Аутор Болен




„Све може бити одузето човеку осим једног, последње људске слободе – да изабере свој став у било којим околностима, да изабере свој властити начин.“(Виктор Франкл)


У четвртак, 04.12.2014.године, без икакве најаве, одлазим поново у ГрОд УВПС Сомбор, овај пут сам.
За разлику од претходног дана у канцеларији налазим и председника и секретара удружења.
Нисам ни очекивао да ће бити другачије.
Без посебне куртоазије и увијања упознајем их са јучерашњим догађањем, исказаним незадовољством и огорченошћу апатинских војних пензионера, још увек (присилно) чланова УВПС.
Већ после неколико размењених реченица видим да разговор неће ићи у правом и конструктивном смеру, јер је председник ГрОд УВПС Сомбор господин Саво Дринић, упорно вртео једно те исто : “Шта је то мене брига“, и „Они мене не интересују“.

Износим своје незадовољство и неслагање са оваквим начином опструкције и спутавања било чије слободне воље, легитимне намере и права, јер када се нешто слично спроводи према свима нама (РФПИО, судови, Влада...), онда дижемо глас до неба како то није у складу са Уставом и законима, говоримо о дискриминацији, непоштовању права и слично, а када то сами чинимо једни другима тада је изгледа све дозвољено и прихватљиво.
Због чега?
Због нечије сујете?
Охолости?
Осветољубивости?
Ината?
Чланарине?
Или свега заједно?
И у чије име се то тако ради?

Питам господина Дринића да ли прати друштвене мреже и сајтове који се баве проблематиком везаном за војне пензионере, на којима се може видети да овај поступак УВПС према колегама из Апатина, не наилази на одобравање, већ напротив на осуду од стране великог броја војних пензионера, па и удружења попут АППВС, која се и званично огласила тим поводом.
„Не пратим, шта имам да видим тамо?
Како ме Владо Векић и слични оптужују да продајем мед и ракију у удружењу, јел` то да видим?“ одговара господин председник готово љутито, и пита мене :
„Јеси ли сад` и ти дошао да ме критикујеш?“
Нити сам дошао због ракије и меда, још мање због приче и критике у вези њих, али како се господин председник сам истрчао и прозвао, онда ради коректности према колеги Векићу морам истаћи да, ако је то негде и износио, он није једини од кога се таква прича могла чути.
А каже наш народ : „Где има дима...“
И када већ господин Дринић помену колегу Векића рекох му да је и он био у групи која је јуче долазила из Апатина у Сомбор, с намером да се ишчлани из УВПС.
„То је манипулација, шта има он да се ишчлањује, ми смо њега искључили из Удружења,“ изненади се господин председник.
Устаје секретар, отвара касу, узима и листа некакву свеску – роковник, и показује ми нешто руком писано, што би ваљда требала бити одлука о искључењу.
Гледам и не верујем.
Зар се то овако ради?
Али о томе нешто више на крају овог текста.

Што је разговор даље одмицао господин Дринић постајао је видно нервознији, јер сам упорно инсистирао само на једном питању:
КАКО РЕШИТИ ПОСТОЈЕЋУ СИТУАЦИЈУ, И КАКО КОЛЕГАМА ИЗ АПАТИНА ОМОГУЋИТИ ДА СЕ ИШЧЛАНЕ ИЗ УВПС?
Због непостојања готово никакве комуникације са руководством новоформиране општинске организације УПВЛ Апатин, за шта је искључиви кривац господин Дринић као председник ГрОд, понудио сам и моје посредовање у превазилажењу и разрешењу овог стања.

На мој предлог да се закаже потписивање исписница у Апатину господин Дринић поново одговара питањем :
„А зашто бих ја то радио?“
„Зато што ти људи НЕ ЖЕЛЕ више да буду чланови УВПС, формирали су своје удружење и њихова воља се мора поштовати“, одговарам ја господину Дринићу.
„Није тачно!“Они су ЗАВЕДЕНИ од стране двојице људи које смо ми искључили из Удружења јер су роварили и нарушавали јединство, а ми смо свакоме појединачно послали информацију у вези тога и око ишчлањења“, оштро ће господин Дринић, након чега устаде и остатак нашег разговора провео је стојећи и нервозно шеткајући око стола.

Присетих се и ја те чувене (дез)информације од 10. јуна ове године, упућене на кућне адресе свих војних пензионера из Апатина, коју сам својевремено објавио на овом сајту као прилог уз Интервју са колегом Радаковићем, а у којој је , подсећања ради, између осталог стајало и следеће :
„Позивамо Вас да се не ишчлањујете из УВПС. Ви са тиме не добијате ништа. Са тиме губите сваку везу са УВПС и Војском Србије и Законима који регулишу статус војних пензионера и корисника војних пензија“.

Каква небулоза и неистина, каква обмана и манипулација!
Само што не написа господин Дринић још и то, како ће за сваког ко иступи из УВПС наступити апокалипса и смак света.
И ко кога овде заводи?
И колико неко мора ниско пасти да би испод таквих тврдњи ставио свој потпис.
Неком другом приликом питао бих господина председника много ствари везаних за ту „информацију“, али не и данас, јер она није разлог мог доласка и овог разговора.

Зато питам господина Дринића, ако већ неће да оде у Апатин зашто онда упорно избегава да војни пензионери дођу у Сомбор и ишчлане се из УВПС?
Зашто им је у телефонском разговору рекао да га не интересују и да он неће бити ту када они дођу, што је јуче и практично демонстрирао?

„Они могу уз претходну најаву да дођу појединачно и ураде то. Али они хоће да дођу групно, а ја са групом нећу да разговарам. Све и да сам био јуче ту не бих разговарао с њима“, рече господин председник, и... остаде жив.
Какав разговор?
О чему?
Указујем господину Дринићу да војни пензионери из Апатина НИСУ јуче долазили ни на какве разговоре и преговоре с њим, већ су донели своје исписнице, и питам га где пише колико њих може доћи истовремено и откуд њему право да то ограничава на такав начин?
Наравно, НЕМА одговора, као што НЕМА ни даљег смисленог разговора са господином Дринићем на ову тему, јер је више него очигледна његова неспремност на сарадњу, или боље речено, кроз сваку његову реч приметно је да он НЕМА мандат за било какву сарадњу и решавање овог питања.
Он се не пита ништа.
Како то рече и колега Радаковић, јасно је као дан, да он има само став и наређење свог претпостављеног, господина Драгањца, да „овај случај НЕ СМЕ проћи.“
И то мора да спроведе како зна и уме.
По било коју цену и на било који начин.

Теза господина Дринића (ако је уопште његова), како су војни пензионери из Апатина „ЗАВЕДЕНИ“ од стране Миће Радаковића и Милана Ђиласа представља најобичнију инсинуацију и бесмислицу без преседана.
Какве натприродне моћи морају имати та два човека да би успели „завести“ шездесет и пет људи, који нису ни малолетни ни дементни?
Одакле некоме право и смелост да за такве људе, одрасле и психички здраве, који му узгред речено, долазе „на ноге“ како би исказали своју слободну вољу и одлучност, изјави да су „заведени?“
Може ли се, аналогно томе, поставити питање, колико онда у УВПС има „заведених“људи?
Или се „заведен“ постаје само онда када се жели напустити чланство у УВПС?
Каква демагогија!
И шта би била сврха тог „завођења“ војних пензионера од стране Радаковића и Ђиласа?
Можда некаква материјална корист?
Неће бити, јер су они од почетка заговорници потпуно волонтерског рада, за разлику од руководства УВПС, којима не пада на памет да се одрекну добрих хонорара, дневница, плаћених телефонских рачуна, репрезентација и ко зна чега још, пошто своје финансије крију од чланства као змија ноге.

И да оголимо ово „завођење“ до краја.
По теорији и пракси руководства УВПС, „лаковерне“ и „наивне“( читај „заведене“) војне пензионере из Апатина, треба по сваку цену „развести“ од двојице „заводника“ Радаковића и Ђиласа.
То ће учинити месија у лику господина Дринића, који ће их, наводно ради ишчлањења, а у стварности у сврху „преобраћања“ и „развођења“, примати искључиво појединачно а не групно, јер је група еквивалент потенцијалном неуспеху мисије, што се никако не сме дозволити.

Како не желим остати недоречен и оставити у недоумици оне који ово буду читали, а пре свега истине ради, важно је да разјасним и „случај“ колеге Владе Векића, који се појавио 03. децембра са групом војних пензионера у Сомбору и заједно с њима предао и своју исписницу, а што је господин Дринић назвао манипулацијом јер је дотични наводно искључен из УВПС.
Како је искључен и ко је заиста једини и прави манипулатор у овом случају види се из редова који следе.

Наиме, УВПС има „Правилник о одговорности чланова Удружења“, али и њега као и Статут примењују по слободном нахођењу.
Ево и доказа.

У члану 8.став 3. наведеног Правилника стоји : „Члан Удружења чија се одговорност расправља ОБАВЕЗНО се позива на седницу општинског одбора...“
ИСТИНА ЈЕ : КОЛЕГА ВЕКИЋ НИКАДА НИЈЕ ПОЗВАН НА ТАКВУ СЕДНИЦУ ( ако је уопште и одржана).

У члану 9.Правилника стоји : „ Одлука из члана 8. Овог Правилника се у писаном облику саопштава члану Удружења чија се одговорност расправља, уз поуку да против те одлуке може изјавити жалбу Главном одбору Удружења, у року од петнаест дана од дана уручења.“
ИСТИНА ЈЕ : КОЛЕГА ВЕКИЋ НИКАДА НИЈЕ ДОБИО НИКАКВУ ПИСАНУ (ПА НИ УСМЕНУ) ОДЛУКУ О ИСКЉУЧЕЊУ ИЗ ЧЛАНСТВА УВПС, ТЕ СХОДНО ТОМЕ (све и да је хтео) НИЈЕ МОГАО ИЗЈАВИТИ ЖАЛБУ.

У члану 14. Тачка 3. Правилника стоји : „Изречена мера се извршава након што одлука о њој постане коначна и извршна и то : Мера ИСКЉУЧЕЊА из чланства Удружења – одузимањем, односно поништавањем чланске карте,...и објављивањем одлуке у гласилу Удружења.“
ИСТИНА ЈЕ : КОЛЕГИ ВЕКИЋУ НИКАДА НИЈЕ ОДУЗЕТА, ОДНОСНО ПОНИШТЕНА ЧЛАНСКА КАРТА, НИТИ ЈЕ ОДЛУКА О ИСКЉУЧЕЊУ ОБЈАВЉЕНА У ГЛАСИЛУ УДРУЖЕЊА.
Да је колега Векић искључен из УВПС председник и секретар УПВЛ Апатин, па и он сам сазнали су од мене, након мог разговора са господином Савом Дринићем.
Како то није никакав преседан, већ устаљена пракса, говори чињеница да је недавно и сам секретар апатинског Удружења, колега Есад Селимспахић, искључен из УВПС на потпуно истоветан начин као и колега Владо Векић.

Без знања да је покренут поступак, без присуства, без уручене писане одлуке, без права на жалбу, и без било какве објаве.

Тако то ради руководство УВПС.
Мимо Статута, мимо Правилника и само по већ прокламованој девизи : читамо као што смо написали, тумачимо како хоћемо, а примењујемо како нам одговара.

И откуд им онда, после свега горе реченог, право да се у наше име дописују са свим и сваким у овој земљи, тражећи речима препуним правдољубља, тобож право и правду за нас, док сами спроводе неправо и неправду према нама истима.
Да ли је то само цинизам?
Није.
Него?
То је екстра цинизам, цинизам пар екселанс.

Аутор Болен



„Све може бити одузето човеку осим једног, последње људске слободе – да изабере свој став у било којим околностима, да изабере свој властити начин.“(Виктор Франкл)

O случају војних пензионера општине Апатин писао сам у неколико наврата.
Тим питањем бавио се и ГО АППВС на ванредној седници 08.10.2014.године, посвећеној допису добијеном од стране УПВЛ општине Апатин, са које је издао и саопштење.
Исто се налази на почетној страни нашег сајта.

Перфидна и надасве некоректна, па и покварена игра руководства УВПС са овим нашим колегама траје и даље.
Иако су се војни пензионери из Апатина још пре скоро годину дана одрекли свог даљег останка у оваквом УВПС, на челу са оваквим руководством, иако се то исто руководство одрекло њих још оног дана када су потписали приступницу, остала је да их веже једна нераскидива нит звана чланарина, и сујета као облик доказивања нечијег ауторитета по сваку цену.
Та неодољива дама лаког морала - чланарина, заводница коју године чине све привлачнијом, била је, и заувек остала једина права и искрена љубав руководства УВПС.
Њихова опсесија, готово порок.
А како љубав често зна прећи у посесивност, коју психолози тумаче као страст поседовања и грешку разума,тада постојање опсесије за поседовањем доводи до њене теже варијације - патолошке посесивности.
Јер како другачије тумачити чињеницу и стање у којем неко некога, не дозвољавањем исписивања, већ готово годину дана буквално присиљава да буде део његове дружине, ускраћујући му на тај начин eлементарно право да материјализује своју слободну вољу.
Да је то тако уверио сам се боравећи поводом овог случаја у три наврата у Апатину.
Да је то заиста тако па и горе од тога уверио сам се поново ових дана.

Члан 8.став 2. Статута УВПС гласи: „Из Удружења се иступа враћањем чланске карте, уз потписану исписницу из чланства Удружења“.

Председник ГрОд УВПС Сомбор, господин Саво Дринић, ову одредбу Статута тумачи и спроводи у пракси тако што захтева од сваког члана који жели иступити из Удружења, да лично дође у његову канцеларију и пред њим потпише исписницу.
Није ово умотворина господина Дринића, већ читавог врха руководства УВПС, који не само овај члан већ и све друго што пише у Статуту спроводе по принципу: читамо као што смо написали, тумачимо и примењујемо како нам одговара.
Инсистирање на оваквом начину обављање једне такве формалности, који нигде и ни у чему нема упориште, личи на присилно спровођење својеврсног култа поклоњења, на обављање рапорта, а понајвише представља невиђено и недопустиво понижавање војних пензионера.
Узимајући у обзир чињеницу да колеге из Апатина до Сомбора и назад треба да превале око четрдесет километара, а они који живе у сеоским срединама и знатно више, и при томе да неки промене и два превоза, уз плаћање аутобуских карти по цени од најмање 480,00 динара, као и ризик да ли ће председника затећи у просторијама удружења и обавити оно за шта су дошли, бесмисао неких ствари је више него очигледан.
Упорно одбијање господина Дринића да он оде у Апатин и за тридесет минута, уз готово никакав трошак обави ту „мисију“, иако зна да се ради о старијим и болесним лицима (најстарији има 95 година), као и једном броју жена, довољно говори о „неизмерној“ бризи руководећих људи УВПС , за војне пензионере, у коју се свакодневно заклињу.
Како дотични господин не прихвата ни предлог да он сам одреди термин када би колеге из Апатина могли организовано доћи у Сомбор и потписати исписнице потпуно је јасно о чему се у ствари ради.

Толика сујета и бахатост нису међутим поколебали одлучност војних пензионера из Апатина, и они су се организовали тако, да подељени у неколико група дођу у Сомбор, и заврше посао око својих исписница.
Долазак прве групе од 21-ог лица био је планиран за среду 03.12.2014.године.

По распореду ГрОд УВПС Сомбор, среда и четвртак су дани у недељи када председник и секретар удружења, „раде“ са војним пензионерима.
Неколико дана пре планираног доласка обавестили су и мене о својој намери и позвали ме да уколико могу присуствујем, што сам наравно прихватио.
И као у нека добра стара времена, војнички тачно, у заказано време уследило је окупљање и прозивка на „зборном месту“, укрцавање и пут за Сомбор, у нади да ће коначно ставити тачку на вишемесечно малтретирање.

Ал`, не лези враже.

Иако је био „радни“ дан у просторијама удружења не затекосмо ни председника ни секретара.
Канцеларија закључана.
„Побегао“, добаци неко.
Нађосмо само „конобара“ Стеву(члан удружења), задубљеног у партију шаха, и неколико пензионера у просторији за чланове,чији су се ликови једва разазнавали од густог дуванског дима.
И рече колега „конобар“ Стева да је председник „ту негде“.
Како се господин председник ни после петнаест минута чекања није појавио, један од колега из Апатина позива га мобилним телефоном.
Не знајући ко зове председник се јавља, а онда када је чуо да га двадесет и једно лице чека у хладном ходнику и испред зграде, међу којима и неколико промрзлих жена, рече како он данас има некакво суђење и да нема намеру долазити у удружење.
И само што је колега заустио да још нешто приупита, прекину везу господин председник, Саво Дринић.
Исти колега позива секретара, господина Зорана Јовића.
И он се јавља.
Саслуша и рече како не може доћи због некаквог приватног посла, али напомену да и иначе не би могао ништа учинити јер је председник Дринић искључиво надлежан за исписнице.
Поново позив председнику.
Више се не јавља.
А беше среда, око једанаест часова, дан и време за „пријем“ и „рад“ са војним пензионерима.
После још десетак минута чекања и договора, као и неколико узалудних покушаја да се поново телефоном добије господин председник, колеге из Апатина прикупише своје појединачно потписане исписнице, и замолише „конобара“ Стеву да их преда господину Дринићу.
Нећка се Стева, бранећи се: „Немојте људи, шта ја имам с тим?“ и одмиче се од исписница као да су шугаве.
На тренутак ми се учини као да се плаши да их узме.
„Немаш ништа, само их предај председнику када га видиш и пренеси да смо их ми својеручно потписали и лично донели“, рече колега који је сакупио исписнице, и остави их поред шаховске табле, на столу испред Стеве.

Не знам како је наш колега, „конобар“ Стева, завршио партију шаха у којој смо га два пута прекидали, али ето, тако се завршио долазак „на ноге“ председнику ГрОд УВПС Сомбор, господину Сави Дринићу, од стране војних пензионера из Апатина.
Огорчење и још јача решеност да заувек раскрсте са онима чија бахатост нема меру били су приметни у њиховим реакцијама и коментарима.

Присетих се тада и мог телефонског разговора са колегом Мићом Радаковићем, председником УПВЛ Апатин, који је дословце предвидео овакав сценарио, када смо пре пар дана разговарали о овом доласку.
„Знам да ће Саво Дринић наћи начин да нас избегне и не уради ништа по овом питању јер су заузели такав став, али ипак идемо да још једном покажемо колико су „предводници и заштитници“ војних пензионера ниско пали, и колико им војни пензионери апсолутно ништа не значе,“рекао ми је тада.

И није овде крај приче.
Нити сам ја уопште у дилеми да ли то председник и секретар ГрОд УВПС Сомбор нису били у канцеларији тога дана, тек случајно или баш намерно.
Као познавалац генезе овог случаја, а посебно знајући добро његове протагонисте, одавно сам већ схватио позадину читаве фарсе, па тако нисам био ни затечен, још мање изненађен.
Али свеједно, колико год да је то тако, не може човек, и сам део тог миљеа, остати равнодушан и по страни, као некакав пуки посматрач овог препреденог малтретирања, безочне срамоте и својеврсне ерозије хуманости.

KОМЕНТАР
На седници ГО АППВС одржаној 10.децембра 2014.године расправљано је и о ситуацији у којој се налази ново основана организација из Апатина и о механизму умањења пензија на име чланарине у организацији УВПС и РФ ПИО Србије.Оцењено је да се ради о кршењу законо и нарушавању грађанских права а за рачун лицних интереса, те с тога је одлучено да АППВС покрене кривичну пријаву против одговорних лица и позивамо колеге из Апатина да нам се придруже.
Очекујемо други најављени наставак аутора а ради путпунијег сагледаванја чињеничког стања.
Овакав поступак УВПС и РФ ПИО, од интереса је за остале квп па их позивамо да нам се прикључе.