Преломни тренутак српске историје: Битка за Кошаре — Почетак краја културне окупације
Снимање филма „Кошаре“ је преломни тренутак у односу према нашем стваралаштву и нашој историји, каже за Спутњик филмски критичар и теоретичар филма Божидар Зечевић, истичући да је са радошћу дочекао вест о снимању филма.
Оно ће симболично почети 28. јуна, на Видовдан, како је најавио редитељ Балша Ђого, истичући да овај подухват, сви које раде на њему, доживљавају као врсту духовног споменика нашим војницима који су се током НАТО бомбардовања 1999, до последњег трена, 82 дана храбро борили на караули Кошаре, на граници Србије са Албанијом.
Зечевић сматра и више од тога:
„Кошаре су наш нови еп, траг хомерског у нашем времену, можда кулминација свих наших иначе помешаних осећања о свом добу, о месту свих нас заједно и о догађањима која су обележила наш век. То је нешто што нема сваки народ, ми смо Срби богати оваквим догађајима. Али их често пропуштамо поред себе и не примећујемо да нам сама стварност, као и сама историја нуде најбољи материјал за наш филм.“
Зашто је требало је да прође готово 20 година да јавност сазна више детаља о томе шта се дешавало на Кошарама? Зашто нам толико треба да се освестимо, а имамо све то о чему сте Ви говорили у сопственим бисагама?
— Зато што код нас још влада нека врста културне окупације и у оквиру те владавине постоји низ табу тема о којима се не говори. Ви знате ко нас је напао 1999. године и ко је остао да у извесном смислу одређује нашу садашњост и нашу будућност. И ако је тако, онда је немогуће одговорити на историјски изазов ове врсте. Две деценије је прошло, коначно је пробила истина и сада је то готово. Сада је немогуће зауставити је. Ко зна колико ће још ствари испливати на површину о којима сада ни појма немамо, а које готово све до једне јесу изазов за модерни филм. Почели смо! Ствар је са Кошарама почела јако добро. Ја мислим да је ово преломни тренутак у нашем стваралаштву и преломни тренутак у нашем односу према нашој историји.
Гледали смо и документарни дводелни филм ауторке Слађане Зарић о бици на Кошарама, која се делимично дотиче игране структуре. Шта можемо да очекујемо од играног филма?
— Имаћемо прилику да видимо како то изгледа у жанру фикције у материјалу игране структуре и веома сам задовољан што овај пројекат пише најбољи српски филмски сценариста Ђорђе Милосављевић, који се већ потврдио као изванредан филмски писац, или драматург, или сценариста. Не сумњам да ће дати све од себе да направи такав филм какав овај догађај, тај еп заслужује. Надам се, мада је незахвално говорити унапред, да ће то тако и бити.
Да ли ће играном филму бити предност или сметња то што знамо шта је донео документарни?
— Не мора то ништа да значи. Узмите све велике историјске догађаје у свету. Они су и данас инспирација за многе филмске ауторе. Наполеонове битке непрестано голицају машту свих стваралаца и стално су извор за нове филмске реализације, па је тако и са Кошарама. Ми смо почели са тим, ко зна колико ће бити још нових читања историјске стварности и нових филмских одговора на ову тему. Историја је непресушни извор филмског стваралаштва, а права историја непрестани путоказ у будућност.
Пројекат је подржао Филмски центар Србије као филм са националном темом. Када данас, међутим, чујете да се једна од највећих и најпревођенији српских песникиња Десанка Максимовић избацује из гимназијске лектире, човек се просто запита да ли ће се Србија икада национално освестити и да тај космополитски дух њене престонице, коју су обликовали људи са разних страна које је отворено примала, не треба да значи и потирање националног.
— Филмски центар Србије јесте подржао овај пројекат, али он ни издалека не задовољава своју улогу у култури Србије. Напротив. Врло често се поставља као брана таквој националној теми. Имали смо прилике да то видимо на делу, јер најбољи пројекат који се тиче Јасеновца и који је 28 пута одбијан у Титовој Југославији, а већ три пута у овој Србији, још није реализован. То је најбољи текст који сам прочитао од свих југословенских и српских сценарија, нешто што у суштину и у срж погађа тему Јасеновца, што још није реализовано. То што се догодило са Кошарама ствар је разумљива, јер су прво изашли документарни снимци, или реконструисани документарац са том темом, па када је два милиона гледалаца рекло „да“, хоћу да гледам такве филмове, ниједна комисија филмског центра није могла да оћути на то.
Што се тиче Кошара, наравно да је то добра ствар и наравно да је до филма дошло на основу масовног консензуса српске јавности, закључио је Зечевић у разговору за Спутњик.