Текст у потпуности преузет из књиге НЕБЕСКЕ ХЕРОИНЕ СВЕТА проф Радмиле Тонковић којој се овом приликом захваљујемо на дозволи да објавимо фрагменте њене књиге.

Упркос уговору о ненападању између Совјетског Савеза и Немачке, већ крајем јула 1940. године је било мало међусобног поверења и Хитлер је у највећој тајности планирао напад на Совјетски Савез, а та инвазија је првобитно требала да носи конспиративни назив “Фритз”. Касније је тај назив промењен у “Barbarossa” по крсташком германском цару Фридриху Барбароси, а означавао је кôдни назив за напад на СССР, који су извеле јединице “Luftwaffe” са 2.270 авиона уз више од 500 изненадних напада из ваздуха.

Хитлеров план је био за 10 недеља сломити СССР. Совјетска војска је била потпуно изненађена, а совјетски аеродроми дуж западне границе су подвргнути интензивним ударима из ваздуха. Истовремено је бомбардовано 66 аеродрома, тако да је за првих 8 сати рата совјетска авијација изгубила 1.200 авиона, од којих је око 900 уништено на земљи. Сазнавши за тако огромне губитке командант Западног војног округа генерал-мајор ави-јације И.И.Копец – “Херој Совјетског Савеза” је извршио самоубиство.

Уништивши тог првог дана део совјетске авијације на земљи немачко “Luftwaffe” је на дуже време загосподарило совјетским небом. Али, та превласт у ваздуху није прошла без губитака сопствене авијације тог дана су укупно уништена 153 немачка авиона – Бф-109, Бф-110, Ју-87, Ју-88, Хе-111, До-17 и Хс-123. Мало је познато, да су кроз два дана руски ловци оборили седам Ју-87 и још два код Волковиска, за разлику од познатих података о обарању девет “Штука” 22. маја 1943. године код Курска. Током лета и јесени 1941. године Немци су напредовали све дубље и дубље у Совјетски Савез отворивши Источни фронт, који ће постати најжешће, најубојитије и најпространије бојно поприште II светског рата, дуго преко 3.000 километара.

Књигу НЕБЕСКЕ ХЕРОИНЕ СВЕТА можете поручити кликом на слику испод.

“Ваш страшни строј у вечност лети,
Од вечног зова срца зебу,
Крило уз крило, руку уз руку
На суровом ратном небу.”
(Василиј Јемељаненко)

У седам великих битака опкољавања: код Минска, Смоленска, Умана, Гомела, Кијева, Вјазме и на обалама Азовског мора Немци су заробили укупно 2,5 милиона Руса, више од 9.000 тенкова и 16.000 топова. Иницијални напад је превазишао и најлуђе снове немачких генерала, јер је падом Смоленска 16. јула и Москва доведена у опасност, Лењинград је био под опсадом, Ратно ваздухопловство СССР је било приземљено – ситуација је била безнадежна. Хитлер је својим трупама наредио, да се зауставе пред Москвом и чинило се, да је то одлагање последњег напада, али он ипак никада неће заузети ни Лењинград, ни Москву. Од јесени 1941. московска авио-група је авионима Лисунов Ли-2 за блокирани Лењинград и узани коридор залеђеног језера Ладога “Путем живота” ваздушним мостом достављала намирнице и лекове и евакуисала више од 50.000 Лењинграђана, док је чак милион људи у овом граду-хероју изгубило живот.

Напад на Москву (кôдни назив “Тајфун”) је наређен 30. септембра, али се време нагло погоршало – јесење кише су претвориле путеве у дубоко лепљиво блато и мочваре, у које су се немачка оклопна возила заглибила до осовина и стала, а операције из ваздуха нису биле изводиве. За успех операције “Тајфун” је била потребна муњевита победа над руским територијама западно од Москве. Кишни период је сменила сурова руска зима, тако да су Немци натчовечанским напорима настојали да људство и технику спасу од замрзавања. Убрзо се испоставило, да је Русима најбољи и најјачи савезник била зима, као и против Наполеонове Гранде армéе 1812. године. Суровост руске зиме је попут беле сабласти немачко “Luftwaffe” ипак затекла слабо припремљено, јер су се авионске машине и топови на –35оЦ једноставно замрзавали, а до тада су 1.603 немачка авиона оборена, а 1.028 је било оштећено, тако да је укупан број уништених и оштећених авиона био готово једнак броју авиона уведених у борбу на почетку похода. С обзиром да је већина авиона била изгубљена над територијом коју су тада држали Совјети, немачки губици у обученој посади су били тешки, а за попуну најтежи од свих, тако да је борбена моћ “Luftwaffe” убрзано опадала.

Но, без обзира на озбиљне губитке, Немци су стално у борбе уводили нове ловце и бомбардере, тако да су на совјетско-немачки фронт укупно увели 4.940 авиона, од чега 3.940 немачких, 500 финских, 500 румунских и остварили апсолутну превласт у ваздуху.

Руси су до рата имали само два престижна конструкторска бироа за бомбардерску и ловачку авијацију, на челу којих су се налазили најнапреднији конструктори тог времена -Тупољев и Поликарпов. Чим су Немци напали СССР са његовог европског дела је требало хитно спасавати и склањати авио-индустрију, што је и учињено, тако да је целокупна авио-индустрија пребазирана иза реке Волге, на планину Урал и у далеки Сибир, где ће се током целог II светског рата несметано производити хиљаде авиона, дубоко у позадини ратног вихора. Совјетско Ратно ваздухопловство је упркос смањеном броју авиона одиграло активну улогу у операцији “Тајфун”, разбивши Немце под Москвом и срушивши дотадашњи мит о непобедивости Хитлерове армије. Током те операције ВВС је осећало, да је финални напад почео и Руси су морално јачали, јер су над‌јачавали и јаче и бројније немачке оклопне снаге смело их напада-јући и ноћу и дању. Поред осталих, ноћна бомбардовања жена-пилота, углавном на старинским бипланима По-2 (У-2) у тактичким зонама, постала су уобичајене активности у овој операцији. Бомбашке мисије су се углавном одигравале у сложеним метеоролошким условима, али су нарочито биле успешне током светлих звезданих ноћи.

За командама малих бомбардера По-2 су се налазиле младе девојке у просеку 19 година, које је у специјалне женске авио-пукове још октобра 1941. године организовала Марина Раскова – знаменити предратни пилот и светски рекордер и дипломирани војни пилот са звањем Хероја Совјетског Савеза. Она је у свету имала ласкав надимак “Руска Амелиа Еархарт”,управо због светских даљинских рекорда са неколико жена-пилота (Гризодубова, Осипенко, Ломако) поставши у СССР синоним за многе храбре и смеле подвиге.

Управо су Рускиње уживале потпуну равноправност са мушкарцима и почеле да се укључују у РВ, што у другим земљама није било уобичајено – у Великој Британији, САД и Немачкој жене су летеле у спортској авијацији, док ће у II светском рату учествовати само у позадинским и транспортним задацима. И Руси су у почетку рата били против тога, да жене учествују у директним борбама са Немцима. Али, Раскова је лично посредовала код Стаљина да јој одобри да жене ваздухопловце на добровољној бази организује у засебне авио-пукове, што је она и учинила након Наредбе бр.0099 “О формирању женских авио-пукова РВ Црвене Армије” од 8. октобра 1941.

На Маринин апел и позив преко Радио-Москве да приступе РВ СССР и узму учешћа у одбрани отаџбине првенствено су се одазвале жене предратни пилоти и инструктори летења из аероклубова, из цивилне авијације и из ваздухопловне индустрије, уклопивши се тако у импозантан број од милион руских жена, које су као прави професионални војници у војној служби учествовале у II светском рату и у сламању фашизма.

Раскова је у Москви најпре формирала “Групу 122” за жене-пилоте добровољце, а затим их слала у град Енгелс на реци Волги северно од Саратова, где је формирала три женска авио-пука, обједињена у 122. мешовиту ваздухопловну дивизију, чији су састав комплетно чиниле жене – официри, пилоти, навигатори, механичари, оружари, доктори.

Сама Раскова је била прва жена која је 1933. године постала војни пилот и навигатор у РВ Совјетског Савеза и од 1934. године прва жена предавач на чувеној Ваздухопловно-техничкој војној ака-демији “Жуковски” у Москви.

Раскова је сада у Енгелсу постала командир и инструктор хиљадама жена у непосредној линији фронта и организовала убрзану обуку и курсеве летења и навигације за 6 месеци по 13 сати дневно, који се иначе у миру изводе пуне три године. Формирала је женске авио-пукове: 586. ловачки авијацијски пук, 588. ноћни женски бомбардерски пук и 587. пук бомбардера обрушивача, чији је тренаж отпочео у бази Енгелс, а жене су добиле огромне мушке војне чизме и униформе. Сваки пук је имао по три ескадриле са комплетним женским саставом. Након убрзаног курса командир Марина Раскова и њен помоћник Јевдокија Бершанска су имале задатак, да процене најбоље кандидате међу женама и упуте их да лете на ловцима. Сусретом на Волги ових двеју храбрих, одлучних и необичних жена започет је њихов упорни, грозничави посао пун бесаних ноћи. Бершанска уопште није одлазила са аеродрома – дању је на школским авионима обучавала девојке-летаче за инструментално летење, а ноћу је с њима изводила летачке задатке – ноћно летење. Три оформљена женска авио-пука су била намењена – 586. ловачки авијацијски пук за одбрану Саратова, а 588. ноћни женски пук лаких тактичких бомбардера и 587. пук бомбардера обрушивача – директно за фронт.

Женски 586. ловачки авијацијски пук

Пилот Јевгенија Ф. Прохорова је била први командант овог пука за 25 пилоткиња, док команду од 23. фебруара 1942. преузима Тамара А. Казаринова, а пук је летео на ловцима Јаковљев ЈаК-1 и ЈаК-7Б. У овај пук су одабиране најбоље припремљене пилоткиње и пук је први почео да учествује у бојевим дејствима од фебруара 1942. године.

Како се војна ситуација у Стаљинграду и око њега усложњавала и компликовала 586. лап је враћен у одбрану Стаљинграда због недостатка мушких пилота, тако да се 8 женских посада из 1. ескадриле под командом Раисе Бељајеве борило под Стаљинградом. Постоји и тврдња, да је командант пука Казаринова пребацила пук у Стаљинград и због тога, што су два најуспешнија ловачка аса овог пука Јекатерина В. Буданова и Лилија В. Литвјак (укупно 22 победе у ваздуху) пребачене за одбрану Стаљинграда. Мушки пилоти су их веома тешко прихватили да лете као њихови пратиоци, али су с временом многи попустили, јер су се жене-пилоти показале више него способне и изузетно храбре.

Иако су жене-пилоти овог пука на обуци у Енгелсу летеле на бомбардеру По-2, оне су успешно овладале тешком обуком и преласком на ловац једносед ЈаК-1. Инструкторима је једино било преостало, да им у грубим цртама предоче карактеристике ловца, границе његове снаге и контроле. Овај пук је први био упућен на фронт, а његова улога је била да растера и уништи непријатељеве бомбардерске формације, пре него што оне стигну до својих мета, тако да су сукоби са ловцима Бф-109у пратњи немачких бомбардера били веома чести.

У битку за Стаљинград Немци су као подршку својој копненој војсци укључили своју најбољу авијацију и најбоље пилоте, чак делом и 4. немачку ваздушну флоту, ратујући са 1.200 авиона, што је било 3-4 пута више од руских застарелих авиона.

Град Стаљинград је стално бомбардован, непрекидно је километрима го-рео, преко један милион људи је у граду погинуло, а за Немце је то био први озбиљан пораз у II светском рату. У бици у ваздуху над Стаљинградом совјетска авијација и ПВО су онеспособили (уништили и оштетили) 929 немачких авиона, па су тако огромни губици натерали Немце на повлачење и пребазирање авијације на велике удаљености, чак и до Сицилије.

Немци су од 19. новембра до 31. децембра 1942. изгубили преко 3.000 авиона, уништених и заробљених на руским аеродромима, тако да су и у авијацији под Стаљинградом изгубили целу једну армију. Пилот овог пука је била и поручник Валерија Хомјакова (1914-1942.), која је пре рата завршила средњу техничку школу и Хемијско-технолошки институт и до пред сам рат радила као инжењер у фабрици “Фрунзе” у Москви, али и као инструктор летења у московском аероклубу, где је и постала пилот једрилица и моторни пилот. Остале податке за њену биографију је дописао рат, јер је своју младост судбински везала за патриотизам и жртву за отаџбину. Чим је Хитлерова солдатеска напала њену отаџбину, Хомјакова се као добровољац јавила и у чину поручника стала у редове Црвене Армије, летећи од 15. новембра 1941. као добровољац у првоформираној јединици Марине Раскове – у 586. женском лап-у.

Неустрашива Хомјакова је 3. септембра 1942. године као прва жена пилот-ловац у светској историји авијације у борби оборила противнички авион Ју-88, а затим ноћу између 24. и 25. септембра изнад бескрајне степе обо-рила још један “Јункерс” из свог ЈаК-1, поставши тиме прва жена пилот-ловац у свету која је у ноћној борби оборила противнички авион. Тај подвиг је од ње најпре начинио легенду 586. пука и II светског рата, а затим и светску летачку легенду и хероја. Хомјакова је погинула херојски штитећи небо Саратова изнад Волге у ноћној борби 6. октобра 1942. године.

Лидер међу пилотима овог пука и Херој Совјетског Савеза -Галина Бурдина је позната по борби са 20 бомбардера “Luftwaffe” на маршрути ка Саратову изнад реке Волге, северно од Стаљинграда, у којој је својим ловцем ЈаК-1 ноћу надвисила формацију бомбардера, раздвојила их на два дела и изнад њих отворила жестоку ватру. Проценивши да тако јака паљба вероватно долази од мноштва ловаца, немачки бомбардери су насумице истресли бомбе и побегли ка Саратову, чиме је Бурдина осујетила њихов напад и уништење означених циљева, а постигла је 2 победе у ваздуху.

Овај 586. пук је био укључен и у најсуровију, одлучујућу битку изнад Курска, коју су Немци
5. јула 1943. започели нападом, који ће серазвити у највећу тенковску битку. Шпијунска мрежа “Lucy” је упозорила Русе на немачке планове за битку. Обе стране фронта су имале више од 1,3 милиона људи, 20.000 топова и 3.500 тенкова, а 4.000 авиона је оперисало изнад ове области, димензија 20 x 50 км. Пилоти “Luftwaffe” су увек наново били изненађени и зате-чени при сусрету са женским пилотима, па је један од њих (D.B.Meyer) при сукобу изнад Орела са групом ловаца ЈаК, када је принудно слетео и у свом мртвом нападачу идентификовао жену-пилота, без ознака чина и припадања и без падобрана, изјавио, да је противник у недостатку муниције намерно изазвао судар авиôна у ваздуху! После попуштања немачких напада на Стаљинград, овај пук је пребачен за заштиту важних логистичких и стратешких руских положаја.

У 1944. години пук је пренаоружан са ЈаК-9 и учествовао је у борбама над Мађарском, Румунијом, а рат је завршио базирајући на једном од освојених аеродрома Аустрије. За цео рат хероине овог пука су извеле укупно 9.000 полетања у 4.419 борбених мисија са налетом од 5.300 сати у 125 напада из ваздуха и извојевале су 38 победа у ваздуху. Губици логично нису обелодањивани, мада би то вероватно само учврстило изванредан борбени морал жена-пилота. У новембру 1945. су жене официри овога пука демобилисане, док су мушкарци преведени у активни 39. гардијски ловачки авијацијски пук.

588. ноћни женски бомбардерски пук

Марина Раскова је у фебруару 1942. за првог команданта 588. ноћног женског бомбардерског пука именовала мајора Јевдокију Бершанску, а пук је био спреман за борбена дејства као непосредна подршка копненим снагама на првој линији фронта. После тешких борби на Кубању, у којима је пук испољио велико борбено умеће и хероизам, добио је почасни назив – гардијски, тако да је од 10. фебруара 1943. преименован у 46. гардијски авијацијски пук лаких ноћних тактичких бомбардера, а у јуну му је додељена гардијска застава – то је био први комплетан женски авио-пук, којем је припала част да заузме место међу елитним авијацијским јединицама РВ Совјетског Савеза. Након изведене убрзане преобуке, овај пук је први од три пука у мају 1942. године пребазиран на војиште Јужног фронта, а касније је херојски ратовао и у Украјини. Једне ноћи на Немце је своје бомбе изручило чак свих 20 пилотских посада овога пука. Током херојске одбране и ослобођења од хитлероваца Северног Кавказа, Кубања и полуострва Тамана, Новоросијска, Крима (Керч и Севастопољ), историјске битке за Белорусију, ослобођења Пољске, па до Берлина ове жене-пилоти су имале укупно 24.000 борбених мисија и одбачених 3 милиона килограма бомби, борећи се на малим лаким бипланима По-2, који су иначе били намењени за обуку и тренаж и могли максимално да понесу само две бомбе од по 150 кг.

Већ од пролећа 1943. године совјетски пилоти су након велике победе на небу изнад Кубања стекли превласт и започели борбено господарење у ваздуху, за шта су највише заслужни нови моћни ловци и бомбардери, а средином те године совјетско РВ је постало двоструко јаче по броју авиона од немачке авијације.

Медаљу “Златна звезда”, Орден Лењина и звање Херој Совјетског Савеза, установљене 1934. године, добило је 25 жена-пилота овог пука.

 

Након што је ослободио Таманско полуострво пробивши чувену “Плаву линију”, овај пук је добио почасни назив “Тамански” и био најодликованији пук РВ Совјетског Савеза, јер је од пилота и навигатора на крају рата 25 жена-пилота (од којих пет посмртно) овог пука добило високо звање “Херој Совјетског Савеза” и награђено Медаљом “Златна звезда” за показану изузетну храброст у свом опасном и ризичном послу – ноћном бомбардовању и у помоћи совјетским копненим јединицама непосредно на првој линији фронта, а сам пук је одликован Орденом Суворова III степена и Орденом “Црвена застава”.

Често су трпеле и велике губитке, међу којима је највећи био у ноћи 31. јула 1943. године, када су њих четири (од којих две сестре) оборене у рејону Новоросијск – Кримска изнад “Плаве линије” (безбедносни немачки сектор – мостобран на Кубању) од стране немачких бомбардера Јункерс Ју-88.

Свака од преживелих жена борбених пилота на По-2 је до 1945. године имала скоро по 1000 борбених мисија: поручник Ирина Себрова (1004), капетан Наталија Меклин (980), капетан Јевгенија Жигуленко (968), капетан Марија Смирнова (950), Катја Рјабова (890), капетан Надежда Попова (852), мајор Марина Чечњева (810), Јевдокија Паско (790), пилот-штурман Јевгенија Рудњева (645)…, а укупно 68 жена-пилота бомбардера је завршило рат са звањем “Херој Совјетског Савеза” и Медаљом “Златна звезда”, док је више од 200 (цео састав пука) награђено и одликовано орденима и медаљама СССР.

Током целог рата овај пук је све време опстао и дејствовао са комплетним женским саставом. Жене-пилоти овог пука су летеле у ноћне бомбардерске мисије – рушилачке препаде на бипланима По-2 и биле толико успешне и смртоносне, да су их заплашени и бомбардовани Немци називали “Nachthexen” – “Ноћне вештице”. (Према нема-чким изворима, погрдан назив “Ноћне вештице” је иницијално потекао због женских посада ових ноћних летелица и њихове конструкције – асоцијација на дрвене метле). Руске девојке су се храбро и равноправно супротстављале Немцима летећи на тренажним авионима По-2, модификованим у лаке ноћне бомбардере. Овај спори дрвени двокрилац с отвореном кабином девојке су називале „ластавица“ или „небески спораћ“, јер је као такав представљао лак плен за брзе нема-чке ловце. Већина девојака је имала 17 и 20 година, али су убрзо развиле харизматичну тактику за ефикасно бомбардовање и оствариле 24.000 борбених мисија.

“Ноћне вештице” су летеле у 588. женском ноћном бомбардерском пуку, који су чиниле три ескадриле, чији су сви пилоти, механичари, инжењери и оружари (техничари за наоружање) биле жене, као и у свим ескадрилама 586. ловачког авијацијског пука и 587. пука бомбардера обруши-вача. Жене-пилоти су летећи на најспоријим бипланима РВ Совјетског Савеза По-2 имале укупно 30.000 борбених полетања и бациле фамозних 23.000 тона бомби. За све време рата су беспрекорно извршавале борбене задатке, чак су учествовале и у завршном бомбардовању Берлина, а 11 их је у борбама положило живот.

Тактика напада “Ноћних вештица”

Пилоти 588. женског ноћног бомбардерског пука су као и сви бомбардерски пукови обично изводили тренаж за изненадна бомбардовања – препаде. Након напорних дневних окршаја у ваздуху Немци су одлазили на одмор и починак у своје базе, али им Рускиње-пилоти нису дале мира, изненађивале су их и искључиво ноћу напа-дале у спаваоницама, хангарима, на аеродромима, где су на мети непрекидно биле залихе горива, складишта, хангари, авиони – дубоко у њиховим базама. Ови напади нису имали за циљ стратегијска бомбардовања, већ психолошко деловање код већ исцрпљених Немаца од дневних борби, тако да су ефекти били вишеструки – константно бомбардовање је изазивало немир, несигурност и нервозу код непријатеља.

Ти изненадни ноћни напади су били врло тешки, исцрпљу-јући и напорни, а и биплан По-2 је имао прилично слабе перформансе (брзина му је износила 160 км/х, мање од било којег ловца из И светског рата), што их је чинило врло рањивима и лаком метом непријатељевих ноћних ловаца. Али, због изузетно добрих маневарских особина авиона По-2, “Ноћне вештице” су мајсторски овладале ноћним бомбардовањима овим спорим бипланом. Када би немачки Бф-109 покушао да пресретне и погоди По-2, руски авион би нагло скренуо са путање, обрушио се и смањио брзину до гашења мотора (stall спеед), тако да би немачком авиону било потребно много времена да направи огроман заокрет, да би поновно ушао у путању руском авиону. Ако би и успео у томе, опет би се наново сусрео с истом тактиком руског бомбардера. Многи пилоти бомбардера су летели и спуштали се тако ниско (скоро до земље), како би се боље сакрили и прикрали за ново бомбардовање. Немачки пилоти-ловци су стално и изнова понављали и покушавали да улове и оборе По-2, док не би потпуно излудели и дефинитивно одустајали, оставивши По-2 на миру – безуспешно.

Није ни чудо што су то упорно покушавали, јер је Немцима за обарање барем једног По-2 следовало високо немачко одликовање “Гвоздени крст” (Дас Еисернен Креуз). Минимална брзина свих Месершмита Бф-109 (тип Е, Ф и Г), који су коришћени за борбе у Совјетском Савезу, била је 192 км/х, тако да Месершмит никада није могао да “изједначи” своју брзину са брзином По-2, јер је највећа брзина руског биплана била мања од минималне брзине Месершмита. Немци су чак озбиљно разматрали да уведу и друге ловце, који су већ летели на Источном фронту (типа Focke-Wulf Fw-190A), али је и њихова минимална брзина такође била већа од максималне брзине По-2, па се и од тога одустало. “Ноћне вештице” су могле да лете до одређеног растојања од непријатељевих логора, који су им били мета и у одређеном тренутку су искључи-вале-гасиле моторе. Онда би тихо, тихо једриле, прикрадале се…, а када би фашисти чули звиждање ветра, које су производила крила на По-2, већ би за њих било касно, хватала би их паника, били су шокирани и бесни, али немоћни, јер су свуда око њих неометано падале бомбе. “Вештице” би тада одбацивале своје бомбе, рестартовале мо-торе, подизале се на безбедну висину и одлетале у матичну базу. Њихови механичари – такође девојке би за само 7 минута припремале авионе за нови задатак!

Авиони По-2 обично не би били откривени и детектовани од радара, због својих меких и дрвених површина, које радари не детектују услед слабог радарског одраза апсорпционе површине, али и због чињенице, да су углавном летели сасвим ниско – близу земље. Немачки ловци су имали уграђене ИЦ-претраживаче, који нису могли да детектују малу количину топлоте, коју је стварао слаби мотор По-2 од 115 КС. А рефлектори су били сасвим друга прича. Немци су код Стаљинграда развили нешто што су Руси називали “кружна ПВО” – изнели би противавионске топове, који су преко дана били сакривени, постављали их у концентричне кругове око могућих мета, а исто то би синхронизовано урадили и са рефлекторима. У почетку су По-2 били лака мета за немачку ПВО – тзв. “Флак 37”, јер су летели праволинијски један иза другог. Али, убрзо је 588. женски ноћни бомбардерски пук развио специфичну стратегију, тако што су жене пилоти летеле у формацији по 3 авиона – прва два у пару, а трећи далеко иза њих. Тада би пар служио као мамац за рефлекторе, да би се трећи По-2 несметано привукао и гађао мету – пар би се затим раздвојио и сваки авион би одлетео на различите стране, немачки ловци би их јурили, а трећи би без тешкоћа извршио бомбардовање. Након тога би заменили улоге и места у формацији, све док сва три авиона не би извршила планирани задатак. Свакој жени-пилоту су заиста били потребни челични нерви да би изигравала мамац за привлачење и избегавање “флакова”, али како Нађа Попова каже: “Палило је, успевале смо!

Књигу НЕБЕСКЕ ХЕРОИНЕ СВЕТА можете поручити кликом на слику испод.

 

Летеле смо бесомучно, у цикличним налетима, тако да Немци нису стизали да схвате нашу тактику.” По међусобном договору, девојке пилоти и навигатори су свесно летеле без падобрана, објашњавајући то жељом и одлуком да радије погину, него да буду оборене и да падну у руке непријатељу, а уколико би биле заробљене – извршиле би самоубиство. Тако је и поступила Марија Смирнова – када је оборена пала на противникову територију убила се видевши Немце како јој се приближавају.

Два женска борбена пилота овог пука Хероји Совјетског Савеза – штурман групе Јекатерина Рјабова и Надежда Попова су у једној ноћи бомбардовале Немце чак по 18 пута. Надежда Попова је била предратни падобранац, моторни пилот и инструктор летења, а до почетка рата је завршила и војну пилотску школу у Донецку. Први борбени лет је извела у мају 1942. и у 20. години живота вршила дужност командира ескадриле, обавивши укупно 852 борбене мисије на авионима По-2. Одликована је највећим одликовањима своје земље – Орденом Лењина, Медаљом “Златна звезда” и звањем “Херој Совјетског Савеза”. После рата је наставила да лети, радила је као инструктор летења и задржала ентузијазам за авијацију. Гардијски мајор Марина Чечњева је као командир женске ескадриле извршила 810 борбених летова-задатака ноћу над линијама фронта од Москве до Берлина ратујући у овом пуку до последњег дана рата.

У одбрану отаџбине је кренула као пилот са 16 година, а за своју храброст је одликована Медаљом “Златна звезда” и звањем “Херој Совјетског Савеза” и носилац је укупно 20 одликовања. Поручник Наталија Меклин је са 19 година по-чела да лети у “Ноћним вештицама” и од 1942. за три године извела фамозних 980 борбених мисија. За неустрашивост и херојство је одликована ратним Орденом Лењина, Медаљом “Златна звезда” и звањем “Херој Совјетског Савеза”, као и великим бројем послератних одликовања. Преживела је II светски рат и дуго година је као уважени ветеран Великог Отаџбинског рата надахњивала младе генерације и мотивисала их за пилотски позив. Ови ноћни нападачи су још носили надимак и “шиваће машине” или “поднаредничка служба”, јер су терале непријатеља на сталну опрезност на свим фронтовима, а Немци због њих буквално месецима нису имали сна. Против њих се борио hauptmann Johannes Steinhoff, командир ИИ./ЈГ 52, који је за 101. победу управо против жена-пилота 2. септембра 1942. године добио високи орден “Дас Ritterkreuz зум Еисернен Креуз мит Eichenlaub”, а у свој дневник је записао:“Највеће изненађење за нас су биле управо те храбре Рускиње-пилоти, наше заиста равноправне противнице и по храбрости и по

 

јунаштву, које нам ноћима нису дале ни мира, ни сна. Летеле су неустрашиво и без престанка, тако да ноћима ока не бисмо склопили, а сутрадан смо у акцијама били уморни и поспани. Једне но-ћи у октобру 1942. године бомбама су запалиле гориво и цео аеродром “Армавир” је горео, изгубили смо шест Ју-88, неколико Хе-111, спасли смо само један авион. Посебно смо били бесни и огорчени сазнањем да су нас тукле и бомбардовале жене, због чега смо им и дали погрдан надимак “Nachthexen”. Бомбардерски женски пукови су се херојски супротстављали и најубитачнијој групи немачких ловаца “ЈГ 54”, у којој су ратовали асови са највећим бројем победа у ваздуху у историји, какав је био Erich Hartmann са 352 победе.

 

587. пук бомбардера обрушивача

Овај 587. пук бомбардера обрушивача је тренаж започео на лаким једномоторним бомбарде-рима двоседима Сухој Су-2, а затим је пренаоружан на модерније двомоторце троседе бомбардере за обрушавање Петљаков Пе-2, па је након завршеног додатног тренажа и попуне кадром 22. новембра 1942. године одлетео на фронт – на Стаљинград, а затим у Орел, Курск, Смоленск, Витебск, Борисов и на језеро Мичурин. Совјетска авијација је блиставу победу остварила у Курској бици и дефинитивно потврдила превласт у ваздуху над небом отаџбине у II светском рату. Немачка команда је наређивала својим пилотима да не улазе у борбе са совјетским ловцима и бомбардерима, а нарочито не са модернизованим варијантама.

Мајор Марина Раскова је постала командант 587. пука ноћних бомбардера обрушивача, а начелник штаба је била капетан Милица Казаринова (сестра Тамаре Казаринове, команданта женског 586. ловачког авијацијског пука). Марина Раскова је своје историјско дело – формирање три женска авио-пука и учешће у рату као пилот на бомбардеру обрушивачу Пе-2 завршила погибијом јануара 1943. године на Северно-кавкаском фронту. Летећи на ратни задатак у тешким метеоролошким условима, авион команданта пука Марине Раскове је доживео катастрофу и она је погинула заједно са целом посадом. Сахрањена је у зидинама Кремља на Црвеном тргу у родној Москви, а њено име је постало бесмртно у руској и светској авијацији.

У мају 1943. овај пук је у Пољској завршио своје ратне операције и у септембру преименован у “125. М.М.Раскова-Борисов гардијски пук ноћних бомбардера-обрушивача”, а његову ратну заставу су красили Орден “Суворова” и “Кутузова III степена”. Овај пук је за време рата извео 1.134 борбене мисије и извршио бомбардовања са 980 тона бомби и изгубио 27 људи. Највећа сензација овог пука је пилот Марија Долина, која је својим бомбардером Пе-2 истовремено уништила два ловца Бф-109 и Fw-190, што никада није забележено у историји ратовања у ваздуху! Касније су током рата у овај женски пук примани и мушкарци као попуна, због недостатка жена – утренираних пилота, а осам његових жена-пилота је добило Медаље “Златна звезда” и звање “Херој Совјетског Савеза” – Марина Раскова, Милица Казаринова, Марија Долина, Јевгенија Тимофејева, Надежда Федутенко, Клавдија Фомичова, Антонина Зубкова и Галина Џунковска.

 

Међу храбрим женама пилотима бомбардера свакако треба поменути пет пута одликовану Хероја Совјетског Савеза -Полину Гељман; али и хероину Јекатерину Зеленко – жену-пилота, која је прва и једина у историји авијације својим запаљеним бомбардером извела “таран” 12. септембра 1941. године над једним Бф-109 борећи се са седам немачких ловаца и у тој неравноправној борби погинула оборивши “тараном” једног од нападача Бф-109. (Иначе, за време II светског рата чак 400 храбрих совјетских пилота је извело “таран” над противничким авионима!)

У 1942. години немачка авиоиндустрија је произвела 14.700 авиона, а совјетска 25.400, а следеће 1943. Немци производе 25.300, а Совјети чак 35.000 авиона. Од три женска пука, једино је 46. гардијски пук ноћних бомбардера током целог рата опстао комплетан са женским саставом, а на крају је прозван и “Тамански” према полуострву Таман, где се посебно прославио, тако да је из рата изашао као “46. гардијски Тамански женски ноћни бомбардерски пук”. Постојеће јединице женског састава су своје борбене задатке извршавале до краја рата, а настале празнине је команда совјетског Ратног ваздухопловства попуњавала мушким посадама одуставши од даљег формирања искључиво женских пукова, када су школовање и тренаж нових пилота добили нормалан ток.

 

 

 

У годинама Великог Отаџбинског рата женски авио-пукови су своје ратне заставе часно пронели до коначне победе. Два пука су добила почасни назив гардијски, комплетни састави пукова су награ-ђени орденима и медаљама, а 28 њихових припадница је добило звање – Херој Совјетског Савеза.

Наставиће се…

https://www.vojnaknjizara.com/sovjetske-heroine-nebeskih-visina/