У оквиру свечане академије поводом дана војних ветерана изведен је музичко сценски спектакл "Стојте галије царске"-- Ову потресну поему написао је песник Милутин Бојић.
- Милутин Бојић
Поему можете прочитати овде, а преслушати преко овог линка: https://www.youtube.com/watch?v=unlVXRSAbo8
Поему рецитује Драган Николић
Или преко овог линка: https://www.youtube.com/watch?v=nPVvmFMjjTo
Поему рецитује Ивана Жигон. На снимку се налази и песма "Тамо далеко".
Комплетан мјузикл можете погледати преко следећег линка:
https://www.youtube.com/watch?v=nLQNtQtXsD0
Мјузикл је изведен поводом обележавања 100 година од почетка Првог светског рата, у Великој дворанаи Сава центрa, 17. септембра, 2014., а организатори су били Светигора и Друштво српско – руског пријатељства. На спектаклу о Великом рату под насловом "СТОЈТЕ ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ" окупило се више од 200 учесника из целог света! Окупила их је својом уметничком снагом аутор спектакла ИВАНА ЖИГОН.
Учествују
Војвода Мишић – МИША ЈАНКЕТИЋ,
Дарја Каробкина – Маријана Шовран,
Флора Сандес – Катарина Радивојевић,
Војвода Степа – Лепомир Ивковић,
Милунка Савић – Јелена и Ивана Жигон,
мајор Гавриловић – Небојша Кундачина,
Макензи – Миодраг Мргуд Радовановић,
СВЕТУ улогу Србије тумачи гусларка БОЈАНА ПЕКОВИЋ,
Плава гробница
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута
Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Острво Видо налази се крај Крфа, познато је из Првог светског рата, јер се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф после преласка преко Албаније. Велики број српских ратника сахрањен је у мору крај острва, у плавој гробници. На острво Видо прве су дошле 21. јануарa 1916. моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића. Испрва су сахрањивани на каменој обали острва. Касније, када то више није било могуће, њихова тела су полагана у воде Јонског мора.
Тридесетих година XX века на острву је довршена изградња маузолеја рађена по пројекту архитекте Николаја Краснова. На мермерним зидинама налазе се 1 232 касете са костима ратника који су били сахрањени на бројним крфским гробљима, a чија су имена била позната.
Песма Плава гробница је родољубива лирска песма. Део је збирке песама Песме бола и поноса које је песник Милутин Бојић објавио у Солуну.
Плава гробница је песничко опело српским ратницима над светом водом.
Стојте, галије царске! – Сви који плове морима изнад плаве гробнице својом пловидбом нарушавају тишину и спокој који у морским дубинама треба да влада. Песник страдале војнике назива прометејима наде и апостолима јада, јер нису сахрањени у земљу уз црквено опело и испраћај породице, отуда њихове неуспокојене душе около лутају… Жртва који су поднели биће преношена кроз много столећа и будућим генерацијама служити као наук и узор. Страшна тајна епопеје вечно ће остати у памћењу као бајка која се преноси са колена на колено… Песник изражава своје дубоко поштовање према ратницима који су страдали далеко од домовине за коју су се борили. На крају песме захтева, у замишљеном дијалогу са галијама, да у име свесне поште клизе тихим ходом, јер опело држим, какво не виде небо јоште над овом светом водом!
23.III 2016.
Ковин
Професорка Валентина Јелић
http://www.gimeko.edu.rs/?p=2147
Поставио: Бранислав Јевтић, дипл. инж.