Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 32 guests and no members online

   

 

 

 

Ненад Кецмановић (Фото: СРНА)

 

Многе ће изненадити да је синтагма „етничко чишћење“, наводно, историјски настала као концизан назив за српско протјеривање са огњишта несрпских народа на Косову, у Босни, чак и Хрватској.

 

У западној „научној“ литератури неки аутори овај „ексклузивно српски патент“ везују за ратове на развалинама СФРЈ, а неки његово поријекло налазе чак у четничким операцијама током Другог свјетског рата или, штавише, још у балканским ратовима.

 

Међу писцима таквих текстова, одбрањених као докторати на универзитетима у САД, налазе се у значајном броју бошњачке избјеглице, које етничко чишћење без остатка идентификују са српским прогоном својих сународника.

 

Едина Бећиревић иде чак дотле да етничко чишћење поистовјећује са физичким уништавањам Муслимана као народа од стране Срба, па не прави разлику између етничког чишћења и геноцида.

 

Озбиљнији аутори на Западу ипак масовно принудно пресељење, депортацију, трансфер, дислокацију и сл. припадника становништва друге вјере или нације региструју још код Асираца, Грка, Римљана, а поготово у 20. вијеку код њемачких фашиста.

 

Но, како закључује Мирјана Касаповић, „стара пракса добила је ново име“, и то, додали бисмо, на прекинутом хашком суђењу Слободану Милошевићу.

 

Актуелни дискурс о Босни посљедњих година је био фокусиран на Сребреницу и евентуалну „забрану оспоравања општинског геноцида у случају Крстић“ и етничко чишћење, па су сви остали злочини, поготово над српским народом, пали у други план.

 

Међутим, недавно публиковани Извјештај Независне међународне комисије за Сарајево, са закључком да је главни град БиХ био највеће етничко чистилиште током грађанског рата ’92-’95. вратио је у игру питање – зашто је из њега отишло 150 хиљада Срба.

 

Интервјуом загребачком Вечењем листу 15. јула у дебату се сасвим неочекивано укључио Вилијам Монтгомери, бивши амбасадор САД у Београду.

 

„Када је послије Дејтонског споразума дио Сарајева припао Федерацији, сами босански Срби су присилили Србе који живе на том подручју да оду. То је разлог зашто је Сарајево данас бошњачки град. Босанским Србима није било допуштено да остану, јер их је вођство босанских Срба натјерало да отиђу. Апсолутно су инсистирали да оду.

 

– Иста ствар се догодила у Книну. Хрватски војници нису улазили у села и присиљавали људе да оду, него су људи већ отишли у страху од останка. Не говорим да нису требали бити у страху од останка. Али, у стварности је јасно да није било етничког чишћења.“

 

Мало је рећи – врло бизарна теза?!

 

До сада смо већ имали прилику да безброј пута чујемо тврдњу западних политичара, дипломата и новинара како су Срби на Косову, у Босни, па и у српским крајевима Хрватске, етнички чистили друге народе. Али, пошто је послијератни пописни биланс показао да је мањак Срба у ФБиХ много већи него мањак несрба у РС, те да су Срби на Косову и у Хрватској десетковани, Монтгомери је пронашао „објашњење“. По њему су, дакле, Срби етнички чистили не само друге народе него и сами себе!

 

Да тема није трагична, на основу тезе о етничком самочишћењу могли би се извести комични закључци: да су Срби, заправо, најприје, са једне територије прогнали друге народе да би населили своје, а онда са друге територије тјерали свој народ да би га уступили другима.

 

Уколико би све те територије биле подједнаког квантитета и квалитета и преметање изводило унутар исте земље БиХ, читав подухват би дјеловао бесмислено.

 

Хрватска је средњобосанске и посавске Хрвате пресељавала из БиХ на своје територије са којих је претходно почистила Србе, па је то имало смисао.

 

Руководство на Палама није Србима у дијеловима града који су у Дејтону припали ФБиХ издало било какву инструкцију да напусте огњишта, поготово не наређење уз пријетњу санкцијом. Једино што су морали да им кажу јесте да не могу да им гарантују сигурност уколико изаберу да остану.

 

Ту гаранцију је на себе јавно преузео ИФОР, који је апеловао да не иду. Многи Срби, који су остали, свједоче да су се међународне снаге у драматичном моменту бошњачког стампеда на Илиџу повукле у бањске хотеле и подигле бодљикаву жицу.

 

 

За српске избјегличке колоне са ископаним ковчезима својих предака ипак је најодговорнији Алија Изетбеговић.

 

Тих дана он се обратио преко Радио-Сарајева са поруком да „Срби могу да остану, али да ће бити суђено сваком ко је носио пушку!“

 

Није му било непознато да је и на другој страни фронта била ратна мобилизација и да су оружје носили сви пунољетни Срби. А ови су, опет, знали како су се провели Срби који су током рата остали у дијелу Сарајева под муслиманском влашћу и чим им се указала прилика, њих 95 одсто трајно је отишло.

 

Ови потоњи чине већину од минус 150 хиљада Срба који више не станују у Сарајеву.

 

Најзад, Монтгомери би требало да зна да се етничко чишћење не изводи тако што, како он каже, „војници уђу у село и присиљавају људе да оду“. Довољно је да непријтељски војници упадну у сусједно село и побију једну породицу, или их „само“ похапсе и одведу, па да то буде довољан знак за узбуну да остали на вријеме бјеже.

 

То поготово важи за српски народ у Хрватској и Босни који има искуство масовног страдања у НДХ, укључив и Јасеновац, Пребиловце, Јадовно, Нову Градину, Паг …

 

Монтгомери, међутим, закључује: „Не говорим да нису требали бити у страху од останка. Али, у стварности је јасно да није било етничког чишћења“.

 

По њему,испада да колективни страх није дио стварности, иако је оправдан реалним искуством, него само субјективно-психолошки умишљен, те да се не може довести у везу са колективним прогоном.

 

Да би етничког чишћења било и у стварности, за Монтгомерија је, изгледа, било потребно да Срби буду најприје сви поклани па да тек онда превентивно напусте Хрватску. У сваком случају, екс-екселенција В. М. остаје нам дужан за термин који би одговарао феномену који је задесио Србе у Сарајеву и Хрватској.

 

Ако није етничко чишење, шта јесте? Односно, како се то зове?!

 

Можда туристички пакет-аранжман без повратне карте.

 

Најзад, треба рећи да је Вилијам Монтгомери врло компетентан познавалац прилика на Западном Балкану и да је, додуше тек по истеку мандата, у београдском „Данасу“ писао проницљиве и објективне политичке анализе.

 

Јесте да је као пензионер остао у Београду да се бави бизнисом, да је жену запослио на овдашњем приватном универзитету, да имају викендицу у Цавтату, али овај несувисли испад у загребачком `Вечерњаку` дјелује као да је више по нечијој потреби него по његовој памети.

 

Знамо и по чијој, али мало стрпљења и он ће то потврдити. Као што је ономад потврдио да су Американци били покровитељи Миловог шверца цигарета са италијанском мафијом и да је, гле баш у Цавтату, био спреман глисер да га склони од бурнијих промјена у Црној Гори.

 

sveosrpskoj.com