DA LI JE KRIV SAMO FED ?
Rajko Krajišnik
SKRAČENICE:
FED : Centralna banka SAD –popularno Federalne rezerve
QE : kvantitativno popuštanje, stimulisanje privrede jeftinim novcem u deflaciji ili recesiji (monetaristička mera)
DEFLACIJA : opšti pad cena prouzrokovan jakim padom tražnje, smanjuje se obim i brzina opticaja novca, jak gep između ponude i tražnje, kasnije pada i ponuda, raste nezaposlenost, usporava se MAKSIMALNO novac, ........
ECB : Evropska centralna banka, aktuelni guverner Mario Draghi, sprovodi QE
Da li je FED isključivi krivac za porast našeg javnog duga, preko noći, za jednu milijardicu eura? Vidimo da se u "banana" državama dug može uknjižiti i bez potpisivanja menice ili davanja akreditiva. Državica je halapljivo uzimala kredite u jednoj virtuelnoj valuti. Vlasnik te virtuelne valute je spekulativno istoj podigao vrednost. “Banana” država sada mora da vrati kredite u toj valuti. Pošto za svoju valutu ne može da kupi valutu dolar, mora je kupovati za eure, međutim treba više eura nego juče. Kada se sve sabere treba čak milijarda eura još.Vlast se rastužila , samo što ne plaću, naravno prividno i teatralno, a šta je mogla da učini pokušao sam prikazati u nastavku.
Znao je, pa i onaj koji je samo slučajno prošao pored Ekonomskog fakulteta, da će DOLAR jačati u odnosu na Euro, nakon oporavka tržišta nekretnina u SAD. Zašto su naši „namešteni“ ministri zajedno sa Alekom hrlili da od Arapa uzimaju kredite u dolarima? Godinu dana unapred hvalili su se da su nam „naši prijatelji“skoro pa poklonoli milijardu dolara da je kamatna marža samo 2%., da je grejs period 5 godina i sl. Sada ispade da su ti krediti sa kamatom od 15% . Trend uparivanja dolara i eura na 1:1 se nastavlja, pa će ti uzeti zajmovi, kao i ovi što će upravo biti povučeni od Arapa, dostići kamatnu maržu od 20%. Takva se kamata postiže samo na kratkoročnim zajmovima od nekoliko dana.
Dolar jača čistim spekulativnim radnjama na berzama jer dolar je postao jedna virtuelna valuta koja nema pokriće u realnim vrednostima.
Dolar je obračunska valuta u najvećim ekonomijama sveta a takođe služi i kao sredstvo plaćanja. Pošto FED može da štampa dolara koliko treba i kada treba, (imaju permanentni QE), tako da je kurs podložan većim oscilacijama ali je dugoročna tendencija 1:1 a možda i više prema euru.
Politika FED je da se dolar, koji kruže svetom, skoro nikada ne vraća u SAD, obično se vrše multilateralne kompenzacije te na taj način SAD plaća nešto što uvozi, faktički bezvrednim papirima kojima se plaćaju realna materijalna dobra.
Euro je bio realno precenjen od ECB tako da je Mario Dragi uveo poslednju liniju odbrane od katastrofalne deflacije u Euro zoni a to je QE ( Quantitative Easing) ili kvantitativno popuštanje- štampanje novca što smo mi nekada nazivali „primarna emisija“ Ovo treba da oslabi Euro, pokrene rast cena i kamata a time i rast GDP u Euro zoni. To će se primenjivati koliko god bude trebalo, po 60 milijardi eura mesečno, jer je zadnja linija odbrane, nema odstupanja ili raspad euro zone.
Amerika nema nikakvog ekonomskog interesa da slabi dolar kao u ranijem periodu, naprotiv, na taj način takođe uslovljava Evropu da je slepo sledi u njenim geostrateškim zamajavanjima. Evropa uvek može pretrpeti ogromnu štetu od Amerike preko te virtuelne valute zvane dolar.
Naša ekipa je sve ovo videla i znala. Ništa nije preduzeto na podizanju rasta u našoj ekonomiji, naprotiv, primenom tzv. konvergentnog modela stabilizacije javnih finansija-prevedeno znaći dajući prednost restrikciji ličnih primanja penzionera, zaposlenih i drugih socijalnih davanja, smanjena je drastično potrošnja i agregatna tražnja, izvoz nije povećan zbog nekvalitetne i nekonkurentne robe te veštačkog držanja jakog dinara. Nema se za koga proizvoditi i normalno da nema zaposlenosti i privrednog rasta. Alternativa je bila , domaćim QE podići ( kad već imamo centralnu banku) privredni rast i zaposlenost uz umereni rast cena-do 10%, ništa strašno, razlabaviti monetarnu politiku da bi se povećao izvoz, staviti pod kontrolu države odnosno naše CB sve strane banke, oporezovati dobit tih banaka do 90% za deo koji misle da iznesu u matične banke, opetovati bilanse ovih banaka u cilju otkrivanja pumpanja troškova i obaranja dobiti.
Ne, mi prihvatamo zahteve MMF, koga naša privreda ne interesuje, standard stanovništva takođe, njima je dovoljna privreda koja omogućuje bar plaćanja kamata na strane zajmove. Ako to nije moguće, MMF se ne buni da primenjujemo varijantu „zajam za kamatu“. Time javni dug progresivno raste, kada se uključe turbulencije valuta zbog ekonomskih sukoba „jakih“, vrlo brzo treba očekivati grčki scenario ( ne samo grčki) da dugovi pređu godišnji nivo GDP. Tada više nema prostora za privredni rast i zaposlenost, za minimalno povećanje standarda stanovništva, sve što se zaradi plaća se za kamate, stanovništvo životari na minimalnom standardu, javlja se moć privikavanja, političke elite se smenjuju, svaka skoro isto obečava, manipuliše, laže. Takvoj naciji prete različite opasnosti.
Nešto o fenomenu zajmova i rastu GDP
Vlastodršci često manipulišu narodom pri uzimanju stranih zajmova da je dat tzv. grejs period otplate zajma. Grejs period nije neki poklon pogotovo za države koje zajmove ne mogu uopšte vraćati, jedva i kamate plaćaju ili uzimaju kredite da plate kamate na ranije kredite. U vremenu grejs perioda zaračunava se tzv.interkalarna kamata, pripisuje dugu i ne plaća se za vreme trajanja grejs perioda. Grejs period se uračunava u ukupni period otplate zajma. Ako je zajam na 10 godina sa grejs periodom od 5 godina. Interkalarna kamata nakupljena u grejs periodu, pripisuje se zajmu i u narednih 5 godina mora se vratiti celokupni zajam sa kamatama. Uzeti zajmovi kojima baš sada ističe grejs period kada je dolar „krenuo“ postaju jako nepovoljni. Zato je ekonomska predikcija jako bitna. Grejs period može biti blagotvoran kada se investiraju sredstva u proizvodne pogone. Tada se za vreme izgradnje i tržišnog pozicioniranja proizvoda tog preduzeća koristi grejs period. To finansijski gledano je nepovoljnija varijanta jer će se kasnije u kratkom vremenu morati vratiti zajam sa svim kamatama. Grejs period za zajmove koje država uzima za podršku budžetu ( krajnja lična potrošnja) nije neka povoljnost sem što je lepo za uši neobrazovanih građana.
Ako dug države raste, kao što je sada slučaj, u konstelaciji ekonomske i monetarne politike koja se sprovodi stvarno dug mora rasti, sigurno će se približiti na 90% BDP za 3 godine ako ne bude i svih 100% (kao recimo Hrvatska), znaći da država uzima više zajmova nego što se razdužuje ili ne plaća bar kamate. U Ugovorima o zajmovima plaćanje kamate se uopšte ne isplati. Uz uzete zajmove obično ide i podrška u konsaltingu kako najbolje potrošiti zajam. Ove usluge se jako mnogo plaćaju, davaoci zajmova obično uspevaju da „uguraju“ svoje firme. Na to se nekada troši i 20% uzetog zajma. Svetska banka i skoro uvek MMF kod zajmova angažuju ove konsalting usluge jer su to obično namenski zajmovi pa i ako su zajmovi za podršku budžetu. Sve ovo povećava cenu uzetog zajma.
Značajan rast GDP nakon perioda „stabilizacije“ javnih finansija, koji je na Srbiji primenjen, teorijski nije moguć. Privreda nema sopstvene akumulacije za investiranje. Investira se iz zajmova, kompenzuju se troškovi proizvodnje neograničenim smanjenjem troškova radne snage, traže se subvencije države po raznim modalitetima. Državi trebaju ogromna novčana sredstva koja namiruje uvođenjem arsenala fiskalnih zahvatanja što opet povećava troškove, obara dobit i opet žeđ za kreditima. Rast od 0,5% do 2% ne može niko osetiti sem strani poverioci, sve to ide na kamate. Dolazi se u situaciju da kada bi radna snaga bila potpuno besplatna, da se u fabrikama postave kazani, opet bi se u većem delu privrede iskazali gubici ili oko nule. Tek rast od 10% GDP bi značio minimalni napredak. Svi znamo da je ovo čista fantastika.
Manipulacija statističkim podacima je privremeno delotvorna za očuvanje vlasti ali će se ipak morati pokazati samo po sebi da je to manipulacija neobrazovanim građanima.
Dalje, sam rast GDP ne mora nužno biti u korelaciji sa porastom blagostanja građana konkretne države. Ako sva novostvorena vrednost ( lep izraz i jasan izraz u ekonomiji, namerno potisnut) se mora dati stranim poveriocima ili je vlast neodgovorno proćerda, nema ni minimalnog efekta na standard građana.
Da li je nešto značajno moguće promeniti u korist građana Srbije u nekom roku od recimo 10 godina? Mislim da je sve zacementirano, inžinjering nad srpskom državom je skoro završen, arhitektura društva bez vizije napretka, potpuno je zaokružena, sada sledi finalna izvedba, kada se zastor potpuno otkrije jednog dana, pokazaće se šta se htelo sa srpskom državom.
Mi penzioneri smo u prednosti, većina će zauvek sklopiti oči i biće pošteđena nedaća koje će se množiti i jedna drugu generisati.
Kraj decembra 2015. god. na Novom Beogradu Rajko Krajišnik