Тимур Тмурни: Синови руских генерала гинули заједно са сиротињом
Током Првог чеченског рата 1994-1996. погинуло је 55 синова виших официра руске армије од су којих седморица дјеца генерала
Пише: Тимур Иванович Тмурни
Знате оно: „Ићи ћу у рат онда када буду ишла и генералска дјеца“?
Грозни
Е, па, у Русији деведесетих такво оправдање није пролазило. За вријеме два руско-чеченска рата синови највиших руских официра су гинули заједно са сиротињом.
Нарочито су били кобни новогодишњи дани 1995. када је руска војска осиромашена, осакаћена и нереформисана након распада СССР-а поновила грешке ЈНА у Вуковару и с тенковским и механизованим јединицама на јуриш упала у Грозни.
Након скупо плаћеног заузимања Грозног кренула се мијењати тактика, али Јељцинова опљачкана транзициона Русија тада није имала снаге да очисти цијелу Чеченију од бројних терориста – бораца за независну Републику Ичкерију и потом за Кавкаски исламски калифат. Упркос томе, описано је много примјера невјероватног јунаштва и пожртвовања руских војника и официра, а о ратничким квалитетима Чечена не треба много писати јер се ради о храбрим, жилавим и издржљивим борцима – рођеним војницима.
Доласком на власт Владимира Путина, реорганизацијом армије и промјеном тактике руска армија је савладала муџахедине, поставила лојалну чеченску власт Ахмеда и, касније, Рамзана Кадирова уз велика улагања у обнову и изградњу разрушене руске републике као и дозволу широких вјерских слобода које чак залазе и у локалне законске оквире.
Противтерористичке операције полицијских јединица и специјалних снага Федералне службе безбједности потрајале су до 2009. и ликвидације већине побуњеничких група и њихових команданата.
Током Првог чеченског рата 1994-1996. погинуло је 55 синова виших официра руске армије од су којих седморица дјеца генерала.
Тада су синове изгубили генерал-пуковник Георгиј Шпак (командант ваздушно-десантних јединица руске армије), генерал-потпуковници Генадиј Аношин (командант 101. мотострељачке бригаде), Вјачеслав Суслов (замјеник начелника Главног штаба копнене војске Руске армије), Константин Пуликовски (замјеник команданта снага Сјеверокавкаског војног округа), Јуриј Шћепин (командант руских снага у Придњестровљу 1992-93), генерал-мајор Генадиј Наљотов и Анатолиј Филипенок. Осми, син генералштабног генерал-потпуковника Виктора Саломатина погинуо је на почетку Другог чеченског рата 1999-2002. Тешко су рањени синови генерал-пуковника Виктора Казанцева (командант здружених руских федералних снага Сјеверног Кавказа), генерал-потпуковника Александра Тартишева, генерал-мајора Вадима Александрова и други.
Иако је било много примјера да су дјецу политичара и важнијих личности склањали од фронта, страдање генералских синова на првој линији фронта је доказ високог моралног кода руског официра васпитаног на темељима славне суворовске, кутузовске, брусиловске и жуковске војничке традиције.
Извор о погибијама генералских синова: Усољцев В, „Привилегија: бити првим на бојном пољу“, Краснаја звјезда, 28.02.2007.
https://www.in4s.net/titimur-tmurni-sinovi-ruskih-generala-ginuli-zajedno-sa-sirotinjom/
I Staljinov sin Jakov zavrsio je u u njemackom zarobljenistvu dje mu se gubi svaki trag.
Njemmci su nudili Staljinu da se izvrsi razmjena ali on nije pristao na njihove zahtjeve.
BRAVO JOVANOVIĆU,SLAVA VELIKOJ RUSKOJ ARMIJI.
tko je ovaj timur?
Za razliku od tebe, pismen i obrazovan čovjek.
Da bih ti odgovorio „tko jeTimur“, reći ću ti: Timur je „netko“, a ti si, izgleda, „nitko“!
Ali … Tu ima jedno veliko, ali!
Ali, to su Rusi!
Rusi su to!
… Rodnaja!
Tu im niko nije ni prići.
Juče, danas, sjutra.
Uvijek isto.
Za sve drugo, ne pune mi oko.
Mada, ima ih i dobrijeh.
( Ovaj gore Čečen, na slici gore, davnašnji potomak sjevernih ruskih plemena, kune se u njih. Veli, moja ruska braća!
Rusi očigledno znaju nešto, posjeduju neku vještinu koju mi Srbi nemamo.
… Ne nastupaju sa okolnima sa visine. Nijesu, u tom smislu, nadmeni.)