ШТА ДА СЕ РАДИ

Владимир Кецмановић
Кијевска иницијатива
Привремена влада Украјине је, изгледа, одлучила да своје експертске услуге понуди и другим земљама, илити регијама


Ваљда охрабрена завидним „геостратешким успехом” који је постигла, у рекордном року успевши да територију којом барем на папиру управља претвори у темпирану бомбу, привремена влада Украјине је, изгледа, одлучила да своје експертске услуге понуди и другим земљама, илити регијама.

Уместо да се баве сопственом политичком картом, која је у најмању руку недефинисана, на сајту који би требало да промовише „европску будућност” ове земље – да ли са Кримом или без Крима, да ли са Русима у источном делу или без њих, није најјасније –Украјинци су објавили политичку карту Европе, са целокупном територијом бивше Југославије претвореном у једну велику Хрватску!

Ако је у питању лапсус, што би рекли Хрвати – није да није „знаковит”. Да не говоримо о томе како такви лапсуси не упућују на компетенцију оних којима се поткрадају. Ако није у питању лапсус – ствар је много проблематичнија.

Али, оставимо Украјинце, и без овог имају довољно проблема које су, у доброј мери, сами створили.

Ова карта представља занимљив подстицај за игру која се најчешће назива „алтернативном историјом”.

Познајући западнобалканску ситуацију и духове, кијевском иновацијом би могли да буду незадовољни сви јужнословенски народи и све ексјугословенске народности.

Сви осим Хрвата – из логичних разлога.

Хрвати, опет, зато што би им дугогодишња борба за прикључење Европској унији била обесмишљена када би се, поставши део„њихове”територије, у „исту”, преко везе, прошверцовали и остали.

У том смислу, најнезадовољнији би, опет, били Словенци јер су у ЕУ ушли много пре Хрвата, а сада би им у питање била доведена „самобитност”, док у замену не би добили ништа.

Али, оставимо и Словенце и остале – стара теорија каже да су за наш регион кључни српско-хрватски односи.

Па да видимо како би ту ствари стајале.

Истина је, током новије историје Хрвати јесу показивали амбицију да у своју државу укључе добар део српских територија, као што су значајан део и укључили. Било је ту идеја и да се стигне до Земуна, као што се за Хитлеровог вакта и стизало. Али, баш до Врања и Проклетија – то ни АнтеПавелићу није падало на памет!

Хрватски експанзионизам, наиме, није толико непромишљен да тежи стварању државе у којој би Срби представљали већину.

Чак и српска мањина је за хрватске експанзионисте тешко подношљива, па су је се, кад год би им се пружила прилика, на бруталан начин решавали.

Али, једно је мањина. Са већином би ствари ишле знатно теже.

Демократски избори у тако великој Хрватској би, на пример – да се послужимо данашњом ситуацијом и личностима – на власт довели Александра Вучића, док би Јосиповић и Милановић морали да се задовоље министарствима за „промиџбу” и „претворбу”. И то уколико би успели да се договоре са Додиком, Тадићем и Дачићем…

На крају приче, Хрвати би опет морали да се боре за ,,неовисност”. И ту борбу би, као и украјинску, за разлику од српске или руске борбе за самосталност, Запад, нема сумње, подржао.

Само у том случају би се појавио један терминолошки проблем,који, опет, имајући у виду латинску пословицу nomen est omen – а у мудрост Латина барем Хрвате не треба убеђивати – не би био мали.

Наиме, барем у формалном смислу, Хрватска би у овом случају морала да се отцепљује од себе саме. А та мукотрпна борба за отцепљење имала би помало комичан назив – битка за малу Хрватску.

Владимир Кецмановић
објављено: 26.03.2014.