе физички ближе таквим изворима енергије или на главним правцима електроенергетске мреже.

Да ли ће нова климатска политика утицати на породицу и рађање? Да. Ово ће бити можда и најтрагичнија и најодвратнија друштвена подела коју ће она изазвати. Они са већим породицама ће бити губитници, а они са мањим добитници климатске политике. Најбоље ће проћи они који немају потомство. То значи да се следеће питање само по себи намеће:

Да ли би могли да смањимо емисију путем смањења броја становника на планети? Ово је монструозно решење, али је одговор за све нас већ дао Бил Гејтс (погледати од 4,06 до 4,55 где објашњава како ћемо са „вакцинама, здравственом заштитом и репродуктивним здравственим услугама смањити број становника на планети за 15 одсто и на тај начин и емисију“). Мање људи би несумњиво емитовало мање CO2. Међутим, како би се постигло то решење? Смањењем броја оних који су већ ту или смањењем броја рођених. И једно и друго решење има монструозне механизме: геноцид или забрање рађања (Свемирска путовања нису решење док год не направимо технологију за пут у дубоки свемир). Оба имају своје преседане на планети. О геноциду не треба трошити речи (Индијанци у Америци за време Открића или црнци у Африци у колонијално доба) док се за ово друго треба сетити политике Једна породица-једно дете која се са 50 одсто успеха спроводила од 1979. до 2015. у Кини. Свесни да ово неће лако проћи геноцидом, креатори нове климатске политике покушавају да тему преселе у научне оквире. Геноциду и забранама рађања се свако разуман опире, али науци не може. Тако већ постоје озбиљна научна истраживања која се објављују у престижним часописима, а која наводе колико се CO2 емитује захваљујући „репродуктивним изборима појединаца“. Шта би друго ови „репродуктивни избори“ били него родитељство.

Тако из наведеног текста сазнајемо да одлуком да будемо родитељи емитујемо 9441 метричких тона CO2 по детету, а текст уводи и појам „карбонска емисија генетске линије“. Писци на крају текста закључују да би свако од нас морао да, када доноси репродуктивне одлуке, „узме у обзир и њихов коначни утицај на животну средину“! Овакав монструозни приступ теми родитељства нажалост наилази на позитиван одјек међу припадницима екстремног еколошког или феминистичког покрета које доносе одлуке да немају децу да би спасили ресурсе овог света од преоптерећености и исцрпљивања. Не само да нам се новом климатском политиком (за сада још увек полако и постепено) намеће туђ и монструозан став о одрицању од родитељства као решењу за климатске промене, него се он у науци претвара у нову етику и нови морал који, наводно, захтева од нас да имамо мале породице или да их уопште немамо. Све ово говори да творци ових идеја узнапредовали: док су раније непожељне хтели лично да побију (поменути геноциди), данас хоће да се сувишни сами истребе.

Да ли ће нова климатска политика изазвати тектонске поремећаје у привредној структури? Да, свакако. О томе смо делимично писали у горњем делу текста. Ка неразвијеним државама ће се селити, или се управо сели, постојећа индустрија која емитује CO2, а код богатих ће се задржати нове технологије које немају емисију или њихов развој. Пример је стара Фолксвагенова фабрика из Емдена у Немачкој која се управо сели у Измир у Турску. Заблуда је да је у питању нова фабрика. То је стара фабрика која од касних 70-их до данас склапа, на нашим просторима тако омиљени модел, Пасат. И даље ће га склапати, само у Турској. За то време у Емдену се управо гради, на месту старе фабрике, потпуно нова фабрика возила на струју. Тако ће се Немци возити са аутомобилима који не емитују CO2, па неће плаћати порез на емисију, док ћемо се ми и Турци, возити ТДИ Пасатима, и плаћати тај исти порез. Закључак је да није важно да ли су машине у фабрици аутомобила нове него да ли производи те фабрике припадају новим технологијама. Као што нам данас уваљују њихов отпад, половне аутомобиле којима су искоришћени ресурси, тако ће нам и сутра уваљивати, за њихове појмове, будући отпад, аутомобиле старих и превазиђених технологија, на које ће се плаћати нови и нама непознати порези.

Саобраћајни знак у Хамбургу који упозорава возаче да је старијим дизел возилима забрањено коришћење ове деонице пута

Нестајаће читаве индустријске гране, а настајаће нове. Тако ће рецимо читави делови пољопривреде нестајати као што је сточарство, а нарочито говедарство (климатски покрет је израчунао да краве производе доста метана). Сточарство је на мети из разлога што је производња меса једна производна фаза више у трансформацији протеина из биљака у месо. У питању су прости закони термодинамике. Наиме, за производњу једног килограма меса код домаће животиње (грубо) потребно је 10 килограма биљне гране. Међутим, калоријска (енергетска) вредност протеина је слична без обзира на облик: и у месу и у хлебу она је отприлике иста. И релативна количина протеина у обе врсте хране је приближно иста, због чега ће онај који поједе килограм меса бити отприлике сит као и онај који је појео килограм хлеба. Међутим, апсолутна количина је 10 пута већа на страни биљне хране, па ће једући само биљну храну бити сито 10 пута више људи. Рачуница је јасна: ако сви постанемо вегетаријанци моћи ћемо да се прехранимо са храном која се производи са мање технолошких фаза, па њена производња емитује мање CO2. Истовремено, биће је 10 пута више па ћемо моћи да прехранимо 10 пута више становништва јер је апсолутна количина протеина 10 пута већа. Пророци климатске апокалипсе кажу да ће ако сви постанемо вегетаријанци пасти цена храни биљног порекла јер ће се смањити притисак који на њену цену врши сточарска индустрија.

Потпуно нове индустрије ће настајати и вртоглаво расти, као што је она која прави функционалне замене за месо. Као пример може се узети брзина раста вредности акција најпознатијег предузећа у овој новој области, америчке фирме Beyond Meat, у коју су до сада уложили Гејтс, Безос и Маск, а која је равна брзини раста вредности електронских валута попут биткоина (само у овој години вредност се дуплирала).

Да ли су све досадашње идеје о начинима да се смањи емисија смислене и дају трајне резултате? Зависи шта им је права сврха. Ако им је сврха да се заиста смањи емисија, онда углавном не. Ако им је сврха да се створе механизми свеопштег надзора над људима, односно једно тоталитарно друштво, онда апсолутно да. Сви до сада осмишљени начини за смањење емисије јесу неке врсте нових (или појачавање старих) ограничења људских права и слобода. Ново опорезивање (порези на емисију) или нове забране као што је забрана експлоатације или коришћења угља, нафте или гаса, ограничења производње појединих намирница (месо), ограничења коришћења појединих превозних средстава (аутомобили са моторима са унутрашњим сагоревањем или авиони), ограничења енергената за грејање, јесу ништа друго него нова ускраћивања права и слобода грађана. Нове обавезе, као што је обавезна трговина хартијама од вредности, које гласе на одређену емисију CO2, или забрана трговине робама које немају уверења да су произведене са смањеном емисијом истог, или увођење царина на робу из држава које се не придржавају правила о емисији CO2, односиће се на привреду. Да би се масе нових забрана практично спроводиле потребне су масе нових механизама или средстава надзора. На крају ће се испоставити да су све ове забране, да би се ефикасно спроводиле, сјајан механизам за преображај савремених друштава на основу све снажнијег и развијенијег надзора и контроле. Речју, долази време у којем ће друштва у којем живимо личити на она која су у својим делима описивали Орвел, Хаксли или Замјатин.

Да ли би технолошким напретком могли да решимо проблем емисије CO2? Врло вероватно да би могли, али у том случају креатори ове политике не би могли да се њоме користе као механизмом за преображај друштва. Наиме, нова технолошка решења (нпр. неки извор јефтине и свима доступне обновљиве енергије) би нове забране учиниле беспредметним. И заиста, људска историја нас учи да смо суочени са изазовима које ничим зауздани привредни и друштвени развој ставља пред нас из њих излазили технолошким напретком, а не новим ограничењима слобода и права. Тако нпр. када су кола вучена коњима показале ограничење свог потенцијала током индустријске револуције (мала количина превезене робе, велике штале и пратећа занатска услуга), нисмо из тога изашли порезом на запреге, него изумом железнице. Када су кочије закрчиле велике градове држава у којима се индустријска револуција најбрже развијала нисмо опорезовали балегање коња или субвенционисали ходање него смо изумели аутомобил. Када се на почетку дигиталне револуције (1950. године) писаће машине показале као споре и нетачне за обраду текста, нисмо опорезовали дактилографе или субвенционисали писаре, него смо изумели компјутер и програм за обраду текста. Када су почетком 70-их година градови почели да бивају загушени издувним гасовима из аутомобила, нисмо опорезовали вожњу него смо изумели катализатор. Када је почетком 80. година завладала глад у Етиопији и широком појасу подсахарске Африке, ми нисмо тим несрећним народима опорезовали храну или субвенционисали дијету да би мање јели, него смо им извезли или поклонили нове пољопривредне технологије. Последица овог приступа је да је данас нико није ускраћен за своје људско право да се креће, једе или записује шта мисли, а цена је да смо морали да се навикнемо на чињеницу да ће свако бити свој кочијаш или дактилограф. Мислим да није велика.

Речју, на овако велике, назовимо их глобалне, изазове са којим се људско друштво среће, као што су нпр. климатске промене (поновићемо да њих вероватно има док је отворено питање колико људи доприносе њиховој појави) разумна људска друштва су увек одговарала технолошким напретком и иновацијама. Она која су покушала да одговоре ускраћивањем људских права или слобода створиле су саме себи унутрашње сукобе, конфликте, тензије, чак и грађанске ратове.  Пример за то је Амерички грађански рат. Подсећам да је он избио између Југа, који је хтео да људска (робовска) снага буде главни извор енергије у привреди, и Севера, који је хтео да то буде парна машина. Речју, Југ је хтео да на проблем недостатка енергије у привреди одговори ускраћивањем права и слобода (у овом случају робова), а Север технолошким напретком (парном машином). Треба ли подсећати на чињеницу ко је из тог рата изашао као победник? Тако ће бити и сада.

Где је напаћена Србија у свим овим токовима? Нажалост, наша елита нема појма шта се спрема и долази. Малобројни који су пратили токове су злоупотребили своје знање о томе и набавили/издејствовали дозволе за изградњу обновљивих извора енергије (сетите се афере са сестром Кори Удовички). Међутим, ставка на рачуну за струју под ОИЕ (погледајте је, па ће те знати колико плаћате нпр. поменутој сестри Кори Удовички и другима који су последњих 10 година успели да „издејствују“ такве дозволе) је још мала да би просечан грађанин у Србији то приметио. Међутим, немачка влада обећава свим својим државама савезницима и партнерима да ће сами морати да уведу исте мере за сузбијање емисије CO2 у својим државама које Немачка уводи код себе.

Термоелектрана Колубара, Велики Црљени, 16. aвгуст 2018.

Тако Свења Шулце, министарка за заштиту животне средине каже да ће Немачка „бити пример свим осталим државама“. Нарочито се то односи на мере које ће погодити привреду, зато што имплементација нових технологија које смањују емисију CO2 поскупљује производњу, па тиме смањује конкурентност немачке привреде. Зато ће сви који желе да остану немачки партнери морати да се придржавају истих правила. Иначе би испало да злоупотребљавају чињеницу да су неоптерећени трошковима елиминације емисије CO2 конкурентнији од немачке привреде на светским тржиштима (па и на самом немачком тржишту). Као пример може се погледати рецимо реакција директора БАСФ корпорације на тзв. „климатски пакет“ немачке владе.

То значи да ћемо и ми морати да уводимо порезе на емисију CO2, подижемо цену горива, затим цену струје или грејања из необновљивих извора, што ће директно поскупети народу живот. Мораћемо да уведемо тржиште хартија од вредности на емисију CO2 и натерамо привреду да их купује што ће поскупети нашу производњу и нејаку српску привреду учинити још неконкурентнијом на светским тржиштима. Наша роба ће бити још недоступнија сада већ исцрпљеним потрошачима у Србији који ће имати мање пара да је купују јер ће морати да плаћају нове цене горива, струје или грејања. Исхрана месом, млеком или јајима ће бити луксуз малобројних, а не ствар животног опредељења. Мање ћемо се возити колима и уопште путовати. Свака роба или услуга ће имати на фискалном рачуну поред оптерећења ПДВ-ом имати исказану и висину пореза на емисију CO2. Укратко, живот ће нам бити значајно скупљи, овако или онако. Ове промене неће бити нагле, него постепене, по логици да се жаба кува полако, како не би схватила да је у лонцу.

Да ли људи који нису задовољили основне животне потребе брину уопште о животној средини, па и о емисији CO2.? Углавном не. Тамо где нема средње класе, нема ни бриге о животној средини. Ове класе нема међу становништвом неразвијених или полуразвијених земаља, а Србија би ту могла да се уброји. Ово није неприродно. Људи имају прече и хитније потребе. Да прехране децу и одшколују их. Некад и да им сачувају голе животе (пример: агресија НАТО пакта на СРЈ). У неразивијеним земљама се грађански (и други) ратови дешавају. На Западу их већ најмање 75 година нема (у САД их нема 150 година, Шведској већ 300, Аустралија, Нови Зеланд и Канада их никад нису имали) и неће их бити. Човек који се бави елементарном егзистенцијом нема ни времена ни живаца ни воље и снаге да се бави животном средином. Из његовог угла то је, са добрим разлогом, траћење времена и енергије. Зато овакви покрети неће имати скоро никаквог одјека у највећем делу света – неразвијеном или полуразвијеном. Елите и владе тих држава ће можда спроводити прогрaме смањења емисије CO2 у страху од међународног притиска, санкција итд. Али народи неће пригрлити идеју, опираће се и противити. Створиће се унутрашње тензије, конфликти, сукоби, у најгорим случајевима нови грађански ратови, у зависности колико непромишљено те владе буду одговарале на притиске да воде са Западом саобразну климатску политику. Ко не верује нека погледа како изгледају француски градови када протестују Жути прслуци.

Шта је решење? О томе може да се напише нови текст. Сада само укратко. Решење је да се неразвијени и полуразвијени развију до тог нивоа да се у њиховим земљама развије средња класа. То значи да сагоревају јефтине енергенте без обзира што они емитују CO2 исто онолико година (око 150)  колико су га емитовале сада развијене земље Запада да би уопште постале развијене. Када их сада неразвијени и полуразвијени достигну, тада ћемо од њих моћи да очекујемо да почну да, као што су и сада развијене земље учиниле некада, улажу вишак новца у нове технологије које смањују емисију CO2 или у нове обновљиве изворе енергије. Да би се плаћала цена енергије из ових извора становништво мора бити платежно способно. Средња класа развијених земаља то јесте. Зашто онда не би и српска, кинеска или руска када се развије? Такође, новоразвијена средња класа ће сама, без ичијег наметања, сама донети одлуку да смањује број деце, па ће се без ичијег притиска смањити и број становника на планети. Наиме, када новоразвијени добију богатије становништво, средњу класу, која жели да ужива у животу, а не само да живи у егзистенцијалном ропцу, нови прохтеви ће им се сами јавити. Ако за свој рад буду плаћени преко егзистенцијалног минимума, као и средња класа развијених земаља, а то значи довољно за проширену репродукцију, да могу да стичу материјална добра, а опет ако буду радили довољно мало да имају слободног времена за хоби, или путовања, ствари ће се саме довести у ред. Тада ће и држављани будућих развијених држава које данас заиста имају проблем са великим популацијама, почети да имају мање породице, као и савремени западњаци. И нико неће морати да буде убијен, истребљен, стерилисан, на силу вакцинисан или, на крају, послат у свемир.

Гужва на улицама Њујорка

Да не буде све само црно за крај мало шале: ако се Србија, уместо за геноцид или забране рађања, као решење за смањење емисије CO2 определи за свемирска путовања онда ћемо стварно моћи да кажемо да су Срби коначно постали небески народ. Макар то било захваљујући новом светском климатском поретку.

Бранислав Ристивојевић је декан Правног факултета у Новом Саду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард