У циљу објективног информисања јавности, из гласила УВПС "ВОЈНИ ВЕТЕРАН" , преносимо текст поводом кога је оправдано реаговао господин Илија Овука (чланак "Минорне букаџије и усклађивање пензије за 11.06 %" )
http://www.appvs.rs/index.php/16-vesti/582-in-rn-bu-dzi-i-us-l-div-nj-p-nzi-z-11-06
--------------------------------
Аутор: Будимир М. Попадић
Осврт с поводом
ЦИЉАН0 ПЛАСИРАНА ИСКРИВЉЕНА СЛИКА
Мало, помало, напади на руководство Удружења војних пензионера Србије. И то од кога, од колега, неколицине војних пензионера. Ко ће коме, него свој своме. Српска посла, pe ћи ће нeки , то нам је у менталитету, записано у генетском коду. Проклетство Радовањске секире, рећиће други задируhи дубље у српско-владарску историју.
Тек што је, уз засиryрно тешку преговарачку и правну муку с државним апаратом којој смо сви сведоци, разрешено питање закинутих војнопензионерских принадлежности (пензија) појављују се, изнова, поједини незадовољни војнопензионерски душебрижници. Свако би да качи генераласке еполете - после битке.
Па, добро. Незадовољства увек има, и биhе га. И то није баш тако лоше. И то је некакав корен, некакво исходиште борбе, наnретка, бољитка.
Само право место за испољавање незадовољства јесу јавни састанци, конференције „очи у очи". Ко је рекао да је јавна, конструктивна критика рада, поступака и резултата недопустива? Нико, барем колико знам, а пратим и учествујем. Критизерство је, ипак, нешто друго. Претплаhених незадовољника, минорних букација, „револуционара", вазда је било, и биhе. Ништа чудно, ништа ново, ни забрињавајуће.
Ако нам у друштву не цвета привреда, нека бар цветају удружења и председници. Канда жеља за влашhу, положајем, преузимањем какве владарске палице и титуле (ма каква, од чега, и за чега била) и привилегија нема граница.
Ама, зашто да имамо тамо некакво јединствено Удружење војних пензионера, када их може бити барем тридесетак хиљада, питају се вероватно (дотични) појединци. Сваком вој ном пензионеру његово лично удружење и, барем, председнички положај!
Авај. Уместо да прикупе, можда заборављену војничку храброст, и са својим ставовима јавно, очи у очи, иступе пред чланством своје организације, па куд пукло, да пукло, прибегавају (и то је легално, да ли и поштено?) интернетско-оговарачко- подривачкој политици.
Е колеге, у најмању руку, није коректно. Оставите нас неуке, непросвеhене, уских видика, да своја права, као и деценијама до сада, остварујемо у оквиру доказаног Удружења (УВПС). Коме се не свиђа, широко му поље. само без подметања, молићу фино. Недостојно је војнику (па макар и бившем).
Почесто, на жалост баш и због оваквих појединаца иэ нашег табора, имам утисак како је шира јавност у праву када, конзумирајуhи искривљену слику (циљано и лажно пласирану), па и овакве интернет презентације, с негодовањем гледа на положај војних пензионера и њихову борбу, у оквиру легалног и признатог Удружења војних пензионера Србије, за достојан живот и, што не реhи, углед у друштву примерен знању и звању.
Само да напоменем, зарад прозваних и могуhих акција и реакција.
Тренутно не гајим никакве изборне амбиције ка руководећим удружено-друштвеним функцијама. Обичан сам члан бројне војнопензионерске фамилије, и попут свих и задовољан, и незадовољан, али свесно (без притисака) опредељен за даље, доказано једино мoryhe и оправдавајуhе, заједничко сагласје у деловању ка истом циљу.
Ипак, истини за вољу, председник сам Скупштине станара на улазу зграде, те и те, у улици, тој и тој.
Председниче прегорела сијалица у ходнику, замолио бих вас, лепо, ако може да се замени исправном.
Председниче затворио бих терасу, па ако може сагласност, ево литра прошлогодишње лозоваче, да се почастите.
И тако, мало, мало. Годи, како да не годи. Недавно са сином излазим из зграде. Око улаза комшијска дечурлија у игри. Када нас спазише, некако с видним страхопоштовањем, утихнуше. Знатижељног дечјег погледа, упртог у сина, готово прошапташе - То је председников син. Годи, није да не годи.
Будимир М. ПОПАДИЋ
Извор: Војни ветеран, страна 11