Геополитика преноси текст Јована Палалића, народног посланика, који је објављен у италијанском часопису Нација будућности

Да су Срби и Италијани чврсто бранили и следили само своје интересе и склопили снажан пакт, имали би уједињене историјске просторе и дуго деценија за јачање политичких, економских и културних веза. Источни Јадран и Балкан били би сасвим другачији. Јер, данас Ријека није ни српска ни италијанска, а Срба и Италијана у Далмацији и Истри има у траговима.

Историја је строга учитељица.

Не прашта погрешне одлуке и процене, али оставља нам увек простор да их сагледамо, и зрелије и мудрије креирамо будућност.

Наравно, уколико нам је до будућности стало, и уколико промишљамо о њој као изазову једне генерације да остави иза себе боље и уређеније друштво, и снажнију и слободнију државу.

Појединац, само дубоко свестан да је део једног дугачког ланца традиције са исто тако снажном свешћу о ванвременској одговорности и према прецима, од којих мора бити бољи, и према потомцима, којима сада ствара основе да би они били бољи, може се суочити са свим овим преиспитивањима.

Закључци промишљања су средства и путокази деловања, основе његове политике и траг у времену.

Дуго година сам анализирао погубне последице одлука некадашњих српских елита током Првог светског рата .

Нереална и утопистичка идеја Југославије, која је потирала и српску државну традицију, војничке успехе и херојство утицала је да за преко осамдесет година доживимо да изгубимо државу, претрпимо страшна страдања и жртве, логоре и прогоне од истих оних које смо ослободили и због којих нисмо више били Срби.

Катастрофалан резултат такве одлуке је да Срба скоро више нема  у њиховим историјским просторима, од Далмације до Косова.

Где се ту изгубио здрав суд о националним интересима у тако критичном тренутку за нацију?

Њега су помрачиле оптике интереса других нација, које су стављене на наше очи.

И онда више нисмо видели ни Србију, ни српски интерес, ни излазак на море, ни јачање савезништва кроз праведне споразуме.

Замућеног погледа, ми смо изгубили идентитет, сувереност и слободу одлучивања.

Дуго ме мучи питање зашто смо дозволили да пропадне Лондонски споразум из 1915.године .

Признајем, већа је кривица на страни Србије. Потпуно непромишљено ми смо одбили да државно заокружимо простор где су живели Срби и изађемо на Јадран. Уместо тога, борили смо се за територије у Хрватској и у Македонији, одакле смо данас скоро протерани.

Да смо реално сагледали интерес, Србима се не би догодили концентрациони логори и страшно страдање током Другог светског рата, а Италијанима се не би догодиле foibe и прогон из Далмације и Истре након окончања рата.

Интуитивно наслућујући страшну судбину за обе нације на тим просторима, тадашња италијанска војска је спашавала Србе у Далмацији од злочина нацистичке хрватске државе.

Да су Срби и Италијани чврсто бранили и следили само своје интересе и склопили снажан пакт, имали би уједињене историјске просторе и дуго деценија за јачање политичких, економских и културних веза. Источни Јадран и Балкан били би сасвим другачији.

Трагичност ових грешака и пропуштених шанси најбоље се видела кроз деловање и рад великог италијанског писца Габријела Данунција.

Никада борба и страдање Србије и признање њене историјске улоге нису лепше описани него у Данунцијевој “Оди Србији “ из 1915.године, у години када је пала Србија под ударом Немачке и години уласка Италије у Велики рат.

И никада тужнији и несрећнији положај српских елита није био него када су бранили Ријеку 1920.године од истог тог Данунција, град који никада ни етнички и географски није био наш.

Ријека је био интерес друге нације некадашње Југославије и оних нација у Европи који нису желели снажну Италију.

И признајем да је једино Данунцио у оба ова тако различита случаја био доследан оном у шта је веровао.

А веровао је да све слободне и самосвесне нације морају да се боре за своје интересе и само за своје, и да је то једини пут до јачања њихове унутрашње снаге и њиховог савезништва.

Данунцио је поштовао нацију и њену историјску улогу, и видео је смисао у борби за њену славу и испуњене њене мисије, и онда када је певао о Србији и онда када је бранио право Италије на Ријеку.

Осудиле су га по питању Ријеке и српска и италијанска политичка елита под притиском Париза, Лондона и Вилсоновог Вашингтона, оних истих страних сила које су прво правиле Лондонски споразум искључујући из преговора Србију, да би га се потом одрекле у корист нове државе Југославије, преваривши Италију.

А Данунцио је видео и даље и више, и 1915.године бранећи Србију, и 1920. године нападајући српску југословенску заблуду, чврсто заступајући интерес своје нације. Он је разумео шта је слободна нација и њено право да се упркос свему бори за ту слободу.

И време му је дало за право. Јер, данас Ријека није ни српска ни италијанска, а Срба и Италијана у Далмацији и Истри има у траговима.

Историјске грешке данас ми не можемо исправити. Историја је строга учитељица.

Међутим, један конзервативан и суверенистички поглед на живот, који и сам делим, налаже да се на темељима искуства прошлог уобличи боља стварност, на којој ће наши потомци подићи још снажнију државну грађевину.

Да се конзервативно и суверенистички мислило у временима током и после Великог рата, утопије би биле одбачене, а реалност и здрав поглед на интересе би уобличили обе нације.

Да се имала свест о ланцу традиције који рађа у нама ванвременску одговорност пред свима онима коју су били пре нас и према онима који долазе после нас, бранио би се непоколебљиво наш интерес, колики год мали био, јер имамо дуг искључиво према нашим прецима и потомцима, а не према другим нацијама, државама или пословним интересима њихових елита.

Дакле, узроци наших страдња су одсуство суверенистичке и традицијске свести у преломним тренуцима историје.

Ту свест некада су потирале југословенска или Версајска идеологија, а данас мондијалистичка и лево либерална, или идеологија бриселских технократа.

Србија и Италија имају велику шансу да обнове баш у овој кризи идеју суверенизма и изгледа да показују знаке да су на то спремне.

Тиме би се отворио огроман потенцијал сарадње и размене између држава.

Као да се развејавају нереална очекивања и солидарност. Односи ће се градити на другим, здравијим основама, што не искључује удруживања и сарадњу.

Реалан, трезвен и мудар поглед на интересе увек је градио мир. Утопије су водиле у сукобе. Утопије су увек биле плод левог погледа на свет.

Поука за наше доба ондашње пропасти Лондонског уговора јесте да иза утопистичких пројеката који нам се намећу као онда, тако и данас, стоје они који итекако знају шта су њихови интереси, не обазирући се на судбине других држава и нација.

Ако немају снажну свест о себи и дугорочним интересима, оне су само њихово средство.

Леве утопије и либералне опсене служе да се остварују интереси врло конкретних држава, пословних кругова или појединаца на рачун оних нација које их наивно или под притиском прихватају.

Разумемо ми одлично реалполитику у међународним односима, која је увек питање односа снага држава.

Али, допустићете да све државе имају право на свој комад суверенитета и право да одлучују о својој судбини.

Рецимо, у овом времену пандемије да Србија и Италија одлуче да увезу вакцину коју они желе, или да одлуче да производе коју желе вакцину у својој држави.

За почетак, таква једна одлука, иако изгледа мала, она је револуционарна, гледано из угла деценијске разградње и развлашћивања држава у овој важној области.

Да водимо рачуна о нашим интересима и грађанима, а не о интересима других држава и њихових пословних елита.

Оставимо по страни геополитичке интересе других сила у овом “рату вакцина “ и интересе њихових компанија.

Одбранимо наше суверено право да одлучујемо о судбини наших грађана.

Не допустимо да други уређују наше политичке односе и привредну сарадњу.

Да то учинимо сами, као суверене пријатељске нације.

А уколико се за ово изборимо, биће то знак да смо научили где су нам преци грешили када су судбину својих нација гледали кроз оптику туђих интереса.

Наш је задатак, задатак ове генерације, да када већ не можемо да одбранимо изгубљене територије, онда да кренемо обнављати суверенитет, и чврсто бранећи националне интересе, да одабранимо прво људске животе, а онда и радна места и будућност за омладину, подижући пре свега индустрију и афирмишући нове технологије, кроз сарадњу и уважавање као слободне, суверене и поносне нације.

Дакле, будимо поново добри себи, да бисмо били добри и другима. Овим редом, никада више обрнуто.

Будимо суверени.
Јован Палалић
(Посланик у Скупштини Србије и председник парламентарне групе пријатељства Србије и Италије.)
ФОТО: Слободан Станковић
Март 2021, www.geopolitikamagazin.com