Пише: Ива Бајковић

Некада давно, чини ми се у неком другом животу, када сам пришла Демократском Фронту и неминовно се приближила идеји српства, чула сам узнемирене гласове из заједнице којој сам припадала забринута питања „шта ће ти то?“ „Па то су Срби тамо (и неки зелени имоџи на лицу би се уклапао у изговорено)

Време је пролазило, а ја сам као хипнотисана кренула за Србима, и временом схватила да их неизрециво волим. Ништа тако добро не осликава дух тог народа као ово лаконско на крају текста „Јок, она то тако воли“. И збиља како да не волиш тај луди народ који гине, машта о неком Царству на небу, диви се својим династијама којих више нема, тугује за Косовом на које већина ни не иде али зна да је тамо и душа и срце и тело.

Како објаснити неком да је тај луди народ кренуо у збег за својим краљем преко Албаније када летовању време није. Није само војска ишла. Ишла је и комплет тадашња влада и народ и уметници. Цела је земља кренула, и уместо да седе тамо ди су и уживају у сунцу Грчке, јок море. Они крену у јуриш, назад међу своје шљиве у таквом налету да су их једва зауставили тамо негде код Беча.

Како да не волиш тај луди народ који сву своју трагику објашњава у овим кратким реченицама у којима се руга свима?

Те Србе препознајем у ликовима које су играли Бата Стојковић, Бора Тодоровић, Драган Николић, Зоран Радмиловић и Паја Вујисић. И шмекери, и баксузи, и лузери вечито на ивици а опет не можеш бити имун на тај шарм у којем те удаве.

И збиља. Како да их не волим када су у стању да се љубе на мосту по којем падају бомбе или да косе своје ливаде у сенци Томахавка?

Луд народ. Луд и диван истовремено. Пун мана, грозних мана али ма како лоши – моји су.

Како онда да их не волим?

(Извор: Фејсбук)

https://www.in4s.net/kada-me-pitaju-zasto-volim-srbe/