Тамо далеко у немилости

Пише: Мишо Вујовић

Сећам се, давно је то било, а није био Трг од ћирилице, већ степенице Саборне цркве у Никшићу или Манастира, како је и данас зову, због лепоте и монументалности. Дали су јој на значају и због моћног ктитора, Руског цара.

Неко би донео гитару и по целу ноћ се пребирало по жицама.Тада нисмо знали шта је демократија и да ли нам је уопште потребна, као што се Перо пола живота ишчуђавао како директорова деца немају апетит. Гладне године, а они неће да једу!?
Школа је била обавезна, бежање са часова факултативно, нарочито када гостује Звезда. Ћирилица се подразумевала. Званичан језик био је српско-хрватски, Хрвати су га звали хрватско-српски или хрватски.

Као и ми – српски. Који је следећи час? Српски. И у том већинском црвено -црногорском амбијенту никоме није падало на памет да мења језик, као крвоток народа. Став партије био је да се црква, као превазиђена, ретроградна творевина или опијум за народ, тихо бојкотује. Мање тамјана, више хероина. Што више зависника, мање таласања. Онесвешћену масу само напоји и усмери. Једна црта – три гласа.

Већина свештеника је побијена, остатак преплашен или кооптиран у систем, како се говорило. “Видиш онога са јарећом брадом?”, питао ме чика Милан, подижући штап према погнутом човеку у мантији.

“Он је међу првима пришио петокраку и постао председник Одбора свештеничког удружења. Црвени поп из Бањана. Тако смо га звали. Врата су му била отворена од комитета до маршалата. Ни он није знао куда стиже опасан црвеним појасом, окићен напрсним крстом, не одвајајући се од кожне комесарске актовке у коју би понекад залутао епитрахиљ, мало тамјана и кадионица.

Једне године бану Он за Аранђеловдан. Славили смо како је Бог благосиљао. Било је понешто да се попије и презалогаји, нијесмо измишљали рођендане, замрачивали прозоре.

Из Метохије бјеше доша’ кум Митар, рањен на Тарабошу, али претече, док се моме оцу и твоме прађеду не зна гроба ни мрамора до дана данашњега. Свака их је држава заборавила. А гинули су за српство и државу!

Митар је прича’ о својим јадима док су се пробијали кроз Албанију: ‘Три зла су нас пратила: глад, мраз и Арнаути у засједама’, говорио је, мирно и доброћудно. Слушали смо га нетремице. Није му било право што су Црногорци запостављени. Митар је носилац Албанске споменице, Карађорђеве звијезде, међу првима је уша’ у Битољ 1916.

„Божја ти вјера, Милане, смутна се и ђавоља игра води да се српство уништи. Ми смо још 1916. могли да ослободимо Србију и Црну Гору, Босну, Маћедонију, Херцеговину и оно мало нашега народа у Хрватској. Али су савезници чекали да Бугари, након слома на Кајмакчалану и великих губитака у околини Битоља, што крвавије намире рачуне над оним народом у Србији. Шта су само седамнаесте чињели у Топличком крају?“

У једном тренутку је застао. Отћутао је скоро минут. Чуло се само пуцкетање свијеће.
‘Знате ли шта нас је одржало?
Вјера и пјесма, препуна бола туге и наде у васкрс и спасење!’”

Старац је уздахнуо дубоко. Из његовог храпавог остарјелог грла потекли су мелодични гласови. Пјевао је младић препун надолазеће снаге која је извирала из његове младости.
„Тамо далеко, далеко крај мора…“

Мој кум Митар је бесједио о свом четовању, наздрављао руском цару Николају, спасиоцу. Поп се искра’ пред поноћ, а ми смо у освит, сад без свједока, причали о домаћим мукама.

Прошло је неколико дана, на улици ме срео братсвеник запошљен у служби.
„Ратнички си прославио Аранђелов дан“ кроз осмјех ми је набацио – да Озна све дозна.

„А о чему би ратници причали, но о рату или да бесједимо ко жене о куђељама и предиву?“, одговорио сам.
Мој братственик се осмијехнуо, потапшао ме по рамену и одлазећи, више себи у браду, изговорио:

„Тако је, стрикане, никад не бјежи од себе. Ако једном човјек побјегне од себе, никада се више неће наћи.’”

И на степеницама испред манастира, раних осамдесетих, певали смо “Тамо далеко”, песму патње, пркоса и поноса.

Два друга милицајца, у плавим униформама, мало би одстајала и наставила да обилазе ред и мир.

“Има ли се шта попити?”, питао би дугачки Дробњак!
“Вињак”, уследио би хорски одговор,“Може по једна”?
“Други пут, дужност зове!”

Коме то смета једна љубавна песма, надопуњена сузама и патњом, оплемењена надом, са јаком антиратном поруком? Ко хоће да бежи од себе, стрва му се не знало! Нека иде сам у вечну потрагу за собом. Оставите народ, не крадите му памћење, не обогаљујте га бездушјем. И не пљујете по прецима, знали су и ко су и за шта гину!

„Тамо далеко“ је у срцу сваког Србина, ма где био. Она нас враћа у време бола, поноса, части и победе.

„Тамо далеко“ је симбол најузвишенијег интервала у новијој историји српског народа. Тада су и Црногорци били најжешћи Срби.

Владо Георгиев то зна!