Ко стоји иза покушаја „обојене револуције“ у Кини?

Западни медији су хвалили недавно одржанe протестe у Хонгконгу. Њихови наслови истицали су да су протести „уздрмали“ руководство у Пекингу. Протести су организовани са циљем да се изабрана влада у Хонгконгу спречи да усвоји закон о екстрадицији. Закон би даље интегрисао правни систем Хонгконга са системом копнене Кине (Mainland China), омогућавајући да осумњичени буду испоручени копненој Кини, Тајвану или Макаоу како би се тамо суочили са правдом због злочина који су почињени на било ком делу кинеске територије.

Протести против усвајања закона о екстрадицији користе се као шире средство супротстављања континуираној реинтеграцији Хонгконга са Кином, уз аргумент да се морају поштовати услови „Једна земља, два система“ које су наметнули Британци након повратка Хонгконга под кинески суверенитет 1997. године.

Хонгконг је једна од територија коју је британска империја насилно отела од Кине 1841. године и од ње направила колонију којом је управљала скоро 150 година, да би је невољно предала Кини 1997. године.

Услови „Једна земља, два система“ које су наметнули Британци значили су само теоретски повратак Хонгконга Кини. У пракси, Хонгконг је остао трајна испостава западног утицаја унутар кинеске територије. Економска и војна моћ Запада 1997. године није Пекингу оставила други избор осим да прихвати услове.

Англо-амерички међународни поредак данас бледи, а Кина је сада друга највећа економија на свету, спремна да преузме позицију САД када дође време. Са свом својом економском и војном моћи коју поседује, Кина је постепено искорењивала остатке британског колонијалног утицаја у Хонгконгу – закон о екстрадицији је најновији пример овог одвијајућег процеса. Пекинг је повратио Хонгконг путем економских и политичких средстава. Пројекти поупт недавно завршене брзе железничке пруге између Хонгконга и континенталне Кине и моста Хонгконг-Џухај-Макао су помогли да се повећа број људи из континенталне Кине – радника, посетилаца и предузетника – који путују у Хонгконг, живе или раде у њему. Са њима стижу и вредности, култура и политика из континенталне Кине.

Изабрана влада у Хонгконгу се сада састоји од већине отворено пропекиншких странака и политичара. Оне редовно и лако побеђују на изборима такозване „пандемократске“ и странке за  „независност“ Хонгконга. Управо је та легитимно изабрана, пропекиншка влада Хонгконга недавно предложила усвајање закона о екстрадицији – што је чињеница која се често занемарује у западним медијима.

ОБОЈЕНИ ИЛИ „НАРОДНИ“ ПРОТЕСТ“
Неспособна да спречи усвајање закона легалним путем, про-западна опозиција Хонгконга је изашла на улице. Уз помоћ западног медијског спиновања ствара се илузија о народном противљењу закону о екстрадицији и растућем утицају Пекинга на Хонконг. Оно што не само да се изоставља већ и активно негира јесте чињеница да су главни опозициони лидери, странке, организације и медијске операције директно повезани са Вашингтоном преко Национане задужбине за демократију (НЕД) и корпоративних фондација попут Фондације за отворено друштво.

Одавно је откривено да опозицију Хонгконга спонзоришу Сједињене Државе. Ово укључује целокупну врхушку такозваних „Окупирајмо центар“ протеста из 2014. године који су познати и као „кишобран револуција“. Западни медији су недавне протесте против усвајања закона о екстрадицији описали као наставак „кишобранских“ будући да их велики број истих организација, странака и појединаца предводе и подржавају.

Западни медији су раније негирали тврдње да Запад стоји иза протеста. Њујорк тајмс је 2014. године у чланку под називом „Неки кинески лидери тврде да САД и Велика Британија стоје иза протеста у Хонгконгу“, тврдио:

Жена маше британском заставом током протеста против централне власти у Пекингу, Хонгконг, 12. јун 2019. (фото: Кин Чунг/АП)

Лидери протеста су рекли да нису добили никаква средства од владе Сједињених Држава или са њом повезаних непрофитних група. Они тврде да су кинески званичници одлучили да окриве прикривене иностране силе делимично и због тога што им је тешко да прихвате да толико обичних људи у Хонгконгу жели демократију.

Ипак, оно што тврде лидери протеста и оно што су документоване чињенице су две различите ствари. Чланак у Њујорк тајмсу признаје да је:

…Национална задужбина за демократију, као непрофитна организација директно подржана од стране Вашингтона, у Хонконгу 2012. године доделила грантове у вредности од 755.000 долара и додатних 695.000 долара претходне (2013, прим. НС) године, како би подстакла развој демократских институција. Део тог новца био је намењен „равзоју грађанских капацитета – претежно код студената – како би онии ефикасније учествовали у јавним расправама о политичким реформама“.

КОМЕ ИДУ ДОЛАРИ
Док Њујорк тајмс и опозиција у Хонгконгу негирају да су ова средства отишла директно у руке демонстраната, годишњи извештаји организација које су уједно и чланице опозиције откривају да јесте. Опозициони лидери Хонгконга који добијају америчку подршку су следећи:

Бени Тај: професор права на Универзитету у Хонгконгу и редовни сарадник Центра за компаративно и јавно право (CCPL) који се финансира од стране америчког NED-а и NDI-ја (Национални демократски институт, прим. прев.), а који се такође налази при Универзитету у Хонгконгу.

У годишњим извештајима CCPL-а за 2006. и 2007. годину он је именован за члана управног одбора и на тој позицији је био све до прошле године. У годишњим извештајима CCPL-а за период од 2011. до 2013. године, наводи се да је Национални демократски институт (NDI), подружница NED-а, обезбедио финансијска средства за организацију како би она „дизајнирала и направила онлајн портал „Модели општег права гласа“ на којем јавност може расправљти и давати повратне информације и идеје о томе који би метод општег права гласа био најпогоднији за Хонгконг“.

У годишњим извештајима CCPL-а за 2013. и 2014. годину, Тај није наведен као члан управног одбора, већ као учесник на најмање три конференције организоване од стране CCPL-а и као носилац на барем једном пројекту CCPL-а. На најмање једној конференцији он је учествовао као говорник, заједно са другом истакнутном личношћу протеста „Окупирајмо центар“ Одри Еу. Годишњи извештаји из 2013. и 2014. године такође наводе да NDI финансира CCPL-ов вебсајт „Осмисли демократију за Хонгконг“.

Џошуа Вонг: Лидер протеста „Окупирајмо центар“ и генерални секретар странке „Демосисто“. Док су други покушавали да негирају било какву повезаност са Вашингтоном, Вонг је дословно отпутовао у Вашингтон када су се протести завршили како би примио награду за свој труд од стране филијале НЕД-а, Фридом хауса.

Одри Ју Јуеми: Председница Грађанске странке, која је, поред тога што је говорила на догађајима у организацији CCPL-а и НЕД-а заједно са Бени Тајем, на много друих начина повезана са америчким Стејт департментом и његовим NDI. Она редовно присуствује форумима спонзорисаним од стране NED-а и његове филијале NDI-ја. Она је 2009. године била истакнути говорник на форуму јавних политика који је спонзорисао NDI, а чији је формални домаћин био „Синерџи нет“, такође финансиран од стране NDI-ја. Године 2012. она је била гостујући говорник на догађају Женског центра (спонзорисаног од стране NDI-ја) поводом „Међународног дана жена“ чији је формални домаћин био Савет жена Хонгконга (HKCW), који такође, на годишњем нивоу, финансира NDI.

Мартин Ли: Један од главних лидера покрета „Окупирајмо центар“. Ли је организовао и физички предводио протестне маршеве. Он је, према Саут Чајна морнинг посту, такође редовно држао говоре. Али пре него што је дошао на чело покрета „Окупирајмо центар“ у Хонгконгу, он и Ансон Чан су били у Вашингтону у просторијама НЕД-а. где су затражили америчку помоћ.

Демонстранти у Хонг Конгу протестују држећи пароле на енглеском језику на којима пише „Слободан Хонгконг. Демократија сада“

Током разговора у Вашингтону под називом „Зашто је демократија у Хонгконгу битна“, Ли и Чан су изнели идеју протеста  „Окупирајмо центар“ о независности од Пекинга пред америчким аудиторијумом у којем су били представници стране владе од које су – гле ироније – Ли, Чан и целокупна њихова опозиција веома зависни. NED је на крају издао саопштење у којем тврди да никада није спонзорисао Лија или Чана, као и да Ли или Чан нису лидери покрета „Окупирајмо центар“.

Међутим, 2015. године, након што се протест „Окупирајмо центар“ окончао, Фридом хаус, подружница НЕД-а, није на свој догађај у Вашингтону позвала само Бени Таја и Џошуу Вонга, већ и Мартина Лија, представљајући сву тројицу као „демократске лидере Хонгконга“. Сва тројица су изашла на бину са својим потписаним жутим кишобранима, представљајући своју улогу у „Окупирајмо центар“ протестима, и наравно – откривајући тиме лажи НЕД-а који је негирао Лијеву водећу улогу у овим протестима. Поред тога, вишеструки амерички дипломатски канали који су процурили (овде, овде и овде) указују да је Мартин Ли годинама био у блиском контакту са америчком владом и да је редовно тражио и добијао различите облике помоћи. Други опозициони лидери Хонгконга, укључујући Едварда Лијанга и Реја Вонга, дословно су били ухваћени у тајним састанцима са америчким дипломатама 2016. године.

ОДЛАГАЊЕ НЕИЗБЕЖНОГ
Упркос наводној масовности протеста, треба имати на уму да су слични протести из 2014. и 2016. године такође били масовни и дисруптивни (реметилачки), али нису успели да измаме уступке нити од изабране владе Хонгконга, нити од Пекинга. Закон о екстрадицији ће проћи, ако не сада – онда у блиској будућности. Процес реинтеграције који он представља ће такође наставити да напредује.

Што Сједињене Државе буду дуже трошиле време, ресурсе и енергију на излизане тактике као што су спонзорисане руље и политичке субверзије, то ће имати мање времена, ресурса и енергије да се благовремено прилагоде новом међународном поретку који ће се неизбежно појавити, упркос напорима Вашингтона да то спречи.

Током овогодишњем Шангри ла дијалога – годишњег форума на којем се расправља о азијско-пацифичкој безбедности – Сједињене Државе су поновиле своје замисли како ће окружити и обуздати Кину. Како би план имао већу шансу да успе, Сједињене Државе ће у своје пројекције укључити и државе попут Велике Британије и Француске – посебно због неуспеха Вашингтона да окупи азијско-пацифичке државе у неку врсту савезништва.

Демонстранти са паролом на којој пише „Прави Хонконжани против комуниста. Никада се нећемо предати“, уз симболе стегнуте песнице, јун 2019.

Растући утицај Кине и њен стил вођења међународних односа заснован на инвестицијама, развоју инфраструктуре и немешању у унутрашња питања других држава је у таквој супротности са вашингтонском и европском присилном неоимперијалистичком спољном политиком да Запад данас, упркос вековној стартној предности, полако почиње да заостаје.

Протести у Хонгконгу су организовани како би одложили неизбежан крај „примата“ Запада над Азијом, и нарочито његових настојања да доминира Кином. Ови протести ће наставити да огољавају вашингтонске методе подстицања политичких субверзија, као и манипулативну улогу западних медија у њиховом промовисању и брањењу, компромитујући тако сличне операције које се изводе у другим деловима азијско-пацифичког простора, али и широм света.

Тони Карталучи је стручњак за геополитику и писац из Бангкока.

Превео Радомир Јовановић

Извор New Eastern Outlook

https://www.standard.rs/2019/06/28/ko-stoji-iza-pokusaja-obojene-revolucije-u-kini/