ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ

Од Србије до Сирије, преко Либије
За заговорнике нове „хуманитарне интервенције” једину дилему представља избор „најбоље аналогије”

Тешко је пренагласити размере сиријске трагедије. Не назире се крај секташког рата у коме је страдало више од 120.000 људи. Ипак, међународни посредници не успевају да за преговарачки сто доведу власти, ослоњене на подршку верских мањина, и команданте паравојски регрутованих из редова већинске сунитске заједнице.

Званично, главна препрека је одбијање вођа побуњеника да почну да разговарају пре него што оставка председника Башара ал Асада „буде стављена на сто”. Преговори за њих не представљају пут до компромиса већ захтевају да једина тема буде начин на који ће им режим предати власт.

У стварности, мировни преговори су у великој мери жртва српског преседана и његове либијске репризе. Лидери сиријске опозиције имају разлога да очекују да ће НАТО једног дана повести и брзо добити и њихов рат.

Али претварање западног бомбардовања у главни циљ подразумева спровођење циничне стратегије која се ослања на схватање „што горе то боље” и претпоставку да ће атлантски савезници интервенисати да би прекинули серију не само очекиваних већ, практично, прижељкиваних масакра.

Нажалост, оваква визија победе има многобројне савезнике, првенствено међу јавним личностима и експертима који добијају велики простор у медијима. „Њујорк тајмс“ је један од листова који су претходних месеци објављивали коментаре у којима се не само захтева да НАТО „одмах почне с казненим ударима” већ се нуде савети како „оправдати такву акцију”.

Претња Турској, чланици НАТО, и позивање на контроверзну доктрину о „обавези да се обезбеди заштита” представљају изговоре које ратоборни аутори најчешће сугеришу председнику Бараку Обами. За заговорнике нове „хуманитарне интервенције” јединадилемајеизбор „најбоље аналогије”, оне која ће највише допринети „стварању консензуса о НАТО акцији”. За једне је то Либија док други наводе Србију.

Много тога у америчким медијима неодољиво подсећа на 1999. годину, када су објављивани текстови о „српском тиранину” и „рату као једином начину да буде заустављен”, насловљени„Дајте шансу рату” или „Не може се преговарати са ратним злочинцем”. Они који су се тада противили НАТО интервенцији у Србији називани су „апологетима геноцида”, а преговори су уоквиреникао „давање простора за следећи злочин”.

И у случају Сирије доминира схватање да инсистирање на компромису, као и покушаји разумевања једног сложеног сукоба, представља „саучесништво у злочину” и знак „подршке злу”. „Бомбардујте Сирију одмах” један је од карактеристичних наслова.

Многи западни ауторитети су на различите начине допринелисхватању да се „мора размишљати етички а не чекати”, да је „добар”западни рат („Ко сем нас?”) једини начин да буду заустављени „лоши” незападни ратници у „ери геноцида”.

У времену опседнутости „међународном правдом”, мир је постао сумњива реч. Иако представља темељни предуслов боље будућности, све чешће нам се сугерише да мир треба жртвовати у корист апстрактног и растегљивог концепта правде.

„Мир бива стављен изнад правде, често уместо правде”, ламентирала је Анџелина Џоли у говору на симпозијуму који је организовао амерички савет за спољне односе. Неодољива медијска мајка свих жртава које се рачунају у Бриселу и Вашингтону сматра да „нема мира без правде” и да „нико не треба да буде стављен у позицију да бира између мира и правде”.

Као и у случају Србије и Либије, европски „пријатељи Сирије” су много гласнији од америчких сабораца. Један од вођа НАТО навијача је Бернар Анри Леви, хиперсексуализовани француски филозоф који сматра да би договор са Асадом, когаје назвао „непријатељем човечанства”, „мирисао на Минхен”, споразум који су Британци и Французи 1938. године направили са Хитлеровом Немачком.

Још је опаснији утицај Бернара Кушнера, шармантног оснивача „Лекара без граница“, који је био западни проконзул на Косову током етничког чишћења Срба. Кушнерово схватањехуманитаризма као „дужности да се интервенише” коришћењем војне силе постало је широко прихваћено. Циљ више није да се жртвама помогне и да се ублажи њихова патња већ да буду „спасене”.

Заводљиви заговорници „новог хуманитаризма” успешно су оклеветали и делегитимисали потрагу за компромисним решењем. С друге стране, западни страх од државе под контролом Ал Каиде на границама Турске и Израела, кључних америчких савезника, учинио је да још једна реприза НАТО интервенције постане сувише ризична.

Остајусамо патња и страдање, трагичне последице схватања да рат представља једини пут до мира.

Факултет за медије и комуникације

Зоран Ћирјаковић
објављено: 27.11.2013.