Драган Колев Факултет за дипломатију и безбедност, Београд
МРЕЖНИ РАТ КАО ПОСТМОДЕРНИ ОБЛИК УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ
Сажетак
Нови баук кружи светом – баук „мрежних ратова“ (netwar), „мрежноцентричних ратова“ (netcontric warfare) и „коучинг ратова“ (енглески сoaching war, руски коучинг војна, мем-војна)1 и изазива бројне расправе и контроверзе. Плету се различите теорије и готово да од ових нових облика угрожавање безбедности праве мит. Многи теоретичари ових феномена сумњају да се то чини намерно како би се прикрила њихова суштина, циљеви и методе деловања. Стога постоји потреба да се ови феномени стручно и научно анализирају, открију стварне опасности које они доносе, утврди њихова права природа, дефинишу основне карактеристике и назначе невоље које они доносе по човечанство, поједине државе или појединце.
„Мрежни рат“ је постао main stream облик креирање изазова, ризика и пре-тњи по безбедност појединца и његових асоцијација. То нису класичне форме изазивања угрожености које се представљају на нов начин. То је нова и комплекснија форма изазивање несигурности, па и вођење ратова. Ради се о квалитативно новом облику изазивање претњи и угрожавања. Он је антипод стереотипних представа о угрожавању безбедности и конвенционалном ратоводству.
„Мрежни рат“ је планетарни феномен. Свет је постао поприште мрежног ратовања. Он није заобишао ни Србију. Штавише, бројни индикатори указују да су се многи модели мрежног рата испробавали и усавршавали управо на њој. Остаје кључно питање на које многе институције треба да дају одговор: да ли je Србија нешто научила на свом искуству и да ли је изградила неопходне капацитете да се може успешно супротставити овим новим постмодерним облицима угрожа-вања безбедности?
Кључне речи: мрежни рат, постмодерна, безбедност, мека моћ.
УВОД
„Потчињавање непријатељске војске без упуштања у битку прави је врхунац умешности“ Сун Цу2
Овај мото о вештини ратовања великог кинеског војсковође и војног тео-ретичара Сун Цу (кинески , енглеска транскрипција Sun Tzu; 544 - 496. године п. н. е; у преводу „Господар Сун“) је из његовог знаменитог дела „Умеће ратовања“. Њиме сублимира настојање да се ратна победа задобије уз што мање жртва (како сопствених, тако и непријатеља) и материјалних разарања.
Овакав став о ратовању одражава суштину, метод и средства „мрежног рата“ кога називају и „ратом шесте генерације“. У том смислу, он сматра да је највећи идеал потчинити непријатеља без непосредног оружаног сукоба (без борбе) и за то предлаже неколико начина: ометањем његових планова, подривањем његових припрема, разарањем његових савеза и сл. Такве „победе“ чувају и повећавају моћ државе.
У случају неминовности оружаног сукобљавања, Сун Цу предлаже да војсковође теже победи која би се заснивала на избегавању дугих битака:
„Стога је највеће достигуће ратовања напасти непријатељске планове; затим следи напад на његове савезе; затим следи напад на његову војску; на последњем месту је напад на непријатељске утврђене градове“.3
Све ово је многим теоретичарима полемологије био аргумент за тврдњу да је Сун Цу један од првих заговорника начина ратовања који је сада познат под именом „мрежни“ рат“. Сви ратови који су до сада вођени су својом физиономијом пратили развој науке и технике и били сфера у којој су прво примењивана нова научна достигнућа и техничко-технолошке иновације.4
То се јасно види и на примеру „мрежног рата“ као постмодерног облика угрожавања безбедности. Наиме, свет је у својеврсној глобалној трансформацији: из модернизма већ је одавно закорачио у постмодернизам. Глобалне структуре су у перманентним променама. Развој технологије и појава нових видова електронских комуникација, а посебно Интернета, омогућили су појаву нових видова ратних стратегија.5 Тако је постиндустријска епоха изнедрила и нове теорије и облике изазивања несигурности. Савремена цивилизација је, пратећи ове промене, развила нове изазове, ризике и претње по човека и његове асоцијације.
У највећем броју случајева се истраживачи „мрежних“ и „мрежноцентричних ратова“ слажу да се ради о новом концепту угрожавања безбедности, новим стратегијама и техникама освајања, окупације и потчињавања држава, народа и појединаца, путем стварања огромног броја невладиних, социјалних, идеолошких и инструментализованих мрежа, научних, професионалних, аматерских и инте-ресних организација.
Временом је овај концепт добио назив „мрежни рат“ (net-war). Ова стратегија је крајем 20. и почетком 21. века осмишљавана у америчком политичкој глобалној think tank („фабрици идеја“ или „трусту мозгова“) RAND Corporation (Research and Development – “Истраживање и развој”)6 почевши од 1993. године. Он се води против „пријатеља, неутралних сила и непријатеља у ситуацијама мира, кризе и рата“ зарад ширења своје доминације по целом свету.7
Касније су га прихватиле и друге државе и њихове армије у свету. У Великој Британији се користи термин „могућност прикључивања мрежи“ (Network Enabled Capability), Шведска има одбрамбену структуру организовану на принципу мрежа, НАТО савез реформише своје оружане снаге у складу са идејама мрежног рата. Средином 2010. година начелник Генералштаба Руске федерације Николај Егорович Макаров је најавио прелазак Русије на модел мрежног управљања војском и вођења борбених дејстава.81.
ЕТИМОЛОГИЈА И ЕТИОЛОГИЈА ПОЈМОВА „МРЕЖНОЦЕНТРИЧНИ РАТ“ И „МРЕЖНИ РАТ“
У стручној литератури се сусрећу два слична одређења овог феномена и стога је неопходно на почетку расправе разјаснити њихову етимологију и етиологију,
како не би долазило до појмовне конфузије. Носећи појам обе синтагме („мрежноцентрични рат“ и „мрежни рат“) је „мрежа“, по коме су и добили називе. Како је први пут употребљен у англосаксонском говорном подручју, неопходно је напоменути да се у енглеском језику поред именице „мрежа“ (the network) употребљава и глагол to network, што у слободном преводу значи „прикључити се мрежи“, „увести (нешто или неког) у мрежу“, „обухватити (неког или нешто) у мрежу“. И један и други појам су неологизми као језичке новотворевине које још увек нису шире прихваћене у српском језику, односно језичке конструкције која су од скора ушла у језичку употребу.9
Појам „мреже“ је веома распрострањен у свакодневном језику. Бројнe студије и књиге су написане о мрежном друштву и мрежама које настоје да са разних аспеката расветле овај феномен. Неки написи представљају упутства за друштвено умрежавање, упутства за управљање информативним мрежама, препоруке за развој трговачких мрежа, руководства за изграђивање шпијунских мрежа (мреже врбованих), инструкције за креирања мрежа и сл.
Оправдање за употребу појма „мрежа“ у новом концепту неоружане агресије је у чињеници да су „мрежна начела“, „размене информација путем мрежа“, „умрежавање“ постали основни смисао новог постмодерног ратоводства.
Како је сваки социјални конфликт, али и неконвенционални облик поробљавања, својеврстан комуникацијски процес, мрежни елементи (делови) су постали ефикасни начини производње, преноса (распоређивања) и пријема информација, најефикаснији приступи информацијама и најуспешнија форма повратне везе (feedback).
У овом новом „информационом простору“ воде се нове стратешке операције свих врста (економске, дипломатске, безбедносне, политичке, психолошке, културолошке, обавештајне, контраобавештајне, техничке, војне, медијске и сл). То упућује на неопходност да се сам појам „мрежа“ посматра у најширем контексту који превазилази досадашњу праксу да се сви ови облици сукобљавања прилично одвојено реализују. У том смислу су „борбене јединице, систем веза, информациона подршка операције, обликовање јавног мњења, дипломатски кораци, социјални процеси, обавештајна и контраобавештајна служба, етнопсихологија, религиозна и колективна психологија, економска подршка, академска наука, техничке иновације итд. – све се то од сада сматра узајамно повезаним елементима јединствене 'мреже', међу којима се мора вршити стална информациона размена“.10 Све то говори да је мрежа постала основни елеменат новог постмодернистичког модела угрожавања безбедности.
Сматра се да су појам „мрежноцентрични рат“ (енглески Net-Centric War-fare, Network-centric Warfare; руски сетецентричная војна) почетком последње деценије 20. века (1993. године) у јавни дискурс увели амерички вицеадмирал Артур Сибровски (Arthur Cebrowski)11 и Џон Гарстка (John Garstka), научни и технички саветник Дирекције за системе Ц (Directorate for C Systems) који се бавио применом компјутерских мрежа у командовању. Први пут су га употребили у свом раду „Мрежноцентрични рат: његово порекло и будућност“ (енглески Network-centric Warfare: Its Origin and Future), који је изазвао велику пажњу војних кругова САД.12 Радећи за Пентагон у Канцеларији за реформисање оружаних снага (Office of Force Transfomation), они су овим именом назвали нови модел којим су настојали извршити модернизацију оружаних снага Сједињених Америчких Држава, односно увести нови концепт вођења ратова (emerging theory of war). Од тада, па до данас, појам „мрежноцентрични рат“ се редовно појављује у извештајима представника министарства одбране САД, секретара за безбедност САД, па и америчких председника. Он је саставни део вокабулара стратешких докумената САД, као што је, на пример „Стратегија националне безбедности САД“ (National Security Strategy of the United States of America, december 2017).13
Дакле, може се рећи да је овај концепт у свом зачетку био првенствено војна доктрина новог ратоводства, која је тестирана у бројним ратовима у разним регионима света. Ова концепција је касније разрађивана и у другим научним чланцима и књигама. У ономе што је јавно објављено о „мрежноцентричном рату“ већином се говори о ономе што сами аутори називају „тамним лицем мрежног ратовања“, док о „светлом лицу“ има много мање отворених извора.
Он се и различито дефинише.
Једна од дефиниција „мрежноцентричног рата“ коју је понудио Пентагон је да су то „операције осмишљене и планиране у оквирима система који предвиђа цео спектар директних, ин-директних и каскадних ефеката које могу, са разним степенима вероватноће, бити постигнути путем примене свих националних потенцијала (војних, дипломатских, економских и психолошких)“.14
Едвард Смит сматра да „мрежноцентрични рат“ није само војна техника која се користи за време ратних дејстава, већ да је он: „укупност поступака усмерених на формирање модела понашања пријатеља, не-утралних сила и непријатеља у ситуацијама мира, кризе и рата“.15 Најчешће се он одређује кроз циљ коjи се њиме настоји постићи: „Oријентисан je на постизање информационе надмоћи концепције спровођења војних операција, које предвиђају повећање борбене снаге групе обједињених снага за рачун стварања информационо-комуникационе мреже, која повезује сензоре (изворе података), лица која доносе одлуке и извршилаца, што обезбеђује довођење до учесника операције информација о ситуацији, убрзање процеса управљања снагама и средствима а такође повећање темпа операције, ефикасности уништавања противничких снага, продужавање животног века својих снага и нивоа синхронизације борбених дејстава“.16
Појам „мрежни рат“ су у јавни дискурс увели амерички аналитичар међу-народних односа Џон Аркила17 и амерички публициста Ронфелт Дејвид.18 Они су у својим књигама „Мреже и мрежни ратови: будућност терора, криминала и ми-литаризма“ (Networks and Netwars: The Future of Terror, Crime, and Militancy)19 и „Појава ноополитике: ка америчкој информатичкој стратегији“ (The Emergence of Noopolitik: Toward an American Information Strategy)20 поставили основе концепције новог спектра конфликата и нових облика угрожавања безбедности.
Први корак у правцу осмишљавања и операционализације „мрежног рата“ сачинио је амерички пуковник Џон Ворден. Он се деведесетих година 20. века (1986. године) на америчком Националном универзитету за одбрану бавио планирањем дугорочних војних кампања. Као резултат његових теоријских истраживања настала је књига под називом „Ваздушна кампања: планирање борбе” (The Air Campaign: Planning for Combat) у којој је, за то време, изнео веома контроверзну тезу о ваздушној моћи. То је био његов допринос развоју америчког војног ваздухопловства након Вијетнамског рата, а који се односио на наглашавање значаја тактичких ваздухопловних операција и неопходност њиховог умрежавања са осталим борбеним дејствима.21
Џон Ворден слови као један од најзначајнији теоретичар „мрежног ратовања“. Ова два облика (концепта) угрожавања безбедности имају многе сличности, али и неке разлике. Они се узајамно допуњују (пресецају) на различитим нивоима и делују синергично на остваривању задатих циљева. Поседују моћ флексибилности (еластичности, пластичности) и адаптације за различите услове и околности које се могу појавити. Имају бројне заједничке тачке, међу којима су посебно значајне:
- уважавање принципа децентрализације;
- уважавање брзине преноса информација;
- неопходност постојања алтернатива (допунских канала) преноса инфор-мација;
- коришћење брзине доношења одлука, избора метода и деловања;
- неопходност индоктринације мрежних ратника (учесника конфликта);
- спуштање овлашћења на ниже нивое одлучивања (давање веће аутономије одлучивања нижим нивоима);
- неопходност добре координације и сарадње различитих актера мрежног ратовања који су на први поглед неповезани, како би се постигао дефинисани заједнички циљ итд.
У чему се разликује „мрежни рат“ и „мрежноцентрични рат“?
Најкраћи одговор би могао да гласи: у примени војних снага.
Наиме, у случају „мрежног рата“ заузимање територије, успостављање контроле над становништвом те територије се изводи без коришћења било какве директне војне агресије. Када се директна војна интервенција примењује (углавном у последњој фази, да би се поставила тачка на постигнуту победу) тада се може говорити о „мрежноцентричном рату“.
2. ЕПОХА ПОСТМОДЕРНИЗМА И „МРЕЖНИ РАТ
“Сматра се да су феномени субверзивне делатности, а поготово технологије државних преврата (државних удара, војних пучева, насилна промена политичких елита и сл.) посебно дошли до изражаја у епохи постмодернизма и да им је заједнички именитељ управо „мрежни карактер“ („својство мреже“).
Сходно томе је и познати руски филозоф и геополитичар Александар Дугин теорију „мрежног рата“ заснивао на „фундаменталној подели циклуса људске историје на три фазе – Аграрну, Индустријску и Информациону епоху“22 којима одговарају социолошки појмови „предмодерна“ (за аграрну фазу), „модерна“ (за индустријску фазу) и „постмодерна“ (за информациону фазу). При томе, он сматра да свакој од ових фаза развоја цивилизације одговарају посебни модели стратегије којим су се остваривали геополитички циљеви примерени датим околностима.
Информациона епоха је последње раздобље цивилизације, период људске историје који је у току. Одликује се квалитативним скоком у комуникацијском смислу: информација је постала стратешки ресурс (поред енергије и материје), чија се брзина преноса (у времену и простору) увећала до неслућених величина. Та чињеница је учинила да се у условима постмодерне освајачке стратегије (поготово војне) из темеља промене, да се креирају нови изазови, ризици и претње угрожавања безбедности.
Дакле, ови нови модели су засновани на високим информатичким технологијама (информатичко време) и информацијама (информационо време) као новом извору моћи. Савремена економија своју ефикасност заснива управо на високо развијеним информатичким технологијама и информацијама, чиме доказује своју премоћ над индустријском (модерном) епохом.
Сходно томе, и „мрежни рат“ је заснован на развијеним информатичким технологијама и информацијама и стога поседује квалитативну надмоћ над стратешким концептима индустријске (модерне) епохе. Зато се и може рећи да „мрежни ратови“ представљају постмодернистички приступ сфери угрожавања безбедности.
Дакле, постмодерна епоха је омогућила да се „редовна војска, све врсте обавештајних служби, техничка открића и високе технологије, новинарство и дипломатија, економски процеси и социјални преображаји, цивилно становништво и кадровски официри, регуларне јединице и поједине слабо оформљене групе“ могу интегрисати у јединствену и свеобухватну мрежу која омогућава брзу размену информација.23
Међу првим земљама која је приступила оваквој радикалној реформи својих војних и невојних капацитета биле су Сједињене Америчке Државе. 3.
ОСНОВЕ ТЕОРИЈЕ МРЕЖНОГ РАТОВАЊА
Бројни савремени аутори који се баве проблематиком мрежног ратоводства акценат стављају на практичну примену, технике и методе које користи овај вид угрожавања безбедности, као и на последице које производи. Мањи број њих се бави теоријама мрежног ратовања.
У томе су се истицали неколико научника који су поставили теоријску основу појаве „мрежних ратова“. Наводимо само неке:
Бруно Латур, француски филозоф, антрополог и социолог, и професор у Лондонској школи економије и политичких наука са својом теоријом актер-мреже24;
Херисон Вајт, професор социологије на Колумбија универзитету, са теоријом о катмрежама (категорија + мрежа)25; Жан Бодријар, француски филозоф и један од најзначајнијих интелектуалаца 20. и 21. века са ризомском теоријом (идиосин-кретичке метафизике), критичар кључних догађаја и феномена савремене епохе; Мануел Кастелс, са теоријом мрежног друштва, али и интернет технологије и њених модела;
Артур К. Сибровски, амерички вицеадмирал који је са својим тимом сачинио нову концепцију вођења ратова; Чарлс Тили, са теоријом о општој повезаности, и многи други постмодернистички теоретичари. Посебно место у конципирању „мрежног рата“ има теорија мрежног друштва (networked society).
У изградњи теорије умреженог друштва се нарочито истакао шпански социолог Мануела Кастелса. Његова концепција се заснива на тези да је главна одлика савременог доба константна увезаност у комуникацијске мреже, чији елементи су динамични и мултифункционални. По његовом мишљењу, живимо у свету који је повезан у глобални networking који савременом човеку пружа неограничене могућности комуникације, али истовремено даје илузију спонтаности и слободе.26
У својим књигама, а поготово у раду „Успон мрежног друштва“ (The Rise of the Network Society),27 а касније и у „Моћ комуникације“ (Communication power)28 он се интензивно бави социолошким аспектом масовних комуникација, проучавањем развоја и утицаја информацијске револуције на друштво, али и кибер простором.
По њему кибер област је само део инфосфере, која је део ноосфере коју чини цело друштво. Ове области су у корелацији, тако да промене у једној области утичу и на промене у другим областима (Слика бр. 1).
Познати руски научник Сергеј Георгијевич Кара-Мурза29 сматра да је основни циљ мрежног рата да изврши политичко, идеолошко и морално разоружање већине народа и његово претварање у пасивно-ненаоружан објекат воље мањине (политичке, финансијске корпоративне и др.).30
То се, по његовом мишљењу, ради и пројектом тзв. „демонтаже народа“ који подразумева да се од неких 10% становника неке државе ствара (изабере, доводи, намеће) елита („нови демос“) разним методама социјалног инжењеринга.
Ова „елита“ се обучава техникама доласка и опстанка на власти, да би успешно преузела на себе функцију контроле и социјалног менаџмента над осталим становницима, стварала услове да одређене транснационалне корпорације и банке преузму природне, економске и финансијске ресурсе одређене државе.
Тај „нови народ“ био би првенствено у функцији стварања профита и експлоатација.
„Мрежни рат“ се заснива на структури савремене комуникације која је по својој природи ризомска.31
Шта то значи? У поимању семантике овог појма важно је разумевање морфологије корена неких биљака као карактеристике простирања његових изданака који су „разгранати“ на све стране у односу на површину земље (има их изнад и испод површине земље; пружају се хоризонтално, вертикално и косо; могу бити кратке и дугачке и сл.). Позната је и теорија ризома француског филозофа Жила Делеза која објашњава када и како је неки систем ризомски структуиран, односно како су елементи система мултифункционални и међусобно повезани на различите начине.32
Један од најпризнатијих руских стручњака за информационо ратовање Игор Николајевич Панарин сматра да су масовни медији значајно утицали на промену природе комуникације, на светску политику, али и да је информација већ давно прерасла у средство за вођење ратова. У својим књигама под насловом “Информационо ратовање и комуникација” (Информационная војна и коммуникации)33 и „Хибридни рат: теорија и пракса“ (Гибридная војна: теория и практика)34бави се еволуцијом медија „од Гутенберга до Интернета“, и на тој основи проблематизује овај савремени облик ратовања. Аутор описује пројекте информационог ратовања који су реализовани у Првом и Другом светском рату, током периода Хладног рата, а посебно представља облике информационих ратова који се примењују у савременим међународним односима.
Сматра да се „мрежни рат“ води на основу ситуационог моделовања глобалних процеса (ситуационное моделирование глобальных процессов).
Мрежни рат је у почетној фази представљао првенствено ширење војних комуникационих стратегија и техника на „ноосферу“, односно на цело друштво.
Циљеви су и надаље остали војни: освајање и поробљавање одређеног друштва, али невојним, већ цивилним средствима – друштвеним мрежама између друштвених субјеката.
У другој фази он прераста у посебан облик ратоводства, при чему се поприште сукоба мења и у знатно већој мери рат се води за људску свест.
Није више основни (и једини) циљ убијање противника, сада је основни циљ да му се промени структура свести, односно да се креирају „пожељне“ диспозиције његовог понашања, а да он тога није свестан. Стога је и рат у 21. веку посао значајно комлекснији и софистициранији од ратова који су вођени у 20. веку.
Министарство одбране САД (Department of Defense) стоји на становишту да је циљ „мрежног рата“ постизање информационе предности уз помоћ информационих технологија и употребом разних мрежа које су географски дислоциране.35 Те мреже, у комбинацији са технолошким информационим променама, су омогућиле стварање нових форми организовања освајачких похода.
4. ОПЕРАЦИЈЕ МРЕЖНОЦЕНТРИЧНОГ РАТОВАЊА: „ОПЕРАЦИЈА БАЗНИХ ЕФЕКАТА“
Као и сви други облици угрожавања безбедности, тако и мрежно ратовање има своје стратегије, операције и тактике. На стратешком нивоу се дефинише ос-новни циљ (визија), средства, време и објекат напада, а на оперативом се планирају конкретни задаци који воде ка реализацији основног циља. Тактиком се прецизирају начини, средства, време остваривања операција. Основни циљ вођења свих „мрежних ратова“ је планирање, организовање и извођење „операција базних ефеката“ (Ef-fects – based operations - EBO) или „операције засноване на ефектима“. Едварда Смит у својој монографији „Операције базних ефеката. Примена мрежноцентричног рата у миру, кризи и рату“ (Effects-based Operations. Apllying Network-centric Warfare in Peace, Crisis and War) појам „операција базних ефеката“ дефинишe као „свеукупност радњи усмерених на формирање модела понашања пријатеља, неутралних снага и непријатеља у ситуацији мира, кризе и рата“.36
У другој књизи „Комплексност, умрежавање и ефекти засновани на операцијама hardcover“ (Complexity, Networking, and Effects-Based Approaches to Operations Hardcover)37 објашњава суштину и технике ове операције, која је према његовом мишљењу њен најважнији елемент, односно основа (центар) концепта „мрежних ратова“ (Слика бр. 2).
И Александар Дугин и Леонид Савин сматрају да се у „мрежноцентрич-ним борбеним дејствима активно примењују операције на основу жељених ефеката“ и да „ове операције поседују следећих седам карактеристика:
1. Неопходност усредсређивања пажње на постизање стратешке предности;
2. Примена дејства у миру и у току оружане борбе (широк спектар операција);
3. Не фокусирати све снаге на непосредне и најважније циљеве,
4. Анализирати и разумети систем одбране противника,
5. Прилагођавати се конкретним условима,
6. Осмишљено примењивати расположиве елементе националне моћи и
7. Доносити одлуке у складу са проценама реалних слова“.38
У реализацији операција мрежних ратова креирају се различити инструменти превенције ради умањивања негативних последица. Ако је неопходно у ове оперативне активности се укључују и дипломатски капацитети, па и организују војне кампање.
Концепт „операција базних ефеката“ садржи и политичке активности (довођење пожељне политичке елите) или и одређене „грађанске иницијативе“. Све то подразумева детаљну анализу објекта напада, пажљиво планирање (осмишљавање) свих мрежних активности (доктринарних, друштвених, техничких, организационих и сл.) Инструменти који се користе треба да буду истовремено моћни и еластични. То могу да буду државне, али и квазидржавне организације које треба да поседују одговарајуће капацитете. У том смислу и Џон Арквила и Ронфелт Дејвид сматрају да је такав приступ „веома обећавајући за САД, иако је овај метод и раније коришћен али без формалног прихватања.
Другим речима, то се може назвати термином „ноополитика“ јер је фактички био редован посао заштитника људских права и других невладиних организација, који је био ефикаснији од делатности америчких чиновника у дипломатији и војних стратега“.39
Операцијом базних ефеката се настоји успоставити потпуна и дугорочна контрола над свим постојећим или потенцијалним учесницима супротстављања у остваривању дефинисаних циљева, али и тоталне манипулације њима у свим безбедносним ситуацијама (у току припреме, вођења и престанка социјалних сукоба).
Дакле, једна од суштинских карактеристика „мрежног рата“ је да је он ванвременска и ванпросторна константа: он нема ни почетак ни крај (он је перманентан) и води се свим средствима која поседују евидентну или латентну моћ. Тиме се, онима који га воде, ствара могућност за управљање свим сегментима објекта којим се жели овладати.
Добро организованом и вођеном „мрежом“ се земље, народи, војске, владе, међународне институције и наднационалне организације лишавају шавају своје суверености и субјективитета, самосталности у вођењу унутрашње и спољне политика. Оне се претварају у прецизно управљиве и пажљиво програмиране механизме.
У том смислу Александар Дугин тврди да „иза скромне ’техничке’ скраћенице ’ОБЕ’ стоји план непосредне планетарне контроле, светске превласти новог типа када управљању нису подложни поједини субјекти, већ њихова садржина, њихове мотивације, радње, намере итд. То је пројекат глобалне манипулације и тоталне контроле у светским размерама“.40
„Операцијама базних ефеката“ се креира структура понашања како пријатељских народа и држава, тако и неутралним и непријатељски настројеним међународним субјектима.
То значи да се овим операцијама не оставља могућност да делују по сопственој вољи, већ по вољи оних који спроводе „операције базних ефеката“, односно сви субјекти у међународним односима, без обзира како су декларисани (пријатељске, неутралне или непријатељске земље), неминовно се повинују наметнутим концептима понашања и унапред дефинисаним сценаријима.
Ако непријатељске, пријатељске и неутралне државе (политичке елите) чине управо оно што се од њих тражи, онда се оне претварају у управљане (манипулисане) марионете и пре него што доживе коначни пораз. То је добијање битке и пре њеног почетка.
„Операције базних ефеката“ се примењују током борбених дејстава, у тренуцима кризе али и у раздобљима мира.
Тотални карактер мрежних ратова подразумева да се они покрећу не само у односу на противника, већ и у односу на савезника или неутралне снаге.
Џон Ворден је ову теорије објавио у специјализованом часопису Airpower Journal за 1995. годину под називом „Непријатељ као систем“ (The Enemy as a Sys-tem). На основу упоређивања примера из историје сачинио је логичну концепцију, у којој поред појма „прстенаста структура“ користи и термин „стратешка парализа“. „На стратешком нивоу ћемо постићи наше циљеве изазивањем промена у једном или више делова физичког система противника. Противник ће бити принуђен да се прилагоди нашим циљевима, или му то неће бити дозвољено, као ни настојање да се војно бори против нас. Назваћемо то 'стратешком парализом'.
Који делови система ће бити нападани (применом разноврсних видова оружја - од бојеве муниције до компјутерских вируса) зависиће од циља који настојимо да постигнемо, колико дуго ће непријатељ имати воље да се одупире, какве су његове могућности и какви су наши војни и политички напори“, пише аутор.41
Он сматра да је стратешко тежиште аграрних држава које су подвргнуте војном удару очување свог енергетског система: “Без електричне енергије, цивилна и војна производња, дистрибуција хране и других потрепштина, везе и живот у целини постаје отежан, ако не и немогућ.Чак и ако непријатељ не затражи мир, његови електроенергетски губици ће имати разоран утицај на његову стратешку базу, која ће са своје стране учинити вођење рата ванредно тешким“.42
У овој чињеници је могуће трагати за одговором и зашто су у току агресије НАТО-а на СР Југославије тако систематски бомбардована и уништавана енергетска постројења (трафо станице, рафинерије, електроводови и сл.).
Џон Ворден у наведе ном чланку напомиње да је систем пет прстенова услован концепт, јер се за сваку државу сачињава јединствена комбинација тежишта (Слика бр. 3).
Нападом на изабрано тежиште, противник се приморава да поступа управо онако како је планирано, што у крајњој инстанци доводи до његовог пораза. Не морају се у потпуности војно поразити (уништити) његове оружане снаге или његова инфраструктура, већ је потребно да се прецизно одреде центри, тежишта и тренутак када их треба напасти. Зато се претходно прецизно врши избор објеката (мрежних чворишта) који ће бити бомбардовани и чије оштећење или уништење ће битно отежати пружање отпора агресији.
Један од првих примена и провере функционисања овог модела „мрежно-центричног рата“ је била операције „Тренутна муња“, која је била део ратне операције „Пустињска олуја“ у Ираку. Циљ је био да се уз помоћ нових техничкихдостигнућа и обавештајних података, нападне и уништи унутрашњи круг по принципу „рат изнутра према напоље“ (Inside-out warfare). Шта се све дешавало са војним и политичким руководством Ирана после инвазије је добро познато. У војном погледу, ова концепција је у потпуности била прихваћена на идеолошком и оперативном нивоу од стране војно-политичког руководства САД, што је потврдила природа војне интервенција на СР Југославију 1999. године. Дакле, овај модел је други тест имао на Балкану. 5.
ЦИЉ И СУШТИНА „МРЕЖНОГ РАТОВАЊА
“„Мрежно ратовање“ је најновија војна доктрина која је конципирана са циљем да омогући победу над противником и освајање његове територије без коришћења класичног наоружања.
Простор дејстава овог облика ратова је савремено информационо („отворено“) друштво. Стварају се услови за реализацију давнашње жеље војника - остварити потпуну војну победа над непријатељем пре него што сâма „битка“ или „рат“ и започну.
Нешто што је некада изгледало као утопија, постмодерни информациони простор је учино реалним. У конвенционалном смислу „битке“ или „рата“ и нема. Нема ни класичног оружја. „Рат“ се води „у сенци“, готово неприметно, „битка“ се води „иза кулиса“ што га чини невидљивим за највећи број становника државе која је нападнута.
Из циља „мрежног рата“ произилази и његова суштина.
То је употреба друштвених мрежа, не само интернет мреже, већ и свих мрежа у реалном друштву (социјалних заједница људи, колектива, група, покрета, организација) као нове врсте „оружја“.
Њиме се креирају претпоставке за формирање неопходног контекста у којем би се нека држава или народ на одређеној територија суочили са чињеницом нужности будућег потчињавања другачијим стратешким моделима. То подразумева фазу припреме одређене државе или друштва да нормално, па и позитивно прихвате социјалне и политичке трансформације.
У овој фази „мрежног рата“ се уз помоћ различитих медија (од ТВ, радија, књига, филма, стрипова, музике и сл.) ради на планском обликовању јавног мнења, формирању жељене перцепције и друштвене климе.
Медији симулирају комуникацију, или у најбољем случају омогућавају само делимичну комуникацију. Стварају привид (симулакрум) комуникације, стварају виртуелну комуникацију. Тада се дешава самообмана које учесник овакве комуникације није свестан.
Дакле, медији су постали инструменти умрежавања. Савремени медији су произвели „говор без одговора“ (Жан Бод-ријар), ситуацију у којој људи све мање разговарају (све је мање интерперсоналне комуникације). Овакво схватање медијатизације друштва на светском плану говори и о његовој умрежености. Тиме се усмеравају основни друштвени процеси чиме
232Дипломатија и безбедност, број 2/2018, година I, vol. 1 стр. 217-238.
---------------------------------------------------
ОБЈАШЊЕЊА
1 Валериј Михајлович Коровин, Третья мировая сетевая војна, Питер, Санкт- Петербург, 2014. 217УДК: 355.02 Прегледни рад Дипломатија и безбедност Број 2/2018. Година I, vol. 1 стр. 217-238.
2 Сун Цу, Свеобухватно умеће ратовања, Алнари, Београд, 2007, стр. 67.
3 Исто, стр. 67. 4 Историја човечанства је бременита социјалним сукобима, међу којима су ратови били доми-нантни облици конфликтности. Група истраживача је креирала интерактивну мапу која илуструје сва места у свету где су вођени ратови у протеклих 4.500 година. Пронашла је 12.703 случаја војних сукоба и битака који имају јасно место и датум као референцу конфликтима који су вођени у појединим деловима света од 2.500 године пре нове ере па до данас. Извор: http://battles.nodegoat.net/viewer.p/23/385/scenario/1/geo/fullscreen (12.10.2018). 218Дипломатија и безбедност, број 2/2018, година I, vol. 1 стр. 217-238.
5 Већина истраживања на развоју нових технологија није јавно доступна, тако да се углавном мо-рамо ослонити само на оне изворе који су обелодањени и који говоре о овим новим доктринама мрежног и мрежноцентричног рата.
6 Корпорација је основана је 1946. године као организација научника који би се бавили пројектима америчког ратног ваздухопловства и Douglas Aircraft Company са седиштем у Санта Моники (Кали-форнија). Сада се бави дугорочним прогнозама и сценаријима, првенствено за Оружане снаге САД.
7 Валериј Михајлович Коровин, Третья мировая сетевая војна, Питер, Санкт-Петербург, 2014, стр. 24.
8 Юриј Гаврилов, „Начальник Генерального штаба: Какую армию мы строим“, Россијская газета(Федеральныј выпуск), Москва, 2010, No 5138, стр. 59. Извор: https://rg.ru/2010/03/23/makarov.html (17. 10. 2018). 219Драган Колев Мрежни рат као постмод. одблик угрож. Безбедн.
9 Весна Мухвић-Димановски, Неологизми: проблеми теорије и примјене, Завод за лингвистику Филозофскога факултета Свеучилишта у Загребу, Загреб, 2005.
10 Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић/ књижара „Ни-кола Пашић“, Београд, 2009, стр. 247 - 248. 220Дипломатија и безбедност, број 2/2018, година I, vol. 1 стр. 217-238.
11 Он је тада био директор програма Пентагона N6 (Space, Information Warfare, Command and Control).
12 Arthur Cebrowski & John Garstka, „Network-centric Warfare: Its Origin and Future”, Proceedings Magazine, Maryland, U. S. Naval Institute, 1998, Vol. 124, No 134.
13 Izvor: https://www.whitehouse.gov/wp-content/uploads/2017/12/NSS-Final-12-18-2017-0905.pdf (11.10.2018).
14 “Workshop on Analyzing Effects-Based Operations Terms of Reference“, Military Operations Re-search Society, URL: Извор: http://www.mors.org/meetings/ebo/ebo_tor/ (12. 10. 2018).
15 Edward Smith, Effect-Based Operations. Applying Network-centric Warfare in Peace, Crisis and War, CCRP, Washington, 2002, стр. 541.221Драган Колев Мрежни рат као постмод. одблик угрож. безбедн.
16 Net-Centric Environment Joint Functional Concept // DOD, Appendix B. Glossary, 2005.
17 Извор: https://en.wikipedia.org/wiki/John_Arquilla (12.10.2018).
18 Извор: https://www.rand.org/pubs/authors/r/ronfeldt_david.html (12.10.2018).
19 John Arquilla & David Ronfeldt, Networks and Netwars: The Future of Terror, Crime, and Militancy, RAND Corporation, Santa Mnica, 2001.
20 John Arquilla & David Ronfeldt, The Emergence of Noopolitik: Toward an American Information Strategy, Rand Corporation, Santa Monica, 1999.
21 John Warden, The Air Campaign: Planning for Combat, National Defense University Press, Wash-ington, 1988. 222Дипломатија и безбедност, број 2/2018, година I, vol. 1 стр. 217-238.
22 Дугин Александар, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић/ књижара „Ни-кола Пашић“, Београд, 2009, стр. 247. 223Драган Колев Мрежни рат као постмод. одблик угрож. безбедн.
23 Исто, стр. 248.
24 Заједно са Мишелом Колином и Џоном Лавом је зачетник овог конструктивистичког приступа.
25 White C. Harrison, „Social Networks Can Resolve Actor Paradoxes in Economics and in Psychology“, Journal of Institutional and Theoretical Economics, No 151, 1995, стр. 58 - 74.; White C. Harrison, Iden-tity and Control: How Social Formations Emerge (Second Edition), Princeton University Press, New York/Princeton, 2008. 224Дипломатија и безбедност, број 2/2018, година I, vol. 1 стр. 217-238.
26 Чомски Ноам, Нужне илузије: контрола ума у демократским друштвима, Светови, Нови Сад, 2000.
27 Manuel Castells, „The Rise of the Network Society“, The Information Age: Economy, Society and Culture, UK: Blackwell, Cambridge/Oxford, Vol. I., 1996.
28 Manuel Castells, Communication power, Oxford University Press, Oxford/New York, 2009.; Кастелс Мануел, Моћ комуникације, КЛИО/РТС издаваштво, Београд, 2014.225Драган Колев Мрежни рат као постмод. одблик угрож. Безбедн.
29 Сергеј Георгијевич Кара-Мурза, иако је дипломирао хемију на Ломоносову, магистрирао на Институту за органску хемију Академије наука СССР-а, докторирао на истраживачким методама у савременој (био)хемији на Институту за историју науке и технологије Академије наука СССР-а, временом се окренуо темама из области друштвених наука и највећи број својих књига је посветио темама из те области. Радио је у Аналитичком центру за проблеме друштвено-економског и технолошког развоја Руске академије наука и био сарадник на пројектима Руског истраживачког ин-ститута економије, политике и права, као и на пројектима Министарства науке и индустрије Русије. Сада ради као главни истраживач Института за друштвене и политичке студије Руске академије наука, и као професор јавне политике на Факултету политичких наука московског Универзитета „Ломоносов“ и држи предавања на многим универзитетима у Шпанији.
Сергеј Кара-Мурза је ванредно плодан аутор.Од 2001. године објавио је педесетак књига. Од многих његових дела поред наведене „Демонтажа народа“ (Демонтаж народа - 2007) нашу пажњу су, сходно тематици овог рада, посебно привукле следеће: „Истргнути електроде из нашег мозга“ (Вырвать электроды из нашего мозга - 1994); „Кратки курс манипулације свешћу“ (Краткиј курс манипуляции созна-нием – 2002), „Изгубљени разум“ (Потерянныј разум - 2005), „У потрази за изгубљеним умом“ (В поисках потерянного разума – 2007), „Русија и Запад: парадигме цивилизација“ (Россия и Запад: парадигмы цивилизации - 2008), „Манипулација свешћу“ (Манипуляция сознанием – 2015) и „Манипулација не престаје. Стратегија девастације“ (Манипуляции продолжаются. Стратегия разрухи – 2011) и „Наранџаста мина“ (Оранжевая мина - 2008).
30 Сергеј Георгијевич Кара-Мурза, Демонтажа народа, Информатика, Београд, 2015. 31 Ризом (латински rhizom – тип подземног стабла, грчки rhizoma - маса од корења). 226Дипломатија и безбедност, број 2/2018, година I, vol. 1 стр. 217-238.
32 Најпознатија дела Жила Делеза су: „Капитализам и шизофренија: Анти-Едип“ (Capitalisme et Schizophrenie; Anti-Edip - 1972) и „Хиљаду платоа“ (Rhizome - 1980) која је написао у коауторству са француским психоаналитичарем Феликсом Гутаријем. За његово ремек дело се сматра мета-физичка расправа под насловом „Разлика и понављање“ (Difference et repétition - 1968).
33 Игорь Николаевич Панарин, Информационная војна и коммуникации, Горячая линия – Телеком, Москва, 2014.
34 Игорь Николаевич Панарин, Гибридная војна: теория и практика, Горячая линия – Телеком, Москва, 2017.
35 The Implementation of Network-Centric Warfare, Department of Defense, Washington, D. C., 2005, стр. 4. 227Драган Колев Мрежни рат као постмод. одблик угрож. Безбедн.
36 Edward A. Smith Jr. ,Effects-based Operations. Apllying Network-centric Warfare in Peace, Crisis and War, DC: DoD CCRP, Washington, 2002, стр. 24.
37 Edward A. Smith Jr., Complexity, Networking, and Effects-Based Approaches to Operations Hard-cover, Center for Advanced Concepts and Technology, Washington, 2006. 228Дипломатија и безбедност, број 2/2018, година I, vol. 1 стр. 217-238.
38 Александар Дугин и Леонид Савин, Мрежни ратови, Авала прес д. о. о., Београд, 2018, стр. 9.
39 John Arquilla & David Ronfeldt, Networks and Netwars: The Future of Terror, Crime, and Militancy, RAND Corporation, Santa Mnica, 2001, стр. 353. 229Драган Колев Мрежни рат као постмод. одблик угрож. Безбедн.
40 Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић / књижара „Ни-кола Пашић“, Београд, 2009.
41 John Warden, „The Enemy as a System“, Airpower Journal, Spring, 1995, стр. 23. 230Дипломатија и безбедност, број 2/2018, година I, vol. 1 стр. 217-238.
42 Исто, стр. 25. 231Драган Колев Мрежни рат као постмод. одблик угрож. Безбедн.
------------------------------------------------------
Зборник радова можете преузети овде:
http://www.diplomatija.com/wp-content/uploads/2019/12/Diplomatija-i-bezbednost-Broj-2-god-I.pdf