Аутор Болен
Није био у милости владара и политичара тог времена.
Два пута отпремали су га у пензију, два пута враћали у активну службу, увек када је постајало „густо“ и безнадежно.
Учесник шест ратова, носилац бројних одликовања, својеглав и тврдоглав, али увек у служби отаџбине и сопственог народа.
Преузимање команде над Првом Армијом која је била у повлачењу, расулу и пред тоталним физичким и моралним сломом, прелазак у противофанзиву у којој је три пута кршио заповести Врховне команде, разбијање Поћорекове Шесте армије и њен потпуни крах за само дванаест дана, учинили су да се Колубарска битка, Прва Армија српске војске и њен командант, генерал(војвода), Живојин Мишић нађу у уџбеницима, а примењена тактика прегруписавања и концентрисаног удара изучавају у многим Војним академијама широм света па и на америчком Вест Поинту.
„Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који носим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при том. Дајте команду коме хоћете али докле ја командујем армијом има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу"
Овим речима супротставио се генерал Мишић свом надређеном, војводи Путнику и Врховној команди која није дозвољавала повлачење српске војске.
И није погрешио велики војсковођа, јер је овим својим непоколебљивим војничким ставом одредио ток и епилог Колубарске битке.
А требало је имати и храбрости и визије за тако нешто.
Да је поживео, сјајни војник и војсковођа у рату можда је могао постати и ништа мање добар политичар у миру.
Да су регент Александар и српски политичари, у пролеће те 1919.године иоле озбиљније схватили и прихватили сву видовитост његовог ума, изоштреног у многим биткама и ратовима, и спровели оно што је предлагао, ко зна у ком смеру би точак историје окренуо тадашњу Србију и где би она данас била.
Али није поживео, умро је 20.јануара 1921.године у 66-ој години живота.
И нису његову мудрост и видовитост ни схватили ни прихватили тадашњи политичари, као уосталом ни сви други после њих.
О томе неком другом приликом.
„...Сузе су навирале прекаљеним ратницима његове Прве армије и целокупне Врховне команде, који су под његовом командом јуришали као рисови. Умро је највећи војник наше историје, о њему знају Рудничке и Сувоборске горе и Македонски кланци, брда и долине о њему причају све наше бучне и бистре реке. На победоносним крилима његове легенде име му се пронело и ван граница наше отаџбине.“
Одломак из новине "Трибуна" посвећене преминулом Живојину Мишићу
Данас је 14.децембар 2014.године и сто година од завршетка Колубарске битке.
GODIŠNJICA KOLUBARSKE BITKE
Kako je Srbija dobila već izgubljeni boj
Boris SUBAŠIĆ | 14. decembar 2014. 12:01 Večernje novosti
Pre tačno sto godina završena je Kolubarska bitka, pobedom srpske vojske nad 400.000 Austrougara. Vojvoda Mišić je u kontraofanzivi preko Suvobora i Kolubare promenio istoriju ratovanja
STANjE na frontu je vrlo kritično, vojska se povlači na svim pravcima zasipana snažnom artiljerijskom vatrom. Naša artiljerija ne može da odgovori ni na stoti metak, referisao je vojvoda Radomir Putnik na zajedničkoj sednici srpske Vrhovne komande i vlade održanoj 8. novembra 1914. u Kragujevcu, uoči Suvoborsko-kolubarske bitke.
Prethodnog dana austrugarska artiljerija je započela uragansku vatru po srpskim položajima u srednjem Podrinju. Čitave čete su žive sahranjivane u rovovima. Atmosfera na sastanku u Kragujevcu je bila mračna i deprimirajuća. Srpska vlada prvi put je došla iz Niša u blizinu fronta i suočila se s problemima na koje je Vrhovna komanda upozoravala mesecima.
- Trupe operativne vojske trpe najveću oskudicu u obući, odeći i logorskoj opremi. Ogroman broj obveznika ratuje u svom dotrajalom seljačkom odelu. Ima pukova koji polubosi prelaze forsiranim marševima ogromna rastojanja i potpuno bosi stupaju u borbu - pisao je ogorčeno vojvoda Stepa Stepanović vladi.
Srpska vojska ostala je bez artiljerijske municije, a nestajala je i pešadijska. Odlično naoružana austrougarska Balkanska vojska zaustavljana je bombama i bajonetima, uz strahovite žrtve.
- Nesalomivo raspoloženje Srba za borbu uništavalo je više puta i one uspehe koji su postignuti u toku nekoliko dana i sa velikim žrtvama - piše u jednom austrougarskom divizijskom izveštaju iz tog vremena.
Posle najkrvavije bitke Velikog rata, boja na Mačkovom kamenu, nastupilo je zatišje u kome je Beč spremio potpuno nove trupe i nagomilao ratnu tehniku za novu ofanzivu. Srpska vojska nije dobila ni popunu, ni opremu, ni municiju. Srpska vlada je počela da raspravlja da li je otpor uzaludan. Ogorčeni vojvoda Putnik rekao je da će vojska nastaviti borbu do kraja, koji je izgledao vrlo blizak. Ministar vojni pukovnik Stefanović zapisuje u dnevnik da je na savetovanju u Kragujevcu optimista bio samo general Živojin Mišić, glavni srpski strateg uz Putnika.
Žilavi ratnik držao se devize „Ko sme taj i može“ i nije se uplašio pred ofanzivom austrougarske vojske sa oko 400.000 svežih vojnika i 400 topova koji su neprestano bljuvali oganj i čelik. Ali je upozoravao vladu da nabavi municiju i da srpska vojska ne treba svojim telima da zapušava pravce neprijateljskog prodora.
SOLUNSKA REPRIZA
Vojvodu Mišića, junaka šest ratova, regent Aleksandar i Nikola Pašić 1916. stavili su u izolaciju na Krf. Njegova krivica bila je u tome što se 1915. u Peći usprotivio povlačenju vojske i civila preko Albanije i tražio je da se prihvati odlučna borba s Austrijancima i Bugarima. Posle albanske golgote Francuzi su Mišiću nudili komandu nad grupom armija na Zapadnom frontu, a srpski državni vrh oduzeo mu je sve komandne dužnosti. Kad je 1916. počela neprijateljska ofanziva, savezničke linije su se zatresle i kod Mišića je došla delegacija srpske vlade i dvora nudeći mu položaj načelnika Glavnog štaba. Vojvoda je tražio samo nepravedno oduzetu komandu nad Prvom armijom. Vođena Mišićevom devizom „U smrt, samo ne stajati“ ona je zaustavila ofanzivu i naterala na povlačenje bugarsku vojsku. Bila je to repriza događaja 1914. godine.
- Po ceo dan i celu noć neprijatelj neprekidno dejstvuje artiljerijskom vatrom iz svih kalibara tako da nam rovove i ljudstvo u njima zatrpava nanoseći velike gubitke. Nepomagani dovoljno našom artiljerijom zbog oskudice u municiji nemogućno je dugo ostati na položajima a da se trupe ne izlože potpunom uništenju.
Mokri i umorni srpski vojnici su se povlačili sa unesrećenim civilima iz poharane i popaljene zapadne Srbije. Moral je bio uzdrman i u dotada elitnoj Prvoj armiji, koja je pretrpela najteže gubitke i povlačila se u rasulu. Njen komandant vojvoda Bojović je posle pada Valjeva napustio komandno mesto u Mionici. U noći između 13. i 14. novembra vojvoda Putnik je pozvao svog pomoćnika.
- Idite Mišiću da prihvatite Prvu armiju. Bojović je ranjen i bolestan - saopštio mu je Putnik.
Mišić je bio zaprepašćen:
- Zar sad, kad se rasipa?
- Da, baš sad. Trenuci su vrlo kritični. Zaustavite ovo osipanje naše vojske. I šta učinite, učinjeno je - teško je uzdahnuo Putnik.
Na putu ka Mionici Mišić je sretao kolone iscrpljenih junaka s Cera i Bitke na Drini koji su slomili dve austrougarske ofanzive, sada slomljenih umorom i razočarenjima.
- Svuda pometnja i haos, drumovi zakrčeni, prizor takav da i najprisebniji gube glavu. Mišić se obraća jednom komandantu: „Pobogu, čoveče, ima li načina da se pomogne?“ Komandant odgovara „Meni se čini da nema“. Mišić se onda trže i oštrim glasom preseče komandanta: „Ima ga i mora ga biti“ - zapisao je očevidac, pukovnik Stevan Hadžić.
U Mionici je Mišić s tugom gledao junake najtežih bitaka kako se gušaju s civilima na mostu. Uzjahao je konja i isprečio se pred gomilom koja je sumanuto srljala. Njegova prisebnost i odlučnost kao da su probudili ljude iz bunila. Vojnici su se postrojili, ali iskusni ratnik je znao da ih to neće učiniti ni odmornijim, ni bolje opremljenim. Ostavljajući snažne zaštitnice on je glavninu Prve armije povlačio iza Gornjeg Milanovca, da predahne i sačeka popunu municijom. Francuska je poslala granate kad je shvatila da će imati Balkansku vojsku protiv sebe ako Srbija propadne. Povlačenje je bilo i mamac za neprijatelja koji se sve teže kretao lošim putevima, ostajući bez snabdevanja.
Mišićeva samoinicijativna odluka o povlačenju Prve armije na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca 28. novembra izazvala je žestoku osudu u Vrhovnoj komandi i Vladi. Mišić je hladnokrvno ponudio da neko drugi preuzme dužnost komandanta Prve armije. Niko nije smeo da se prihvati tog rizika. Mišić je nastavio po svome i 2. decembra je stigao izveštaj o stanju preporođene Prve armije:
- Izgubljena volja za borbom, poremećaj u disciplini, premorenost, apatičnost prema ratu, sve je to sad iščezlo. Sve je bilo spremno da krene napred, zaboravljajući dotadašnje patnje i mnoge druge oskudice.
NEPODOBNI RATNIK
Vojvodu Mišića nisu volele dvorske prišipetlje i političari. Briljantnog vojnika, ovenčanog srpskim i ruskim ordenjem iz ratova s Turcima 1876-1878, nasilno su penzionisali 1904. zaverenici koji su doveli na vlast Karađorđeviće. Tokom aneksione krize 1908. vojvoda Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande, zahtevao je da se Mišić vrati u vojsku, jer bez njega nije mogao da napravi plan odbrane od Austrougarske. Početkom Prvog balkanskog rata Živojin Mišić bio je pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande i Putnikova desna ruka. Politička klika ga posle pobede 1913. ponovo tera u penziju. Uoči izbijanja Velikog rata Mišić je ponovo pozvan u pomoć i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande.
Mišić je komandantima divizija izneo jednostavan plan: „Jakim udarcem zbuniti neprijatelja, a posle mu ne dati vramena da se osvesti i priberem da se prikupi i uredi“. Ta rečenica je postala deo svake njegove zapovesti posle 3. decembra u 7 ujutro. Tad je srpska artiljerija svu snagu koncentrisala u iznenadni udarac po neprijatelju i usledio je pešadijski juriš uz padine Suvobora.
- General Živojin Mišić je odlučio da 3. decembra sa svojom Prvom armijom krene u kontraofanzivu preko Suvobora, iako ostale srpske armije još nisu bile spremne. U zimsko doba, po veoma teškom terenu, jedinice Prve armije su porazile austrougarsku vojsku i izašle na suvoborski greben. Put prema dolini Kolubare bio je otvoren. U narednih 12 dana Austrougarska je doživela težak poraz - podseća istoričar Miloš Timotijević.
Srpski kontranapad je bio šok za Beč čije su ekspedicione trupe 3. decembra poranile sa slavljenjem pobede, paradirajući Beogradom. Bio je to šok i za Vrhovnu komandu koja je pokušala da uspori Mišićevu kontraofanzivu, bez uspeha. Šest dana kasnije, Vrhovna komanda je izvestila Vladu:
- Komandant Prve armije, donekle protivno direktivi Vrhovne komande, a iz sopstvenih pobuda odlučio je da glavnu snagu armije skrene na sever, da još zaostale neprijateljske delove potpuno satre i protera preko granice - glasi izveštaj.
Austrougari su u paničnom begu pred prvom armijom prešli 40 kilometara za 27 sati bacajući opremu i naoružanje. Ubrzo je stigao i izveštaj iz oslobođene prestonice:
- Petnaestog decembra u 10 časova ušla je u Beograd, posle savlađivanja otpora, konjička divizija. Na teritoriji Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika sem ratnih zarobljenika.
General Živojin Mišić preokrenuo je tok bitke, u trenutku kad je sve izgledalo izgubljeno. Za taj neverovatan uspeh dobio je zvanje vojvode, a njegov suparnik Oskar Poćorek je poslan u penziju. Suvoborsko-kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja i kao primer kako o pobedi odlučuju faktor iznenađenja, odlučnost i smišljeno koncentrisan udar.