Спасић се команданту брода обратио речима: “Господине, овде сигурно нећете да ручате. Идите у Дубровник па ручајте.” “Ви сте луди” – одговорио је Кризомали, будући шеф протокола поглавника Анте Павелића
Једна од најхеројскијих, али скоро заборављених прича јесте она са самог почетка Другог светског рата, а говори о двојици часних официра војске Краљевине Југославије, Србину Милану Спасићу из Београда и Словенцу Сергеју Машери из Горице.
Њих двојица, по чину поручници бојног брода, на данашњи дан 1941. године дигли су у ваздух у оно време најмодернији разарач “Загреб” (уз разараче “Београд” и “Љубљана” ) у луци Доброта у Боки Которској, како не би пао у руке италијанским фашистима, који су већ били преузели управљање Боком Которском од краљевске војске која је била у расулу (Априлски слом).
Посадама југословенских бродова стационираним у Боки наређено је да не отварају ватру на Италијане, те да мирно предају бродове и опрему, уз строго наређење да их не уништавају. Пре дизања у ваздух командант брода Никола Кризомали је већ био разрешио сву посаду дужности и спремио свечану униформу у којој ће Италијанима предати “Загреб”. А онда је затражио од послуге да му сервира ручак.
Пришао му је Спасић са речима: “Господине, овде сигурно нећете да ручате, молим вас идите у Дубровник па тамо ручајте, овај разарач ће за десет минута нестати са површине”. “Ви сте луди” – одговорио је Кризомали, али га је Спасић пресекао речима: “Пожурите, молим вас, штапини су већ припаљени и горе, време истиче. Командант се у паничном страху покупио и напустио је брод. Када је био на 500 метара од разарача уследиле су две стравичне експлозије које су преполовиле бродски труп.
Разарач “Загреб” је тешко оштећен потонуо на плитко дно. Следећег дана, рибари су у мору пронашли леш Милана Спасића, и он је сахрањен 19. априла 1941. на морнаричком гробљу у Савини покрај Херцег Новог заједно са Машером (чији су остаци пронађени касније). На њихов посљедњи испраћај дошли су бројни становници, али и одред талијанске војске, који су толико били импресионирани херојством Спасића и Машере да су их испратили уз војне почасти.
Командант Кризомали је недуго затим постао шеф протокола поглавника НДХ Анте Павелића, а после рата је побегао у Чиле где је био рецепционер у једном хотелу на обали Пацифика.
Уништење и потапање разарача и погибија двојице официра је био најморалнији чин у трагедији Флоте Краљевине Југославије и као такав изазвао је велику пажњу британске штампе. Британци су већ 1942. у кругу својих касарни на Малти подигли спомен плочу посвећену Машери и Спасићу.
Међутим, за народне хероје у својој земљи проглашени су тридесет и две године касније (1973.) У послератној комунистичкој Југославији се о том чину првих поратних година уопште није знало ни говорило, јер како објаснити да су официри краљевске војске који су, заједно са краљем Петром II Карађорђевићем оптуживани за издају, могли да учине такав херојски чин. О њима се почело писати тек 1960-тих, након демократизације земље. Французи су 1968. године снимили играни филм “Flammes сур l’Adriatique” (“Пламен над Јадраном”), посвећен том догађају, а по сценарио који је написао нико други него велики Меша Селимовић.
Након тога Спасић и Машера добили су по неку улицу у већим југословенским градовима, а у Тивту им је подигнут споменик у градском парку.