УВОДНИК

Ненад Радичевић
ЕУ на тесту демократије

Украјинскa криза дрма Европу, бар судећи према медијским извештајима. Од тога како казнити Русију а да то не кошта и европску привреду, преко питања како стабилизовати и демократизовати Украјину, до тога како избећи да Европа остане без руског гаса, само су неке дилема које чине праву драму за европске лидере. Међутим, релативно далеко од великог интересовања јавности, у Европској унији се дешава једна права драма, која се тиче само грађана ЕУ. Избори за Европски парламент (ЕП), који се одржавају од 22. до 25. маја, добијају као никад пре велики значај јер ће, захваљујући Лисабонском уговору, европски парламентарци први пут имати пресудну улогу у избору једног од кључних тела ЕУ – Европске комисије (ЕК).

Иако су медији углавном фокусирани на значајан раст популарности ултрадесничарских, ултралевичарских, евроскептичних и анти-ЕУ странака, то није пресудно за главобољу лидера ЕУ. Кључна драма лежи у томе што се после низа година, према истраживањима јавног мнења, очекује да изједначени резултат остваре традиционално два највећа блока – Европска народна партија, која окупља умерене конзервативне странке (иначе владајуће у убедљивој већини чланица ЕУ), и Алијанса социјалиста и демократа, која окупља социјалистичке, лабуристичке и социјалдемократске странке.

Пре пет година однос броја њихових европосланика је био 274 наспрам 174 у корист народњака, док се сада прогнозира да ће однос бити 214 према 213 у корист социјалиста. То значи да би већински блок лидера чије су странке у ЕПП-у (а то су Ангела Меркел, Доналд Туск, Маријано Рахој, Виктор Орбан...) био онемогућен да тако лако прогура свог кандидата за председника Европске комисије – бившег премијера Луксембурга Жан-Клод Јункера. То све повећава шансе социјалдемократском блоку који је за ту важну функцију предложио Марина Шулца, актуелног председника Европског парламента.

Због тога не чуди да је Јункер кренуо у кампању по ЕУ и то у америчком стилу – у аутобусу брендираном његовим фотографијама, уз интензивну кампању на интернету, изборне манифестације и разговоре са грађанима широм ЕУ. И рекло би се, па у чему је ту драма. То је уобичајени начин да се придобије подршка грађана на чији живот ће његов рад имати пресудан утицај, имајући у виду огромне извршне али и законодавне надлежности ЕК.

Е па, драма лежи у томе што скоро изједначени резултат народњака и социјалиста значи да би европски парламентарци могли да одбију оно што немачке канцеларка Ангела Меркел својим утицајем обезбеди у Европском парламенту. Додуше, будући да су и Јункер и Шулц познати као истакнути поборници федерализације ЕУ, проблем би могао да направи и британски премијер Дејвид Камерон, који би њихов избор могао да блокира и пре него што дође до Европског парламента.

Свако ту настоји да оствари своје страначке или националне интересе, док су интереси грађани стављени у други план. Омогућавање грађанима ЕУ да преко директно изабраних представника имају одлучујућу реч у избору ЕК која предлаже прописе или их сама доноси и то о бројним питањима – од банкарских бонуса преко кажњавања великих корпорација до прописа о пољопривреди и обновљивој енергији – представља својеврсну демократску еволуцију ЕУ.

Међутим, сва је прилика да ће на овом тесту демократије лидери ЕУ опет избећи бржу демократизацију европских институција те да ће избор водећих функционера ЕУ – председника Европског савета, председника ЕК, високог представника ЕУ за спољне односе и безбедносну политику и председника ЕП – завршити већ уобичајеном трговином. У тој трампи председник ЕК сасвим лако би могао да постане неко од већ помињаних џокера у игри, као што су данска социјалдемократска премијерка Хеле Торнинг-Шмит и ирски конзервативни премијер Енда Кени.

Иако Јункер исистира да председник ЕК треба да постане он или Шулц те да би сваки други резултат „отворио озбиљну кризу у Европи” и угрозио „демократски легитимитет” Уније, сасвим је вероватно да демократија опет исклизне у избору челника моћне бриселске бирократије.

И притом се, изузев појединих аналитичара, мако ко пита какав председник ЕК је сада потребан Унији. Да ли јој је потребан неки нови Жозе Мануел Барозо, тактични руководилац који се труди да случајно не наљути моћне чланице ЕУ, нарочито Немачку? Или јој је у тренутку када се тетура ка ивици дезинтеграције потребан неки нови Жак Делор, који ће зарад европских принципа солидарности чинити и нешто што се у прави мах не допада Берлину или евроскептичном Лондону?

ЕУ је, без сумње, потребна ЕК која ће доследно бранити интересе грађана ЕУ па неће спуштати нос када лидери држава чланица, зарад ситних интереса у унутрашњој политици, желе да смање буџет ЕУ и то баш на пројектима подршке науци или размени студената. Још мање је потребна ЕК, попут актелне Барозове, која је одбила да делује по првом предлогу у оквиру Европске инцијативе грађана, институционалног укључивања грађана у одлучивање о судбини ЕУ. Прва иницијатива, за коју је прикупљено безмало два милиона потписа, односи се на то да се обезбеди да сви грађани ЕУ имају приступ пијаћој води. Ако ЕК избегава да делује по оваквој иницијативи онда је засад још дуг пут за демократију да уђе у институције ЕУ. Самим тим не може се очекивати да грађани ЕУ у званичницима у Бриселу виде власт коју су они бирали.

Ненад Радичевић
објављено: 13.04.2014