Србија у сутону лебди блага

Сва мелем и млеко

И као мартовско јагње покорна

Ко би реко

Да је то земља

Мрка и за непрестане борбе орна

(„Србија у сутону“, Десанка Максимовић)

„За нашу земљу руски језик је много више од пуког средства комуникације. Он обједињује све народе Русије, темељ је нашег националног идентитета, наше велико наслеђе.“ Истога дана када је објављена скандалозна вест о избацивању збирке песама Десанке Максимовић из обавезне гимназијске литературе, огласио се председник Русије цитираном изјавом.

Нема државе без народа, нема народа без културе, нема културе без језика, нема језика без књижевности. Путинова реакција долази после низа дешавања на постсовјетском простору, декрета о културној политици, политичких одлука о „латинизацији писма“.

У Казахстану се као „кључни аргумент“ појавило да „латиницу користи отприлике 70 одсто свих земаља, што га чини битним делом комуникације широм света, посебно у смислу технологије, пословања, науке и образовања.“

Дакле, ћирилица није „у оквиру епохе“. Као ни Десанкина поезија. Иначе, где год се мало „зачепрка“ поводом оваквих одлука, наилази се на трагове моћних западних фондација и невладиних организација глобалног карактера. Углавном, цела прича је далеко озбиљнија него што се на први поглед чини.

Питање избацивања збирке „Тражим помиловање“ није политизовано, како се покушава представити, већ је чиста политика. Исто је и занемаривање Домановићевог „Вође“ и Кочићевог „Јазавца пред судом“.

Четврти стуб власти против Десанке

Новосадски студенти одлично примећују: „Показује се на више примера жеља да се дела са критичком нотом потисну делима која мање изазивају критичко мишљење.“

Како доводити у питање одлуке великих вођа, оних који управљају глобалистичким центрима моћи, који уосталом и финансирају све те фондације и невладине организације? Како доводити у питање рад аустроугарске управе, претече евроунијатске бирократије, када ми томе тежимо „у оквиру епохе“?

О томе је било нешто речи и претходних година, углавном због незадовољства појединаца, али је ипак остајало на маргинама политичког живота. Некако, све се одигравало „испод радара“. Шта је подобно, а шта не, одлучују регулаторна или саветодавна тела, комисије чији рад је нетранспарентан, а у систему са урушеним институцијама контрола не постоји. Томе би требало служити Народна скупштина, чија најшира надлежност обухвата и контролну функцију.

Ударили су на „крупан залогај“

Срећа у несрећи јесте што Десанка представља „крупан залогај“. Ретки су интелектуалци који су тако срдачно свуда прихватани, од бранковинских сељака до академика. Готово је немогуће сагледати ширину Десанкиног дела без посете Бранковини и подсећања.

„Четврти стуб власти“, оличен у оним регулаторним и саветодавним телима, током година реформи и безалтернативног путовања „из мрачне прошлости у светлу будућност“ постепено формиран, изгубио је битку против Десанке, али то не значи и да је борба окончана. Слични покушаји ће се наставити, „четврти стуб власти“ због тога је и смишљен. За ту паралелну власт култура је једна од најважнијих области, заједно са питањима људских права и слобода и контроле информативног простора.
У глобалистичким центрима моћи још давно је примећено да стремљења једног народа и последично — државне политике, не зависе само од воље елите, националних интереса, геополитичких циљева или жеље за увећавањем богатства, већ и од културних образаца.

Џек Снајдер је, истражујући совјетски систем, приметио постојање стратешке културе, што подразумева „укупни збир идеала, условних емотивних одговора и образаца уобичајеног понашања које су припадници једне националне стратешке заједнице усвојили учењем или опонашањем и који су им заједнички онда када је реч о (нуклеарној) стратегији“.

Култура и безбедност државе

Култура утиче и на националну безбедност, захваљујући „обрасцима“ (де)легитимизује се употреба силе, „збир идеала“ говори о спремности на одрицања и жртве, „емотивни одговори“ подстичу или спречавају доношење одређених одлука.

Милош Кнежевић наводи: „Хумана надмоћ културе постаје прворазредни фактор практиковања стратешке моћи, како у њеном стварању, тако и у њеном одржавању и увећавању.“ Идеје се међу припадницима једне стратешке заједнице укорењују, дистрибуирају и развијају, без обзира на званичну политику и тежње бирократског апарата.

Леонид Савин пише: „Често се говори да свака нација има јединствен културни код и да ако непријатељ успе да га разбије, може лако да победи тај народ. ’Војно поразити једну државу, чак и инсталирати (полу) колонијалну управу није довољно за поробљавање народа. Неопходно је уништити везу између културе и стратешке моћи. То се чини поступно, низом наизглед ’ситних корака‘, уподобљавањем образаца ’оквиру епохе‘“.

Није популарно достојанствено обележавати век од почетка Великог рата, од Немаца нам зависи „светла будућност“. Где сада спомињати њихове походе, настављене потом и четрдесетих година. Још мање говорити о „косовском циклусу“ и „историјском утемељењу“, то је подсећање на „мрачну прошлост“. Ионако је „пола света“ признало нову реалност.

Десанка је све то обухватила, од „Крваве бајке“ до „Грачанице“. Волела је своју земљу, ценила слободу, поштовала жртве, стиховима објаснила тезу Достојевског: „Ако желиш бити поштован, прво мораш поштовати сам себе, само тако можеш учинити да те други поштују.“

Држава се урушава без књижевности

Без књижевности језик атрофира, без језика култура копни, без културе нестаје идентитет и самопоштовање једног народа, без народа — у пуном историјском смислу те одреднице, држава се урушава.

Остаје територија са дезоријентисаним становништвом, тржиште јефтине радне снаге и за пласирање дрангулија хиперпродуктивних мултинационалних компанија које нам кроз наметање својих културних образаца онда објашњавају да је ван тог оквира немогуће живети.

Остаје „ријалити“ као једини садржај.
Оно што се у том контексту одиграва у Србији није изузетак, већ правило. Покушава се то и другде. „Четврти стуб власти“ ради пуном паром широм света. Зато је Десанкино дело важно, свевременско, епохално. Зато је била важна реакција јавности.

Народ остаје чувар великог наслеђа, културног кода и темеља идентитета. Упркос „оквиру епохе“. Још смо живи, још смо народ, „земља мрка и за непрестане борбе орна“.

ВИДЕО: https://youtu.be/1VG8ecp1u88

ИЗВОР: https://sptnkne.ws/CFEt

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Закључак

из рада ПОСЕБНОСТ ОДНОСА СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ И СТРАТЕГИЈЕ (Станислав Стојановић Универзитет одбране у Београду, Институт за стратегијска истраживања)

Као феномен који дефинише начин размишљања и деловања, култура представља фундаменталан, мада не и једини фактор који дефинише стратешке одговоре.

То не значи да она нужно мора да има привилеговану позицију, али пракса да се значај кул-туре често превиђа и занемарује, посебно у традиционалним приступима промишља-ња комплексних стратешких изазова носи значајна ограничења.

Култура као својеврсно друштвено наслеђе и дух народа који је отелотворен у језику, уметности, обичајима и традицији представља основ самовредновања и вредновања других, као и основ огромне социјалне енергије и политичког утицаја.

Давно изречени став Сун Цу Вуа да се не мораш плашити резултата стотине битака уколико познајеш свог непријатеља и уколико познајеш самог себе, није изгубио на значају.

Актуелизовани цивилизацијски и културни фактори глобалних односа, као и најаве да ће будућност глобалних односа зависти од исхода сучељавања цивилизацијских блокова потврђују изузетну друштвену моћ културе као све снажнији основ практиковања стратешке моћи. Познавати противника и себе јесте, у основи, суштински конструкт стратешке културе.

Стратешка култура као комплет базичних претпоставки, вредности, норми и вредновања и синтетизованог стратешког знања, трајно обликује колективно схватање и разумевањe.
Национална историја, митови, традиција и морал, као садржаји стратешке културе, представљају незаобилазан основ за утемељено стратешко размишљање и понашање.

Посебно је значајно истаћи да се природа стратешке културе испољава неупитно, што упућује на закључак да је њен утицај на утврђивање и обликовање садржаја стратегије такав да се ван тог контекста стратешко понашање не може ваљано проучавати, а још теже разумети.

Као брижљиво утврђени пројекат усмерен према циљу стратегија се не своди само на политику, укључујући и идеологију, већ и на културу, која представља њен полазни вредносни оквир. Рационалан стратешки мотив стратегије, као основ прагматичног друштвеног деловања, садржан је у захтеву да се проблематични процеси и деловање уперени против једне заједнице ставе под контролу.

Међутим, свођење стратегије само на рационално утемељено пројектовање уз истовремено испуштање из вида чињенице да се индивидуална и колективна стања егзистенције карактеришу и спонтаним деловањем које своје утемељење имају у култури, веома често могу да представљају увод у неуспех.
То значи да стратегија, као посебно осмишљена пракса, али и као наука, у најширем смислу садржи изразите културне премисе, па је културни угао посматрања политичких, војних и културних пракси неопходан за дубље разумевање стратешких избора.

Однос стратешке културе и стратегије, иако трајан и нераскидив, остаје и даље до краја нерасправљен однос. Стратешка култура је, најчешће, само један од мноштва фактора који утичу на стратешко понашање државе и тешко је прецизно утврдити обим и снагу утицаја који она има на стратегију.
Концептуализација и практиковање стратегије није могуће без стратешке културе, посебно ако се зна да се она не креира и не пројектује у културолошком вакууму и без сагледавања дубљег смисла догађаја. Тек стратегија која почива на широко утемељеној идеолошкој, политичкој и културолошкој сагласности може се сматрати стратешким одговором. Исходи стратегије нису гарантовани, али комплементарност и склад стратешке културе са стратегијом увећава успешност стратегије.

Игнорисање стратешке културе представља опасност за безбедност једне заједнице, па свака стратегија која игнорише стратешку културу то чини на сопствену штету.

Цео рад можете скинути са адресе: http://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/71_2019_8_05_stojanovic_1579613505.pdf

 --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Десанка Максимовић

 

 

 

 

Десанка Максимовић, Песник недеље, Познати велики песници, Српска поезија