Лаж
И тако, од лажи до лажи, копа се и продубљује јаз који црногорско национално биће цијепа шавом који ће у догледно вријеме бити тешко закрпити
Пише: Емило Лабудовић
Не сјећам се кад и гдје сам је прочитао, гумица времена избрисала је и име аутора, али сам запамтио да је ријеч о познатом филозофу и да је мисао гласила: „човјечанство ће преживјети све катаклизме, једино што ће га разорити до темеља јесте – лаж“!
Лаж, својим бројним еуфизмима, означава свјесно избјегавање истине зарад било стицања одређене користи или предности или, да би се предуприједила могућност неког неповољног и непријатног исхода за креатора.
У погубност лажи, изузев оне коју називају „бијелом“, и на појединачном и на колективном плану, свакодневно се увјеравамо а далекосежност њених последица зна често да надживи и ауторе и жртве. Црна Гора је више него очигледан примјер како стање друштвених односа засновано на неколико историјских неистина може дубоко да разори заједницу и уведе је у стање латентног сукоба.
Све што ових не дана и година већ деценија карактерише све подјеле и сукобе у Црној Гори врти се око фамозне 1918. године, онога што јој је претходило и онога што је услиједило након ње. Правило да „обућар не треба да суди даље од ципела“ нигдје није толико кршено као у тумачењу узрока и последица ове етапе развоја црногорског друштва. Разноразни историчари (част изузецима) и квазиисторичари, звани и непозвани публицисти и скрибомани, што из незнања а више (зло)намјерно, кидали су и преслагали историјску слагалицу овог периода, слажући је и преслажући по потреби и у складу са друштвеним приликама од времена до времена. А од свих лажи и злоупотреба историјских чињеница, њих седам су биле, јесу и биће најпогубније по стабилност прилика не само у држави већ и шире.
Прва и најпогубнија лаж, са најдалекосежнијим посљедицама јесте она да је 1918. година резултат освајачких интереса и великодржавних планова једине силе побједнице на Балкану – Србије. Истина је да су идеја, жеља и тежња о уједињењу јужнословенских народа макар вијек старије од њене реализације. Биле су итекако присутне и у Црној Гори, како у народу тако и на Двору, а њена најснажнија потпора била је у плановима европских сила да буде модел рјешавања „балканског питања“ и наследства двије велике царевине које су умирале на ногама. Још 1910. године, у својим мемоарима, руски војни аташе на двору књаза и краља Николе, Потапов, поводом једног од бројних дипломстских испада пијаног краљевића Мирка, записује како ће то „имати тешке последице по план Савезника за стварање Југославије“!
Друга велика лаж је да је плебисцит о уједињењу изведен у условима „окупације српске војске“. Истина је да је побједничка српска војска ушла у Црну Гору не да је ослободи већ да предуприједи намјеру савезница да, сходно Лондонском споразуму из 1915. године, Италији припоје цјелокупну јадранску обалу и њено залеђе, од граница Албаније па до Трста. А у план да се у Боку и Далмацију опет врати „дужд“, спријечен само одлучношћу краља Александра и снагом српске војске, спадала је и обала Црне Горе. Ту „окупаторску“ војску чак су и у Сплиту дочекали цвијећем и овацијама.
Треће, лаж је да је тада у Црној Гори било противника уједињења. Истина је да је било само оних који су, заведени демагогијом и апанажама краља Николе, сматрали да право „пијемонта“ припада управо њему што он, опијен жељом да стигне „онамо, ‘намо, за брда она“, уопште није крио. Као што је истина да је својим бјекством највише допринио сопственој детронизацији.
Лаж је, такође, да је чином уједињења нестала Црна Гора и да је потрта њена „хиљадугодишња државност“. Истина је да је тим чином „нестала“ и Србија, држава ништа мањег трајања и међународног статуса. Новостворена краљевина није била држава Србије, Хрватске и Словеније (у одсутству Црне Горе), већ држава Срба, Хрвата и Словенаца. Као што је непобитна истина да су се у то вријеме Црногорци листом сматрали Србима првог реда.
С тим у вези, лаж је, велика и безочна, да је црногорство као засебан национални ентитет и идентитет изван свијести о посебности у оквиру Српства постојало у времену о којем говоримо. Истина је да је, у оквиру припрема за Пету земаљску конференцију КПЈ, одржану 1940. Моша Пијаде добио задатак да припреми реферат о националном питању у Југославији. Он је тада, у складу са чињеничним стањем, Црногорце убројао у Србе. Јосип Броз, из само њему знаних разлога и по инструкцијама ко зна чијим, овлашћује Милована Ђиласа да напише нови реферат. Чувени Ђидо то чини за само један дан а тим рефератом први пут у једном званичном документу Црногорци су инаугурисани у посебну нацију. Истина је, такође, да се много касније, кад више није био потребан Титу, сам аутор одрекао свога чеда, именујући овај феномен „клатном које, кад се зањише према црногорству обавезно врати према српству“ препоручујући да је најбоље кад је у фази мировања.
Следећа велика лаж врти се око аутокефалности Митрополије црногорско – приморске чија се самосталност темељи на Уставу Књажевине Црне Горе из 1905. а укинуте Указом краља Александра 1920. године. Истина је да питање аутокефалности није било нити је у надлежности ни једног краља и ни једног политичара већ је једина адреса за фамозни „томос“ Васељенска патријаршија. Истина је, такође, да, како сада ствари стоје, на та врата анатемисани и рашчињени распоп Михаило нема рашта да закуца.
Ништа мање опасна лаж која се тим поводом шири (Ранко Кривокапић је у томе најагилнији) јесте она да је Српска православна црква црква државе Србије и да јој, као таквој, нема мјеста у Црној Гори. Истина је да је она црква српског народа гдје год да се он налази, од Аустралије до Аљаске, па и црква Срба у Црној Гори. Као што ни Католичка црква није само црква Ватикана и да јој припадају сви вјерници – католици широм земаљске кугле. А што неки у Црној Гори више неће да буду оно што су им били ђедови није ствар историјске истине.
И тако, од лажи до лажи, копа се и продубљује јаз који црногорско национално биће цијепа шавом који ће у догледно вријеме бити тешко закрпити. Оно што је истина која се у том мору лажи тешко назире јесте да тај расцјеп највише одговара онима које он уопште не интересује и којима је до ових питања стало таман колико и до лањског снијега. Њих има и с једне и са друге стране. А у средини су залуђена и завађена браћа, крвавих носева и прекланих вратова, браћа која су угризла мајчину сису и латили се Каионовог камена. Њиховом лудошћу, бијесом, незнањем, опијеношћу, искључивошћу, њиховом крвљу хране се хијене и пијавице које од свих ових дилема мучи она како да приграбе што више.
Истина је једноставна али су путеви до ње врло компликовани и заведени за девет гора. За разлику од ње, лаж има крила и „пиће је најслађе опојно којим се пјане покољења“ која истрајавају у својим заблудама јер су оне грудобрани иза којих се најлакше скривају сопствене недоречености и комплекси.
Хоће ли лаж уништити човјечанство како је прорекао претходно поменути филозоф не знам, али сам посве сигуран да ће још за дуги низ година, а бојим се и деценија, Црну Гору с обје ноге држати у блату, подијељену и завађену до крви.