Најновији чланци  

   

BROJ POSETILACA  

Danas527
Juče852
Ove nedelje2852
Ovog meseca16593
UKUPNO493258

   

SARADNICI  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 30 guests and no members online

   

Пуковник Золтан Дани: „НАТО бомбе су бушиле наше складиште ракета као сир“

Данас, 24. марта, Србија се са тугом сећа жртава варварског НАТО бомбардовања СР Југославије. Уочи трагичне 22. годишњице „Балканист“ је разговарао са Золтаном Данијем, пензионисаним пуковником ПВО Војске Југославије, бившим командантом 3. дивизиона 250. ракетне ПВО бригаде, која је оборила амерички „невидљиви“ авион.

Пуковник је испричао Катарини Лане како се Војска Југославије пре тачно 22 године припремала за НАТО агресију. Седимо са пуковником Данијем на тераси његове куће у широком војвођанском пољу. – Март је мени драг зато што долази пролеће. Напокон зима пролази. Ја не волим зиму. Не волим ни снег. Ја не бих у Сибиру могао да живим, – признаје уз смех пензионисани пуковник. – Март месец је за нас био напоран пре 22 године.

Ми смо се спремали за борбена дејства, јер смо већ имали информацију да ће бити бомбардовања. Али нисмо знали тачно када. Ми смо нешто радили много раније пре него су наше колеге из других јединица успеле да ураде. Ми смо цео фебруар радили на уређају за увежбавање. То се зове „акорд“. Вежбали смо на ракетном систему „нева“. После смо у марту увежбавали превођење ракетног система из борбеног положаја у маршевски положај. То смо радили цео март месец тако да смо били релативно спремни за то.

21. марта био је састанак у нашој команди где су сви команданти дошли. Један пуковник ПВО је дошао да нам одржи предавање о тренутној војно-политичкој ситуацији и да нам каже да војно и политичко руководство од нас тражи извршење задатака и да је извршење најважније. И важније од људи и важније од технике. Значи, по сваку цену. Он је причао неких 45 минута, али то је главна реченица коју је он исказао.

Мени је то било чудно – значи, нема везе колико ће људи да погине. Пре тога је говорио да смо ми у тешкој ситуацији зато што нас је НАТО скроз окружио и ми немамо савезнике. Да се Русија само вербално изјашњава, али да конкретну помоћ не можемо очекивати. У то је време била Јељцинова политичка структура. Он је тада имао већ неке везе са Клинтоном, што смо ми сазнали касније. Док су људи тамо у Русији, ја сам после сазнао, 2019. кад сам био гост на Дан Победе, да су се људи скупљали око амбасаде Србије да донесу помоћ. Али обични људи ништа нису могли.

Ми смо пратили размештање НАТО авијације око нас. Ипак је наша обавештајна служба радила, достављали су нам податке где се размештају. Видели смо да долази до велике концентрације НАТО авијације. И онда рачунаш да ће ускоро да крене. Кад сам се вратио увече у јединицу после састанка било је већ око 10 сати, било је касно, па нисам успео да пренесем ту информацију осталим људима.

Ујутру сам одржао једно информисање. Разговарам са мојим замеником након тога. Каже: – Шта ти мислиш, кад ће да крене? Право да ти кажем, концентрација њихових снага је већ огромна, и већ лете авакси около-наоколо и контрола летења је већ добила упутства да ће преместити авиосаобраћај, дакле, да неће ићи преко Југославије.

Одговарам: – Највише за три дана ће да почне бомбардовање. Каже он: – Не верујем. Можда тамо, почетком априла.
– Хајде да се кладимо у гајбу пива. Он не пије пиво, кажем: – Ја ћу теби чоколаду.
– Добро. 1.марта, трећег дана, ујутру се ништа не догађа. Каже заменик мени: – А, платићеш ти чоколаду! – Чекај ти још, 24. није прошао.
– 1. марта смо већ имали узбуну. Било је у том стању до 10-11 сати. Онда су нам дали приправност 2. Да бисмо негде око 12 сати опет добили приправност 1. Ја видим да то неће тако брзо да се заврши и одлучим да половина људи иде на ручак. Негде око један су отишли на ручак.
Око пола два зове командант из бригаде и каже:
– За колико времена ти можеш да напустиш овај положај? Одговарам, за 2-3 сата, а он мени да кренемо одмах у превођење у маршевски положај. У 18.30 задње борбено возило је изашло са положаја. Укупно је шест њих остало да чувају положај, јер у тим складиштима је било негде око 180 ракета. И већ око 8 сати, око 8.05 је почело бомбардовање тог нашег положаја. Пет бомби је пало на тај положај. Људи који су остали су се сакрили у бункеру. То је био директан погодак. НАТО је гађао складишта ракета, и кад су их погодили разнели су их скроз. То је био прави ватромет. Срећом, нико није био повређен.

– Те бомбе су пробушиле два метра земље изнад бетона и бетон који је метар дебео пробушили су као сир и тамо су експлодирале. Наравно, погодили су лажни нишански радар, лажни осматрачки радар. Све су то погодили. Имали су унапред те локације. То је био сам почетак рата 1999, – присећа се Золтан Дани. Након првог напада он је одлучио да се врати по другове који су остали у бункеру. Већ смо стигли до резервног положаја у рејону села Шимановци, али су два возила из конвоја окренула назад да спасу групу која је остала. Они су били у бункер и, хвала Богу, нису повређени. Све смо одвели одатле, јер више није било ракета и није имало смисла да то место неко чува, – каже Золтан Дани.

– Тог пролећа српска војна команда била је у условима највеће одговорности за војнике, у сталној стрепњи и забринутости да стара техника неће изневерити. Ретко су разговарали са члановима породице. Замишљао сам како је то живети и не знати шта се догодило са вољенима, док на телевизији показују страшне слике бомбардованог Београда, а на улици завијају сирене. Золтан пуши у тишини, присећајући се тих дана.

– Ујутро 25. марта назвао сам породицу и рекао да је с нама све у реду. Увек смо били у приправности број један или смо се спремали за гађање. Није било времена ни за шта друго. Седите у максимално маскираном возилу, у близини нема никог, јер када је ракетни систем спреман око вас нема никог и чак вршите нужду само пар корака даље. Храну су нам доносили само ноћу, по мраку. Када нисмо били у борбеној готовости, непрестано смо се премештали са једног положаја на други. Отишли бисмо у супротни смер, чекали у шуми да падне ноћ, а затим се враћали на свој положај. То је имало ефекта. Имали смо 23 позиције: нико се није чешће кретао од нас. Рецимо у 23 сата добијамо наређење да се преместимо и већ у 4 ујутро смо на другој позицији. Било је тога. Отприлике месец дана касније могли смо да идемо кући на једну ноћ, да се пресвучемо и посетимо породицу.

Золтан Дани и његов 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде су на крају постали народни хероји, оборивши америчке ловце Ф-117 и Б-2. Међутим, главна награда у том рату за Золтана били су спашени животи његових сабораца. – Поред успеха оборених непријатељских авиона, сматрам својим главним достигнућем што су моји саборци преживели. Нико није погинуо, нико није повређен. У нашим возилима прешли смо више од стотину километара у ратним условима – у мраку, са минималним осветљењем или без њега – и без иједне незгоде. Наш задатак је био да извршавамо наређења по цену свог живота, не штедећи технику.

Људи су били добро припремљени, мотивисани и бринули су једни о другима и техници. Наш дивизион једини на територији Југославије није страдао током бомбардовања. Свих 78 дана. И поред тога, оборили смо два НАТО авиона. Поносан сам на то. Занимљиво је да нико од цивила није погинуо у близини наших положаја. Занимљива ситуација догодила се 29. априла. Тада смо били у селу Петровчић, а наш систем ПВО je је био на крају села. У поноћ долази друга смена, ја идем на спавање. Идем кроз село, видим петнаестак мушкараца крај продавнице пију пиво. Питам: Шта ћете ви овде? Кажу: Чекамо ватромет. А знам да НАТО бомбардује циљеве где је гомила људи. А још имамо средства ПВО у близини, петсто метара даље. Саветовао сам им да се разиђу, али они не слушају. Нисам се препирао са њима, оставио сам то војној полицији. Разишли су се око пола један. А мој заменик је видео циљ на небу и покушао је да га ухвати радаром. Али тај на небу је одмах реаговао и испалио противрадарску ракету. Ударила је у стуб у близини продавнице испред које су пили пиво мало раније. Стуб се срушио тачно на продавницу. У пола пет ме буде, кажу: Дани, дошле су ти жене. Ја у чуду: какве жене? Излазим, а тамо супруге и мајке дошле да се захвале што сам њихове мужеве и синове послао кући и спасао их. Донели су нам домаћу храну. Тада у селу нико није повређен, иако су прозори попуцали у свим кућама око те продавнице.

Золтан Дани се сећа и послератног периода када је потписан Кумановски споразум.

– После потписивања Кумановског споразума остали смо на положају још месец дана. Вратили смо се последњи у касарну, 4. јула. За мене лично тај дан потписивања споразума био је дан нашег пораза. Јер, према овом споразуму, Србија је повлачила са Космета војску и судове. У ствари, ово је значило губљење контроле над територијом Космета.

А заправо, већ у мају је у НАТО-у почео раскол. У Француској су схватили да су постали жртва медијске пропаганде, и Париз је одбио да бомбардује Србију. Овде су летели само Британци и Американци. Видели смо да се војни блок распада! Тада није требало ништа потписивати, могли смо да наставимо да се боримо! Потрошили су много ресурса, јер нису очекивали да ће морати толико дуго да нас бомбардују. Планирали су да упадну преко Кошара, али изгубили су битку. Нису знали шта да раде. Морали смо да останемо тамо и даље. Али онда је у Београд дошао Виктор Черномирдин из Јељциновог окружења. Вероватно је био договор са Американцима да ће Русија покренути мировне преговоре.

Да сам у том тренутку био врховни командант, рат не би престао. Рекли су нам да неће бомбардовати мостове у Београду: бомбардовали су само у Новом Саду. Па нека би и бомбардовали мостове у Београду.

НАТО је био у још горем положају од нас, војни блок је ишао низбрдо. Већ тада су људи излазили да бране мостове, а људи са Запада су долазили у Београд да подрже Србе и осуде агресију. НАТО не би постигао ништа. Када смо оборили Б-2 и Ф-117, они су одмах повукли ове авионе. Још су имали F-18, F-15, „торнадо“, али и без тога су остали када је Немачка одустала од рата. Криза је започела унутар савеза, систем је почео да се распада, и могли смо да искористимо овај тренутак. Али онда се појавио Черномирдин, а Слободан Милошевић је поверовао свом брату Бориславу, који је био амбасадор у Москви…

Да је тада Владимир Путин био на челу Русије, не би пропустио прилику кризе у НАТО-у, подигао би авијацију, помогао би нам. Верујем да ако бисмо тада наставили да се боримо, сада не бисмо имали проблем Космета какав имамо. Када сам сазнао да су Руси на Слатини, рекао сам: коначно је Русија предузела конкретне кораке!

А онда се наша власт променила. Прозападни политичар Војислав Коштуница постао је председник, који је рекао да „нема потребе да руске трупе остану тамо [на Косову]“. Тада је под контролом Запада започео распад Југославије, а потом и Државне заједнице Србија и Црна Гора.

– Запад је ово дуго планирао. Још 80-их немачки парламентарци су нехотице признали да намеравају да униште Југославију.

Већ тада су постојале компјутерске игре у којима су Срби били непријатељи. 1981. године на састанку НАТО-а у Ватикану усвојен је план према којем су намеравали да поделе нашу земљу дуж граница република и аутономија. Желели су да Космет и Војводину отргну од Србије. Дакле, можемо рећи да своје намере још нису реализовали до краја.

Мислим да је врло исправно што Србија сада много улаже у наоружање: купује технику, јача одбрамбену способност. Мислим да је ово најбоља одлука руководства земље. Земља која жели да стекне међународно поштовање мора показати своју снагу. Ако немате чиме да се браните, свако вам може ударати шамаре.

А из Русије, након доласка Владимира Путина на власт, братска помоћ долази све чешће. Овде смо на Балкану једино острво окружено земљама НАТО-а, од наших суседа само Босна и Херцеговина још није постала чланица савеза. Али можда је само питање времена, каже српски војник Золтан Дани. У тишини дижемо чашице домаће ракије и присећамо се страшног марта 1999. године.

  https://balkanist.rs/pukovnik-zoltan-dani-nato-bombe-su-busile-nase-skladiste-raketa-kao-sir/

 

 

 

Већ тада су људи излазили да бране мостове, а људи са Запада су долазили у Београд да подрже Србе и осуде агресију. НАТО не би постигао ништа. Када смо оборили Б-2 и Ф-117, они су одма

Приликом копирања или цитирања материјала са портала „Балканист“ позивање на извор је обавезно. https://balkanist.rs/pukovnik-zoltan-dani-nato-bombe-su-busile-nase-skladiste-raketa-kao-sir/
Пуковник Золтан Дани: „НАТО бомбе су бушиле наше складиште ракета као сир“ Катарина Лане Катарина Лане 24.03.2021 facebook sharing button twitter sharing button vk sharing button whatsapp sharing button Данас, 24. марта, Србија се са тугом сећа жртава варварског НАТО бомбардовања СР Југославије. Уочи трагичне 22. годишњице „Балканист“ је разговарао са Золтаном Данијем, пензионисаним пуковником ПВО Војске Југославије, бившим командантом 3. дивизиона 250. ракетне ПВО бригаде, која је оборила амерички „невидљиви“ авион. Пуковник је испричао Катарини Лане како се Војска Југославије пре тачно 22 године припремала за НАТО агресију. Седимо са пуковником Данијем на тераси његове куће у широком војвођанском пољу. – Март је мени драг зато што долази пролеће. Напокон зима пролази. Ја не волим зиму. Не волим ни снег. Ја не бих у Сибиру могао да живим, – признаје уз смех пензионисани пуковник. – Март месец је за нас био напоран пре 22 године. Ми смо се спремали за борбена дејства, јер смо већ имали информацију да ће бити бомбардовања. Али нисмо знали тачно када. Ми смо нешто радили много раније пре него су наше колеге из других јединица успеле да ураде. Ми смо цео фебруар радили на уређају за увежбавање. То се зове „акорд“. Вежбали смо на ракетном систему „нева“. После смо у марту увежбавали превођење ракетног система из борбеног положаја у маршевски положај. То смо радили цео март месец тако да смо били релативно спремни за то. 1. марта био је састанак у нашој команди где су сви команданти дошли. Један пуковник ПВО је дошао да нам одржи предавање о тренутној војно-политичкој ситуацији и да нам каже да војно и политичко руководство од нас тражи извршење задатака и да је извршење најважније. И важније од људи и важније од технике. Значи, по сваку цену. Он је причао неких 45 минута, али то је главна реченица коју је он исказао. Мени је то било чудно – значи, нема везе колико ће људи да погине. Пре тога је говорио да смо ми у тешкој ситуацији зато што нас је НАТО скроз окружио и ми немамо савезнике. Да се Русија само вербално изјашњава, али да конкретну помоћ не можемо очекивати. У то је време била Јељцинова политичка структура. Он је тада имао већ неке везе са Клинтоном, што смо ми сазнали касније. Док су људи тамо у Русији, ја сам после сазнао, 2019. кад сам био гост на Дан Победе, да су се људи скупљали око амбасаде Србије да донесу помоћ. Али обични људи ништа нису могли. Ми смо пратили размештање НАТО авијације око нас. Ипак је наша обавештајна служба радила, достављали су нам податке где се размештају. Видели смо да долази до велике концентрације НАТО авијације. И онда рачунаш да ће ускоро да крене. Кад сам се вратио увече у јединицу после састанка било је већ око 10 сати, било је касно, па нисам успео да пренесем ту информацију осталим људима. Ујутру сам одржао једно информисање. Разговарам са мојим замеником након тога. Каже: – Шта ти мислиш, кад ће да крене? Право да ти кажем, концентрација њихових снага је већ огромна, и већ лете авакси около-наоколо и контрола летења је већ добила упутства да ће преместити авиосаобраћај, дакле, да неће ићи преко Југославије. Одговарам: – Највише за три дана ће да почне бомбардовање. Каже он: – Не верујем. Можда тамо, почетком априла. – Хајде да се кладимо у гајбу пива. Он не пије пиво, кажем: – Ја ћу теби чоколаду. – Добро. 1.марта, трећег дана, ујутру се ништа не догађа. Каже заменик мени: – А, платићеш ти чоколаду! – Чекај ти још, 24. није прошао. – 1. марта смо већ имали узбуну. Било је у том стању до 10-11 сати. Онда су нам дали приправност 2. Да бисмо негде око 12 сати опет добили приправност 1. Ја видим да то неће тако брзо да се заврши и одлучим да половина људи иде на ручак. Негде око један су отишли на ручак. Око пола два зове командант из бригаде и каже: – За колико времена ти можеш да напустиш овај положај? Одговарам, за 2-3 сата, а он мени да кренемо одмах у превођење у маршевски положај. У 18.30 задње борбено возило је изашло са положаја. Укупно је шест њих остало да чувају положај, јер у тим складиштима је било негде око 180 ракета. И већ око 8 сати, око 8.05 је почело бомбардовање тог нашег положаја. Пет бомби је пало на тај положај. Људи који су остали су се сакрили у бункеру. То је био директан погодак. НАТО је гађао складишта ракета, и кад су их погодили разнели су их скроз. То је био прави ватромет. Срећом, нико није био повређен. – Те бомбе су пробушиле два метра земље изнад бетона и бетон који је метар дебео пробушили су као сир и тамо су експлодирале. Наравно, погодили су лажни нишански радар, лажни осматрачки радар. Све су то погодили. Имали су унапред те локације. То је био сам почетак рата 1999, – присећа се Золтан Дани. Након првог напада он је одлучио да се врати по другове који су остали у бункеру. Већ смо стигли до резервног положаја у рејону села Шимановци, али су два возила из конвоја окренула назад да спасу групу која је остала. Они су били у бункер и, хвала Богу, нису повређени. Све смо одвели одатле, јер више није било ракета и није имало смисла да то место неко чува, – каже Золтан Дани. – Тог пролећа српска војна команда била је у условима највеће одговорности за војнике, у сталној стрепњи и забринутости да стара техника неће изневерити. Ретко су разговарали са члановима породице. Замишљао сам како је то живети и не знати шта се догодило са вољенима, док на телевизији показују страшне слике бомбардованог Београда, а на улици завијају сирене. Золтан пуши у тишини, присећајући се тих дана. – Ујутро 25. марта назвао сам породицу и рекао да је с нама све у реду. Увек смо били у приправности број један или смо се спремали за гађање. Није било времена ни за шта друго. Седите у максимално маскираном возилу, у близини нема никог, јер када је ракетни систем спреман око вас нема никог и чак вршите нужду само пар корака даље. Храну су нам доносили само ноћу, по мраку. Када нисмо били у борбеној готовости, непрестано смо се премештали са једног положаја на други. Отишли бисмо у супротни смер, чекали у шуми да падне ноћ, а затим се враћали на свој положај. То је имало ефекта. Имали смо 23 позиције: нико се није чешће кретао од нас. Рецимо у 23 сата добијамо наређење да се преместимо и већ у 4 ујутро смо на другој позицији. Било је тога. Отприлике месец дана касније могли смо да идемо кући на једну ноћ, да се пресвучемо и посетимо породицу. Золтан Дани и његов 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде су на крају постали народни хероји, оборивши америчке ловце Ф-117 и Б-2. Међутим, главна награда у том рату за Золтана били су спашени животи његових сабораца. – Поред успеха оборених непријатељских авиона, сматрам својим главним достигнућем што су моји саборци преживели. Нико није погинуо, нико није повређен. У нашим возилима прешли смо више од стотину километара у ратним условима – у мраку, са минималним осветљењем или без њега – и без иједне незгоде. Наш задатак је био да извршавамо наређења по цену свог живота, не штедећи технику. Људи су били добро припремљени, мотивисани и бринули су једни о другима и техници. Наш дивизион једини на територији Југославије није страдао током бомбардовања. Свих 78 дана. И поред тога, оборили смо два НАТО авиона. Поносан сам на то. Занимљиво је да нико од цивила није погинуо у близини наших положаја. Занимљива ситуација догодила се 29. априла. Тада смо били у селу Петровчић, а наш систем ПВО je је био на крају села. У поноћ долази друга смена, ја идем на спавање. Идем кроз село, видим петнаестак мушкараца крај продавнице пију пиво. Питам: Шта ћете ви овде? Кажу: Чекамо ватромет. А знам да НАТО бомбардује циљеве где је гомила људи. А још имамо средства ПВО у близини, петсто метара даље. Саветовао сам им да се разиђу, али они не слушају. Нисам се препирао са њима, оставио сам то војној полицији. Разишли су се око пола један. А мој заменик је видео циљ на небу и покушао је да га ухвати радаром. Али тај на небу је одмах реаговао и испалио противрадарску ракету. Ударила је у стуб у близини продавнице испред које су пили пиво мало раније. Стуб се срушио тачно на продавницу. У пола пет ме буде, кажу: Дани, дошле су ти жене. Ја у чуду: какве жене? Излазим, а тамо супруге и мајке дошле да се захвале што сам њихове мужеве и синове послао кући и спасао их. Донели су нам домаћу храну. Тада у селу нико није повређен, иако су прозори попуцали у свим кућама око те продавнице. Золтан Дани се сећа и послератног периода када је потписан Кумановски споразум. – После потписивања Кумановског споразума остали смо на положају још месец дана. Вратили смо се последњи у касарну, 4. јула. За мене лично тај дан потписивања споразума био је дан нашег пораза. Јер, према овом споразуму, Србија је повлачила са Космета војску и судове. У ствари, ово је значило губљење контроле над територијом Космета. А заправо, већ у мају је у НАТО-у почео раскол. У Француској су схватили да су постали жртва медијске пропаганде, и Париз је одбио да бомбардује Србију. Овде су летели само Британци и Американци. Видели смо да се војни блок распада! Тада није требало ништа потписивати, могли смо да наставимо да се боримо! Потрошили су много ресурса, јер нису очекивали да ће морати толико дуго да нас бомбардују. Планирали су да упадну преко Кошара, али изгубили су битку. Нису знали шта да раде. Морали смо да останемо тамо и даље. Али онда је у Београд дошао Виктор Черномирдин из Јељциновог окружења. Вероватно је био договор са Американцима да ће Русија покренути мировне преговоре. Да сам у том тренутку био врховни командант, рат не би престао. Рекли су нам да неће бомбардовати мостове у Београду: бомбардовали су само у Новом Саду. Па нека би и бомбардовали мостове у Београду. НАТО је био у још горем положају од нас, војни блок је ишао низбрдо. Већ тада су људи излазили да бране мостове, а људи са Запада су долазили у Београд да подрже Србе и осуде агресију. НАТО не би постигао ништа. Када смо оборили Б-2 и Ф-117, они су одмах повукли ове авионе. Још су имали F-18, F-15, „торнадо“, али и без тога су остали када је Немачка одустала од рата. Криза је започела унутар савеза, систем је почео да се распада, и могли смо да искористимо овај тренутак. Али онда се појавио Черномирдин, а Слободан Милошевић је поверовао свом брату Бориславу, који је био амбасадор у Москви… Да је тада Владимир Путин био на челу Русије, не би пропустио прилику кризе у НАТО-у, подигао би авијацију, помогао би нам. Верујем да ако бисмо тада наставили да се боримо, сада не бисмо имали проблем Космета какав имамо. Када сам сазнао да су Руси на Слатини, рекао сам: коначно је Русија предузела конкретне кораке! А онда се наша власт променила. Прозападни политичар Војислав Коштуница постао је председник, који је рекао да „нема потребе да руске трупе остану тамо [на Косову]“. Тада је под контролом Запада започео распад Југославије, а потом и Државне заједнице Србија и Црна Гора. – Запад је ово дуго планирао. Још 80-их немачки парламентарци су нехотице признали да намеравају да униште Југославију. Већ тада су постојале компјутерске игре у којима су Срби били непријатељи. 1981. године на састанку НАТО-а у Ватикану усвојен је план према којем су намеравали да поделе нашу земљу дуж граница република и аутономија. Желели су да Космет и Војводину отргну од Србије. Дакле, можемо рећи да своје намере још нису реализовали до краја. Мислим да је врло исправно што Србија сада много улаже у наоружање: купује технику, јача одбрамбену способност. Мислим да је ово најбоља одлука руководства земље. Земља која жели да стекне међународно поштовање мора показати своју снагу. Ако немате чиме да се браните, свако вам може ударати шамаре. А из Русије, након доласка Владимира Путина на власт, братска помоћ долази све чешће. Овде смо на Балкану једино острво окружено земљама НАТО-а, од наших суседа само Босна и Херцеговина још није постала чланица савеза. Али можда је само питање времена, каже српски војник Золтан Дани. У тишини дижемо чашице домаће ракије и присећамо се страшног марта 1999. године.

Приликом копирања или цитирања материјала са портала „Балканист“ позивање на извор је обавезно. https://balkanist.rs/pukovnik-zoltan-dani-nato-bombe-su-busile-nase-skladiste-raketa-kao-sir/
Пуковник Золтан Дани: „НАТО бомбе су бушиле наше складиште ракета као сир“ Катарина Лане Катарина Лане 24.03.2021 facebook sharing button twitter sharing button vk sharing button whatsapp sharing button Данас, 24. марта, Србија се са тугом сећа жртава варварског НАТО бомбардовања СР Југославије. Уочи трагичне 22. годишњице „Балканист“ је разговарао са Золтаном Данијем, пензионисаним пуковником ПВО Војске Југославије, бившим командантом 3. дивизиона 250. ракетне ПВО бригаде, која је оборила амерички „невидљиви“ авион. Пуковник је испричао Катарини Лане како се Војска Југославије пре тачно 22 године припремала за НАТО агресију. Седимо са пуковником Данијем на тераси његове куће у широком војвођанском пољу. – Март је мени драг зато што долази пролеће. Напокон зима пролази. Ја не волим зиму. Не волим ни снег. Ја не бих у Сибиру могао да живим, – признаје уз смех пензионисани пуковник. – Март месец је за нас био напоран пре 22 године. Ми смо се спремали за борбена дејства, јер смо већ имали информацију да ће бити бомбардовања. Али нисмо знали тачно када. Ми смо нешто радили много раније пре него су наше колеге из других јединица успеле да ураде. Ми смо цео фебруар радили на уређају за увежбавање. То се зове „акорд“. Вежбали смо на ракетном систему „нева“. После смо у марту увежбавали превођење ракетног система из борбеног положаја у маршевски положај. То смо радили цео март месец тако да смо били релативно спремни за то. 1. марта био је састанак у нашој команди где су сви команданти дошли. Један пуковник ПВО је дошао да нам одржи предавање о тренутној војно-политичкој ситуацији и да нам каже да војно и политичко руководство од нас тражи извршење задатака и да је извршење најважније. И важније од људи и важније од технике. Значи, по сваку цену. Он је причао неких 45 минута, али то је главна реченица коју је он исказао. Мени је то било чудно – значи, нема везе колико ће људи да погине. Пре тога је говорио да смо ми у тешкој ситуацији зато што нас је НАТО скроз окружио и ми немамо савезнике. Да се Русија само вербално изјашњава, али да конкретну помоћ не можемо очекивати. У то је време била Јељцинова политичка структура. Он је тада имао већ неке везе са Клинтоном, што смо ми сазнали касније. Док су људи тамо у Русији, ја сам после сазнао, 2019. кад сам био гост на Дан Победе, да су се људи скупљали око амбасаде Србије да донесу помоћ. Али обични људи ништа нису могли. Ми смо пратили размештање НАТО авијације око нас. Ипак је наша обавештајна служба радила, достављали су нам податке где се размештају. Видели смо да долази до велике концентрације НАТО авијације. И онда рачунаш да ће ускоро да крене. Кад сам се вратио увече у јединицу после састанка било је већ око 10 сати, било је касно, па нисам успео да пренесем ту информацију осталим људима. Ујутру сам одржао једно информисање. Разговарам са мојим замеником након тога. Каже: – Шта ти мислиш, кад ће да крене? Право да ти кажем, концентрација њихових снага је већ огромна, и већ лете авакси около-наоколо и контрола летења је већ добила упутства да ће преместити авиосаобраћај, дакле, да неће ићи преко Југославије. Одговарам: – Највише за три дана ће да почне бомбардовање. Каже он: – Не верујем. Можда тамо, почетком априла. – Хајде да се кладимо у гајбу пива. Он не пије пиво, кажем: – Ја ћу теби чоколаду. – Добро. 1.марта, трећег дана, ујутру се ништа не догађа. Каже заменик мени: – А, платићеш ти чоколаду! – Чекај ти још, 24. није прошао. – 1. марта смо већ имали узбуну. Било је у том стању до 10-11 сати. Онда су нам дали приправност 2. Да бисмо негде око 12 сати опет добили приправност 1. Ја видим да то неће тако брзо да се заврши и одлучим да половина људи иде на ручак. Негде око један су отишли на ручак. Око пола два зове командант из бригаде и каже: – За колико времена ти можеш да напустиш овај положај? Одговарам, за 2-3 сата, а он мени да кренемо одмах у превођење у маршевски положај. У 18.30 задње борбено возило је изашло са положаја. Укупно је шест њих остало да чувају положај, јер у тим складиштима је било негде око 180 ракета. И већ око 8 сати, око 8.05 је почело бомбардовање тог нашег положаја. Пет бомби је пало на тај положај. Људи који су остали су се сакрили у бункеру. То је био директан погодак. НАТО је гађао складишта ракета, и кад су их погодили разнели су их скроз. То је био прави ватромет. Срећом, нико није био повређен. – Те бомбе су пробушиле два метра земље изнад бетона и бетон који је метар дебео пробушили су као сир и тамо су експлодирале. Наравно, погодили су лажни нишански радар, лажни осматрачки радар. Све су то погодили. Имали су унапред те локације. То је био сам почетак рата 1999, – присећа се Золтан Дани. Након првог напада он је одлучио да се врати по другове који су остали у бункеру. Већ смо стигли до резервног положаја у рејону села Шимановци, али су два возила из конвоја окренула назад да спасу групу која је остала. Они су били у бункер и, хвала Богу, нису повређени. Све смо одвели одатле, јер више није било ракета и није имало смисла да то место неко чува, – каже Золтан Дани. – Тог пролећа српска војна команда била је у условима највеће одговорности за војнике, у сталној стрепњи и забринутости да стара техника неће изневерити. Ретко су разговарали са члановима породице. Замишљао сам како је то живети и не знати шта се догодило са вољенима, док на телевизији показују страшне слике бомбардованог Београда, а на улици завијају сирене. Золтан пуши у тишини, присећајући се тих дана. – Ујутро 25. марта назвао сам породицу и рекао да је с нама све у реду. Увек смо били у приправности број један или смо се спремали за гађање. Није било времена ни за шта друго. Седите у максимално маскираном возилу, у близини нема никог, јер када је ракетни систем спреман око вас нема никог и чак вршите нужду само пар корака даље. Храну су нам доносили само ноћу, по мраку. Када нисмо били у борбеној готовости, непрестано смо се премештали са једног положаја на други. Отишли бисмо у супротни смер, чекали у шуми да падне ноћ, а затим се враћали на свој положај. То је имало ефекта. Имали смо 23 позиције: нико се није чешће кретао од нас. Рецимо у 23 сата добијамо наређење да се преместимо и већ у 4 ујутро смо на другој позицији. Било је тога. Отприлике месец дана касније могли смо да идемо кући на једну ноћ, да се пресвучемо и посетимо породицу. Золтан Дани и његов 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде су на крају постали народни хероји, оборивши америчке ловце Ф-117 и Б-2. Међутим, главна награда у том рату за Золтана били су спашени животи његових сабораца. – Поред успеха оборених непријатељских авиона, сматрам својим главним достигнућем што су моји саборци преживели. Нико није погинуо, нико није повређен. У нашим возилима прешли смо више од стотину километара у ратним условима – у мраку, са минималним осветљењем или без њега – и без иједне незгоде. Наш задатак је био да извршавамо наређења по цену свог живота, не штедећи технику. Људи су били добро припремљени, мотивисани и бринули су једни о другима и техници. Наш дивизион једини на територији Југославије није страдао током бомбардовања. Свих 78 дана. И поред тога, оборили смо два НАТО авиона. Поносан сам на то. Занимљиво је да нико од цивила није погинуо у близини наших положаја. Занимљива ситуација догодила се 29. априла. Тада смо били у селу Петровчић, а наш систем ПВО je је био на крају села. У поноћ долази друга смена, ја идем на спавање. Идем кроз село, видим петнаестак мушкараца крај продавнице пију пиво. Питам: Шта ћете ви овде? Кажу: Чекамо ватромет. А знам да НАТО бомбардује циљеве где је гомила људи. А још имамо средства ПВО у близини, петсто метара даље. Саветовао сам им да се разиђу, али они не слушају. Нисам се препирао са њима, оставио сам то војној полицији. Разишли су се око пола један. А мој заменик је видео циљ на небу и покушао је да га ухвати радаром. Али тај на небу је одмах реаговао и испалио противрадарску ракету. Ударила је у стуб у близини продавнице испред које су пили пиво мало раније. Стуб се срушио тачно на продавницу. У пола пет ме буде, кажу: Дани, дошле су ти жене. Ја у чуду: какве жене? Излазим, а тамо супруге и мајке дошле да се захвале што сам њихове мужеве и синове послао кући и спасао их. Донели су нам домаћу храну. Тада у селу нико није повређен, иако су прозори попуцали у свим кућама око те продавнице. Золтан Дани се сећа и послератног периода када је потписан Кумановски споразум. – После потписивања Кумановског споразума остали смо на положају још месец дана. Вратили смо се последњи у касарну, 4. јула. За мене лично тај дан потписивања споразума био је дан нашег пораза. Јер, према овом споразуму, Србија је повлачила са Космета војску и судове. У ствари, ово је значило губљење контроле над територијом Космета. А заправо, већ у мају је у НАТО-у почео раскол. У Француској су схватили да су постали жртва медијске пропаганде, и Париз је одбио да бомбардује Србију. Овде су летели само Британци и Американци. Видели смо да се војни блок распада! Тада није требало ништа потписивати, могли смо да наставимо да се боримо! Потрошили су много ресурса, јер нису очекивали да ће морати толико дуго да нас бомбардују. Планирали су да упадну преко Кошара, али изгубили су битку. Нису знали шта да раде. Морали смо да останемо тамо и даље. Али онда је у Београд дошао Виктор Черномирдин из Јељциновог окружења. Вероватно је био договор са Американцима да ће Русија покренути мировне преговоре. Да сам у том тренутку био врховни командант, рат не би престао. Рекли су нам да неће бомбардовати мостове у Београду: бомбардовали су само у Новом Саду. Па нека би и бомбардовали мостове у Београду. НАТО је био у још горем положају од нас, војни блок је ишао низбрдо. Већ тада су људи излазили да бране мостове, а људи са Запада су долазили у Београд да подрже Србе и осуде агресију. НАТО не би постигао ништа. Када смо оборили Б-2 и Ф-117, они су одмах повукли ове авионе. Још су имали F-18, F-15, „торнадо“, али и без тога су остали када је Немачка одустала од рата. Криза је започела унутар савеза, систем је почео да се распада, и могли смо да искористимо овај тренутак. Али онда се појавио Черномирдин, а Слободан Милошевић је поверовао свом брату Бориславу, који је био амбасадор у Москви… Да је тада Владимир Путин био на челу Русије, не би пропустио прилику кризе у НАТО-у, подигао би авијацију, помогао би нам. Верујем да ако бисмо тада наставили да се боримо, сада не бисмо имали проблем Космета какав имамо. Када сам сазнао да су Руси на Слатини, рекао сам: коначно је Русија предузела конкретне кораке! А онда се наша власт променила. Прозападни политичар Војислав Коштуница постао је председник, који је рекао да „нема потребе да руске трупе остану тамо [на Косову]“. Тада је под контролом Запада започео распад Југославије, а потом и Државне заједнице Србија и Црна Гора. – Запад је ово дуго планирао. Још 80-их немачки парламентарци су нехотице признали да намеравају да униште Југославију. Већ тада су постојале компјутерске игре у којима су Срби били непријатељи. 1981. године на састанку НАТО-а у Ватикану усвојен је план према којем су намеравали да поделе нашу земљу дуж граница република и аутономија. Желели су да Космет и Војводину отргну од Србије. Дакле, можемо рећи да своје намере још нису реализовали до краја. Мислим да је врло исправно што Србија сада много улаже у наоружање: купује технику, јача одбрамбену способност. Мислим да је ово најбоља одлука руководства земље. Земља која жели да стекне међународно поштовање мора показати своју снагу. Ако немате чиме да се браните, свако вам може ударати шамаре. А из Русије, након доласка Владимира Путина на власт, братска помоћ долази све чешће. Овде смо на Балкану једино острво окружено земљама НАТО-а, од наших суседа само Босна и Херцеговина још није постала чланица савеза. Али можда је само питање времена, каже српски војник Золтан Дани. У тишини дижемо чашице домаће ракије и присећамо се страшног марта 1999. године.

Приликом копирања или цитирања материјала са портала „Балканист“ позивање на извор је обавезно. https://balkanist.rs/pukovnik-zoltan-dani-nato-bombe-su-busile-nase-skladiste-raketa-kao-sir/